DURMITOR

GALERIJA DURMITORZimski uspon na Durmitor izveden je u okviru akcije 60 vrhova za 60 godina “Pobede” - 28.-30.03.2008. Popeti vrhovi Čvorov bogaz, Paljevine, Šljeme.... Jedan od lepših visokogorskih izleta...

Petak (28.03.2008.)    Došao je i taj petak, dan za odlazak iz Beograda. Zbogom debele guzice, zbogom fast-food generacio... Lepo, sledeća 3 dana neću slušati priče o sokićima, kafićima, kompjuterima, mobilnim telefonima, a najviše me raduje odsustvo niskobudžetnog rečnika: “eXtra, vrh, vrh-vrhova, full” i sl.

  Negde u večernjim satima polazimo iz Beograda. Ima nas dosta, konačno veliki autobus. Poslednjih nekoliko tura ka Crnoj Gori leđa sam peglao u mini busu. Dosta poznatih visokogoraca, raspoloženje jako vidljivo na našim licima, to raspoloženje je trajalo sve do Rudnika. Na kafe pauzi saznajemo da naš autobus zbog kvara ne može nastaviti dalje put. Opet! Kafenišemo u restoranu i posle 2-3 sata čekanja pojavljuju se dva mini-busa. Pitam se samo gde ćemo staviti sve te rančeve i opremu, ali ipak smo se nekako nagurali, jedva!  Nema veze, oguglao sam na to. Samo mi je žao što je svima nestao osmeh sa lica, više nikom nije do priče, pokušavaju bar malo da odremaju. Malo po malo stižemo do granice, a ubrzo na žabljak…

Spremni za polazak ka Lokvicama

 Subota(29.03.2008.) …u Žabljaku nas je sačekalo prijatno sunčano jutro, hladnoća neprimetna. Ovde se grupe razdvajaju, jedan deo grupe ostaje na Žabljaku i smešta se u privatne kuće, a mi nastavljamo dalje. U 8:30 krećemo na pešačenje od rampe kod Crnog jezera (1422m), pa pored Ivan dola ka Mlinskom potoku, tu smo se natankovali vodom i nastavili dalje. Krećemo se kroz šumu, sneg je dosta dubok i mokar, propadanje većinu prati sve do Lokvica. Posle dve kraće pauze izlazimo iz šume i prepuštamo se jakim sunčevim zracima. Neprospavana noć u kombiju, jako sunce i beli snežni pokrivač mi oduzimaju poslednje atome snage. Naočare mi previše magle i  uglavnom su mi bile na čelu, umalo da me pokosi snežno slepilo.

 

Prtili smo sneg...

 

  Posle par sati probijanja kroz sneg, oko podneva smo stigli u Lokvice! Bacam ranac sa leđa, pravim mali predah i ubrzo sa cimerima Oljom i Nikolom podižem šator. Previše sam izmoren i gladan, tako da cimere ostavljam da dovrše podizanje šatora bez mene. Društvo nam prave dva psa, vučjak i neki no name dodž. Uzeo sam tunjevinu, beli luk, ljuti senf i otišao na jedan kamen odakle sam posmatrao kako se polako širi bazni kamp. Stepa sa svojom grupom kreće ka Valovitom dolu, paniraju da prenoće ispod Bobotovog kuka. Dok završavam obrok posmatram predivne snežne, stenovite vrhove i zamišljam kako se spuštam sa bajsom, zaista suicidne misli.

Klikni za sliku u punoj veličini

  Nakon formiranja baznog kampa spremamo se na uspon na okolne vrhove. Rekoh cimerima nema šanse, sutra ću da se penjem. Idite vi, ja sam premoren. Malo im je trebalo da me ubede da pođem. Pokrenuli su me sa rečenicom: „Milane ajde ne jedi govna, svaki dan voziš bajs, a sad ne možeš da se penješ“. Zaista ne znam šta mi bi kad sam rekao da ću ostati, ne liči na mene. Polako započinjemo uspon, sa nama ide matori vučjak, ko zna koji je ovo njemu put da ide sa planinarima na vrh. Krećemo se u koloni, koristimo samo cepine, dereze nismo stavljali. Neko veće zamaranje nisam ni osetio, stalno nešto drobim sa ljudima. Vrlo brzo izlazimo na vrh Čvorov bogaz (2152m).

