AKONKAGVA (6962m.)

Indeks članaka

Akonkagvathumb.jpg  Akonkagva (6962m.), najviši vrh Ju?ne Amerike, ali ujedno i najviši vrh van Azije. Nalazi se u Republici Argentini, blizu same granice sa Čileom, u masivu Anda koji se prote?u du?inom od 7200km. Sam uspon nije tehnički zahtevan, ali visina, vremenski uslovi i du?ina puta koji se prelazi (normalnom rutom, od početka do vrha 40km + aklimatizacije) čine ga teškim, u šta smo se i mi uverili. Odluku da pokušamo da popnemo Akonkagvu, nas troje (Zoran Kovljenić - Soko, Aleksandra Stiković i ja) doneli smo krajem avgusta prošle godine, kontaktirali Dragana Jaćimovića (Extreme Summit Team) i nakon upoznavanja, počeli  sa ubrzanim pripremama.
 

  Nestrpljivo smo čekali kraj januara, a na kraju nam se činilo da je tih šest meseci prošlo kao tren, te je opet kao i ko zna po koji put, većina stvari ostavljena za sam kraj, pa je bilo i malo panike.

 

  Na Svetog Savu smo divno ispraćeni u Pobedi (i Oraču), a već sutra smo bili na Aerodromu.


 

 

  28.01 - sreda

 

  Skupili smo se na aerodromu Nikola Tesla i upoznali se sa većinom iz grupe, njih troje će nam se priključiti u Mendozi. To je značilo da će grupa na odredištu brojati 22 člana + vođa ekspedicije, brojevima to je nas 5 iz Srbije, 7 Crnogoraca, 9 iz BiH (5 Hercegovaca i 4 Bosanca), Goga iz Zagreba + Miloš, kao naš veliki i neustrašivi vođa, takođe iz Srbije. Rastanak na Aerodromu sa najmilijima je bio dirljiv i mi poletesmo. Do Londona 2 sata, ali na Hitrou 6 sati čekanja. Vreme smo ubijali vrteći se u krug po terminalu, kao po tr?nom centru, ali smo nakon par sati odlučili da se opru?imo na tatamiju, koje je zapravo bilo dečje igralište od nekih 100 kvadrata, potpuno ignorišući upozorenje da je deci iznad 7 godina zabranjen pristup. Iako je u početku igralište bilo prazno, ubrzo je došla jedna Austrijanka i ostavila nam jednu malu princezu od 3 godine. Mi smo to malo čeljade razvlačili i zabavljali, mama ga je pokupila nakon nekih 2 sata i otišle su na svoj avion. Potom smo se i mi ukrcali u za naše pojmove veeeeeeeliki avion Boeing 747-400 i krenusmo na dugi let preko bare.

Andi 2009 001.jpg

  Na Aerodromu: Milan, Aleksandra i Soko


 

 
 
 
 
 

 29.01 - četvrtak

 

 

  Rano jutro, sletanje na aerodrom Sao Paolo, čekanje od nekih sat vremena u avionu, favele koje se vide kroz prozore i nastavljamo za Buenos Aires. Za 2 sata bili smo na međunarodnom aerodromu, tumbanje sa stvarima i prelazak na lokalni aerodrom –udaljen sat vremena autoputem (Aeroparque Jorge Newbery), tamo smo čekirali karte i dobili slobodno do 5 popodne. Nakon kratkog cenkanja, sedosmo u taksije i pravac grad (15 min vo?nje). Upoznavanje sa novim kontinentom, je za mene bilo dosta upečatljivo, prvo, upadljiva je velika vla?nost u argentinskoj prestonici, drugačiji vazduh, čak su mi se i boje činile nekako drugačije, a mo?da sam samo bio umoran od letenja.

 
Andi 2009 002.JPG
  Buenos Aires

  Ono što je takođe upalo u oči su vedra i nasmejana lica ljudi koji su zujali po gradu, a nakon za naše pojmove komplikovane procedure da zamenimo eure za Argentinski Pezo (1EUR = 4.4 Pesa) krenusmo u akciju da se dobro najedemo. Argentina je svetska prestonica govedine i mi smo to rešili da iskoristimo, doduše imali smo sa sobom u grupici jednog od 3 vegetarijanca iz grupe, Gogu, koja je ovog puta dobro prošla što se tiče izbora i kvaliteta hrane, ali joj to kasnije (na planini naročito) i nije polazilo često za rukom. Mislim, stvarno.... biti vegetarijanac u Argentini, nema smisla :o)) Nakon protrčavanja kroz grad, opet taksi pa na Aeroparque.

  Usput sam malo više obratio pa?nju na Rio Plata (Srebrnu reku), stvarno je nepregledna, članovi grupe su bili ubeđeni da je more, a i nisu bili prvi. Taksista mi reče da su Španci, kad su došli, mislili da je u pitanju slatko more, a da je zapravo pravo more 400 km daleko. Koliko ima do susednog Urugvaja, koji je sa druge strane, nije znao da mi ka?e. Kratak let do Mendoze (manje od 2 sata). Smeštanje u hotel , odlazak na prvu od brojnih ekskurzija u “All you can eat” restoran u kome smo od tada na dalje često maltretirali naše digestivne traktove obiljem raznovrsne klope.

Andi 2009 003.JPG
 Njam

  Te večeri odr?asmo i prvi u nizu večernjih sastanaka, koji su toliko bitni koliko da se grupa informiše, toliko i da se sama grupa formira, sinhronizuje i njeno delovanje usaglasi sa mogućnostima pojedinaca. Ipak je te večeri glavna atrakcija na sastanku bila Aleksandra (u daljnjem tekstu Alehandra) koja je zaspala umorna od puta, pa su svi više pa?nje posvećivali njoj, nego onome što Miloš priča. 


 30.01 - petak

 

 

  Mendoza je grad otet od pustinje, neki rekoše 2 miliona stanovnika, a videh da je Stepa napisao 700 000 stanovnika. Ja lično, na licu mesta, nisam mogao o samoj veličini ništa da zaključim, osim da je veći od Pančeva, a manji od Londona... Čitavim gradom prote?u se dugačke ulice, koje se seku pod pravim uglom, a du? trotoara posađeni su nizovi platana, koji se navodnjavaju podzemnim kanalima. Bez njihove hladovine kretanje gradom tokom dana ne bi bilo moguće.

Andi 2009 004.JPG
 Mendoza

  Toga dana smo već krenuli u akciju, pre ručka smo otišli u ministarstvo turizma i popunili dozvole za penjanje (200e svaka) koje će nam na planini slu?iti i kao zdravstvena knji?ica i osiguranje i lična karta. Popodne krenusmo u kupovinu namirnica za visinske kampove, kartuša za gorionike (propan-butan boce sa plinom), koji nam trebaju kako za spremanje hrane, tako i za topljenje snega, jer vode preko 4400m nema. Na sastanku te večeri, većinu vremena smo proveli rešavajući te?ak matematički problem: kako smestiti 7 Crnogoraca u 3.5 šatora u 2 visinska kampa.


 

  31.01 - subota

 

 

  Ujutro smo se sa svim stvarima ukrcali u 2 minibusa i krenuli na jug niz Ande. Za par sati smo stigli u Penitentes, u suštini zimovalište na 2800m visine koje leti slu?i kao odskočna daska za mnoge ekspedicije na Akonkagvu. Smestili smo se u dom Cruz de Caňa (Kruz de Kanja – Krst od trske) tu smo izvagali opremu i do 30 kg maksimalno predali agenciji Lanco, da se prebaci na mulama do Plaza de Mulas, baznog logora na 4400m, ostalo ide non stop na našim leđima. Sedeli smo ispred doma i gledali u nestvarne prizore Anda oko nas.

Andi 2009 005.JPG
Penitentes

  01.02 - nedelja

 

 

  Opet minibusima, prevezli smo se do Horconesa , (u daljnjem tekstu, čita se Orkones) ulaza u nacionalni park, na 2950m. Zapravo Horcones je rečica, koja izvire iz glečera iznad baznog logora i od ulaza u nacionalni park put non stop prati njeno korito sve do baze. Natovareni krenusmo uzbrdo do Confluensie, logora na 3300m, polako se navikavajući na potrebni ritam. Ide se korak po korak, prateći duboko disanje, tako se puls dr?i u aerobnoj zoni i štedi snaga. Snaga treba da potraje još 14 dana, do kraja ekspedicije, jer na tim visinama organizam se jako sporo oporavlja, pa jednom kad se pretera, nema nazad. Nakon 4 sata stigli smo u kamp i smestili se u saćasti šator, nalik na rekvizit iz sf filmova.