Klikni za sliku u punoj veličini

  Poziramo sa zastavama, pravimo mali predah i zatim krećemo na sledeći vrh - Paljevine. Spuštamo se nizbrdo nekoliko stotina metara, pa onda je usledio uspon ka vrhu. Vucjak je ostao da se odmara na Čvorovom bogazu, verovatno je hteo da posmatra zalazak sunca, tako mi je izgledalo. Malo priče, malo pogleda levo-desno i već smo na Paljevinama (2160m), baš volim kad me iznenadi vrh. Takodje i tu pravimo mali predah i poziranje sa zastavama. Razmenjujemo informacije o osvojenim vrhovima sa drugom grupom na Žabljaku i ostalim planinarima koji takođe osjavaju vrhove po Srbiji i Crnoj Gori. 

 Klikni za sliku u punoj veličini

  Par malo jačih i bržih planinara popelo se na još 2 okolna vrha, Oblu glavu (2303m) i Sagorele ploče (2120m). Stepa javlja da je sa svojom grupom izašao na Kleknatu glavu (2179m), oni će zanoćiti ispod Bobota, pa će pokušati sutra da se popnu. Za danas je bilo dosta, vraćamo se nazad. Baš je zazimilo, osećam da su mi mokre noge. Nisam jedini, čujem da je i kod drugih isti taj slučaj. Neki lik (nisam ga ranije viđao) dobrih 10 minuta iza mene gunđa kako je cipele platio 300 evra i sad mora da pliva u istim. Ne znam šta je očekivao cipela kad smo pešačili po mokrom snegu više od 10 sati, a možda ih nije isprskao sprejom.

Klikni za sliku u punoj veličini

  Dok se spuštamo isključujem se iz cele priče i počinjem da se prisećam prvih techno-trance party-a u Beogradu u periodu 95/96, šta će sledeće da mi padne napamet... U jednom momentu čujem jauk i ispred sebe vidim devojku koja se drži za koleno. U toku silaska nezgodno je stala. Olja prva pritiče u pomoć i stavlja joj steznik na koleno. Ostalo nam je još malo do baznog kampa. Prelazimo poslednje metre i konačno stižemo. Odmah ulazim u šator da se presvučem. Skidam cipele i vidim predivan prizor. Sledećih 60 sekundi sam posmatrao kako para izbija iz čarapa. Ritual mi prekida Olja. Dogovaramo se za večeru, uglavnom se radi o supama i ostalim kaloričnim grickalicama. Što se tiče hrane, tu sam bio ograničen zbog Uskršnjeg posta. Predložio sam beli luk uz večeru, rekli su mi da ga mogu jesti ali da prespavam noć van sopstvenog šatora.

Klikni za sliku u punoj veličini

   Večerao sam supu i onako zagrejan sam počeo da reklamiram svoje biciklističke helanke (Scott) po kampu. Posle predstave na snegu uleteo sam u vreću, dok su Olja i Nikola topili sneg i punili bidone za sutrašnji uspon. Ja sam imao nešto vode u rancu. Vlada Matković nam kaže da budemo spremni za polazak na njegov znak, ujutro negde oko 5h. Zatvorili smo šator, legli smo nešto posle 20h, baš rano. Pričali smo o svemu i svačemu, i u jednom momentu predložih da bi bilo dobro da uvedemo jedno kuče u šator, a i u vreću ako je nekom hladno. Prepričao sam moje doživljaje sa Kosova 98/99. Jednom je bilo toliko hladno da sam uvukao nekog psa u vreću da bih se ugrejao. Kucov se nije bunio, bilo mu je lepo... Šta da se radi, na terenu se čovek mora snalaziti, preživeti. Naravno, moji cimeri nisu hteli da pristanu da uvedem kuče, šta fali, bar bi nam noć brže prošla u šali. Eto, još sam ispao i animal manijak. Ubrzo smo zaspali, srećan je onaj ko prvi zaspi jer neće morati da sluša hrkanje ostalih članova.