Andi 2009 007.JPG

 Tu smo počeli torturu vodom, koja je neizostavni deo svake ozbiljne visokogorske akcije. Od vitalne je va?nosti unošenje beskrajnog niza litara vode koja sprečava dehidraciju (iako nema znojenja, voda se najviše gubi disanjem), ali i slu?i kao pomoć u borbi protiv visinske bolesti.. Piju se minimum 4 litre, sve dok mokraća ne bude sasvim prozirna... Nusproizvod toga je i često trčkaranje na wc, ispred kojeg nam se i odvijao gro društvenog ?ivota. Tu sam u šatoru prvi put video i Ivanovu metalnu bocu za vodu, koja je sva izvitoperena i zgu?vana. Uspomena kad je na alpinističkom usponu padao 40m, pa nije siguran da li je na tu bocu slomio vrat, ili mu je spasila ?ivot...Sve u svemu, nakon više dana borbe za ?ivot, sve je išlo kako treba i sad je nosi stalno u planinu kao dragu uspomenu. Nakon toga smo otišli na prvi od medicinskih pregleda. Na moje zaprepaštenje izmeren mi je previsok pritisak, rečeno da ako ne padne do sutra nema ništa od aklimatizacije. Asko mi je predlo?io da “ga bačim” (da pridavim petla, iscimam majmuna....) kao stari letački trik za brzo obaranje pritiska, 10 minuta pre novog pregleda. Posle sam čuo da je to isto predlo?io ?eljku kao lek... za proliv. Bit će da je to u Mostaru univerzalni lek za sve i svašta :o)))


Andi 2009 006.JPG
Confluensia



 

 02.02 - ponedeljak

 

 

  Odlučih da poslušam drugi deo Askovog saveta, duboko disanje i još du?i izdisaji. Ne znam da li zbog toga ili zato što je to bila samo trenutna reakcija organizma na visinu, drugo jutro sam imao uredan pritisak. Što se ?eljkove muke sa stomakom tiče, ne znam da li je primjenjivao Askov recept, ali nije bio jedini sa prolivom. Kamp Confluensia se vodom snabdeva sa obli?njeg glečera. Ta voda je bakteriološki ispravna, ali je prepuna magnezijuma, što za posledicu ima da je ujedno i odličan diuretik, ljudi su se nakon odlaska iz tog kampa još danima mučili sa stomakom.

Andi 2009 009.JPG

 Tog jutra smo otišli u pravcu Plaza de Francia na aklimatizaciju. Bio je to put za u?ivanje, mali rančevi, samo voda i nešto za gric, lagan tempo i predivni pejsa?i. Kako je priroda uspela da umeša toliko boja u Ande? Tu su u istoj steni, zelena, crvena, ?uta, ljubičasta, roze, plava, pa u krug...

Andi 2009 010.JPG
Ju?na Stena

 Penjali smo se prvo kroz pustinju, pa uz planinski potok, a na kraju preko prašinom prekrivene staze nekog davnog glečera. Nismo došli do Plaza Francie, jer se put zadnjih 10ak kilometara ne penje, što onda i nema smisla što se aklimatizacije tiče, nego samo do jednog platoa n oko 4000m.  Potrpali smo se u neki jarak da se sklonimo od vetra i oblaka prašine i u?ivali u pogledu na Ju?nu Stenu preko koje alpinisti (ima čak i “Jugoslavenski smer”) pokušavaju da preko Plaza Francie popnu Akonkagvu. Uz veličanstven prizor Ju?ne Stene. Bili smo počašćeni i pogledom na lavinu koja se obrušila niz već pomenutu stenu.. i bili sretni što nismo tamo. Povratak u Confluensiu i odmor do sutra. Miloš nam je prepričao svoj razgovor sa doktorom koji nas je pregledao, koji se čudio odakle mi svi zajedno, jer mu se čini da smo do neku godinu ratovali. Miloš je probao da mu objasni da kad treba da se ratuje, ratujemo, ali da je sada pauza, pa se u poluvremenu dru?imo.. Da, uto smo naletili i na Subotičane, grupa od njih 4... tipično, skoro čitava bivša Juga zajedno, samo Vojvođani posebno..... Pomagali smo naravno jedni drugima i dru?ili se koliko smo mogli, ali svako ide onako kako misli da treba...

Andi 2009 008.JPG
Okolina
Loading...
Loading...