Klikni za sliku u punoj veličini

  Negde oko ponoći me probudilo nevreme. Šator se dobro tresao, ignorišem sneg i vetar i ponovo tonem u san. U 01:15 ponovo se budim, ovog puta me probudio stomak. Jbt. ko će sad van po ovoj mećavi, nisam imao izbora, sekunde su odlučivale. Nabacio sam jaknu, kapu i čeonu lampu. Dok sam izlazio iz šatora u glavi mi sviraju Vangelis (Conquest of Paradise) i Jean Michel Jarre (Equinoxe Pt. 4), ove teme me uglavnom prate na usponima, ali nikad do mesta nužde. Nisam puno birao mesto za izbacivanje smrtonosnog tovara, položaj je bio na jednoj padini, odlično mesto da odem u tri lepe…   U sedalni deo su mi se zabijale snežne iglice velikom brzinom. Brzo sam krenuo nazad. Čeonom lampom uočavam bazu, još uvek se sećam tog prizora zaleđenih šatora. Ulazim u vreću sa osmehom na licu i zaključujem da 100% nećemo krenuti ujutro na uspon zbog novog snega. Tonem u san…   Nego da ja vama ispricam kako mi je bilo nocas ...

  Nedelja(30.03.2008.) …oko 5h čujem V. Matkovića; ostanite u šatorima, ne idemo na uspon napadao je novi sneg. Eh Vlado, ja sam to znao još u 01:15. Sledeća dva sata sam čavrljao sa Oljom. Nije mi se spavalo, a još je bilo rano da izađem van da radim vežbe. Nikola je pokušavao opet da zaspi, ali mu nije pošlo za rukom od našh grla. Čak su nas opominjali iz susednih šatora, baš smo bili glasni. Grickao sam bademe i kad je svanulo izašao sam iz šatora i odradio seriju sklekova i čučnjeva, prijalo je. Pozvao sam još neke da mi se pridruže, ali sam naleteo na komentare „beži bre budalo“.

  Otvorio sam Aleksandrin šator i do najsitnijih detalja opisao Zoranu moje noćašnje probleme u snegu. Nasmejao se i pitao me; a zašto ti misliš da to mene zanima? …pa ono, jednostavno sam osetio potrebu da se otvorim, da čuješ kako sam preživeo noć. Opet se Vlada oglasio i kaže nam da spakujemo šatore i da polako krenemo nazad ka Žabljaku, vreme je loše nećemo da rizikujemo. Spakovali smo se i krenuli.

Klikni za sliku u punoj veličini

  Dobrih sat vremena sam jurio kroz sneg, nakon toga usporavam jer dolazimo do dubokog snega, stalno propadam. Kako smo se približavali šumi sneg je postao mokar. Gubim dosta snage u tom propadanju i propuštam sve, rešio sam da idem poslednji sa Čubrilom. Obojica se bez žurbe spuštamo, analiziramo prethodni dan i Durmitor uopšte.

  Nakon par sati spuštanja stižemo do rampe, mesta odakle smo krenuli prethodnog dana. Preslvačim se i čujem da se planira još neki uspon, ali treba minimum 5 osoba. Ma, preskočite mene, previše sam mokar. Jedva sam čekao da se uvučem u neku kafanu da overim neko pivo. Jedna manja grupa je otišla da se penje na Šljeme, ja sam otišao u kafanu.

Klikni za sliku u punoj veličini

  Više nisam imao želju za pivom, popio sam 3-4 tonika. Priključila nam se i grupa planinara koja je ostala prethodnog dana na Žabljaku. Negde oko 16h dolazi i grupa koja je bila na Šljemenu, pakujemo se i krećemo za Beograd. Prelazimo granicu, pravimo dve pauze i negde oko 02h stižemo u Beograd. Razilazimo se, neki baš žure kućama jer ih čeka radni dan... Pa čeka i mene, pa nisam otišao pravo kući, već na Kalemegdan sa Nikolom i dvoje planinara koji su tog vikenda bili u Bosni na Bjelašnici. Na Kališu smo sedeli negde do 03:30h. Rastajemo se i ja pešaka nastavljam do Novog Beograda – Fontane. Spavao sam neka 3 sata i krenuo na posao odmoran.

  Po meni ovo je bio jedan od boljih izleta u poslednjih nekoliko meseci...  


GALERIJA


Sklepao za sajt: Z. Cubrilo

 

Loading...
Loading...