Rila - Maljovica

Rila  Polako tonemo u maglu, nestajemo, na grebenu nas dočekuje i vetar, oblačimo jakne, zakopčavamo se, pokušavamo da odolimo vremenskim nedaćama. Povremeno čistimo trepavice i obrve od leda nahvatanog na njima. Onog finog jutarnjeg sunca više nema, samo magla...

  Ili kako smo početkom novembra išli do komšija Bugara, malo šopinga radi, malo u?ivanja i planinarenja radi, malo da vidimo kako izgleda kad ti u stranoj zemlji ukradu autobus (nije nešto strašno, verujte mi:), malo i da do?ivimo snega i mećave pre nego što im je vreme... sasvim jedan sadr?ajan izlet, i to nije sve...


 

001.jpg  Prošlo je dosta vremena od poslednjeg planinarenja. Tri meseca, rekao bih, nedostaje mi to skitanje po planinama, nekako obaveze su jače od mene i ne daju mi da u?ivam. Ipak ne dam se ja tako lako, i petak veče se sve rancem, nešto malo pre 22h dolazim u čuvenu Skerlićevu ulicu. Krećemo ponovo na Rilu, ovaj put vrh koji planiramo popeti je Maljovica. Velika grupa ide, za moj ukus prevelika, ali ne planinare svi... pa dobro, planina je ?ivot, idemo da ?ivimo. Put, onako rekao bih klasika, ipak idemo u inostranstvo, to je nekako nota više.

 

 

  Malo film, malo muzika, malo spavanjac, malo krmeljivi pogled u carinika, pa opet spavanjac, pa sendviči i krofne na pumpi.... I eto nas u Sofiji, na parkingu pored crkve Aleksandra Nevskog. Prvi deo našeg planinarenja je poseta voljenoj nam Stenati. Kupovina na brzaka, moglo bi se reći opustošili radnju, a mo?da i nisu bili najbolje snabdeveni. Kako god nešto se ipak našlo, ekspeditivniji posetili i Namaste.

003.jpg  U podne nastavljamo put Rile. Prvo normalnim, a onda i za naše ovdašnje pojmove katastrofalnim i poprilično zaraslim putem. Ali i takav put svoj kraj ima, a taj kraj je bio pored Hi?e Vada. Izlazimo, više ili manje uhodanim pokretima pakujemo opremu, oblačimo garderobu koja nam deluje prikladno, vreme najobičnije jesenje, ali idemo na preko dve hiljade i sedamsto metara visine, a Rila ipak nije planina koja treba olako shvatiti. Gledamo da budemo spremni i na te uslove koji nas očekuju negde tamo gore.  

  Društvo je vrlo šarenoliko, od ozbiljnih planinara, sa poprilično ili izuzetno puno hightech opreme pa do početnika. Od izuzetno mladih ljudi, sa i bez iskustva do starijih, već uveliko u penziji. Ljudi sa vrhovima od preko pet kilometara rekao bih da ima dosta. Prijatno me iznenadjuje i količina gps uredjaja, napredujemo, rekao bih. Autobus nas ostavlja, razvlačenja nema, primetna je ?elja da što pre krenemo, da do?ivimo što više puta do doma po danu. Dr?imo se planinarske staze koja vodi kroz borovu šumu, klasična rilska staza za tu visinu. Ima i blata, pa jesen je. Smeta mi to blato na mojim cipama za sneg predvidjenim, al šta da se radi, doći će one i na svoje uskoro. Do doma Rilska jezera nas je mrak obavio definitivno. Ali nekako nismo se uzbuđivali oko toga, čak nisu svi ni čeone lampe izvadili.

Pogled na Planinarski dom

  Još u Beogradu sam dobio informaciju da postoje dva doma, lošiji i bolji, kakve sam sreće već sam se pripremio na onaj lošiji, nekako ta buva, zvana bolji dom, luksuzniji autobus i slično mene zaobilazi. Ovaj put bolji dom nam je sledovao, čak izgleda vrlo korektno i veliko, prijatno sam iznenadjen. U domu nema izuvanja, i sa tim sam iznenadjen, prava domaća atmosfera sa pravim domaćim rilskim blatom, pa tako sve do kreveta... Usluga onako, šta da se priča, malo bolja od klasične, imaju supu sa pasuljom i supu sa sočivom. Čak i ćevape, pa i kupus salatu ukrašenu rendanom šargarepom. Korektan je i izbor piva, mada nas po tom pitanju u ovim krajevima interesuje samo Kamenitca. U suštini dom nije hotel i sve ovo sasvim zadovoljava. Pomenuo bih i problem sa komunikacijom, nekako nismo se bas najbolje razumeli, kao da smo negde mnogo dalje. U Stenati će vam reći: -Ma pričaj bre Srpski da te razumem. Ali ovde kao da je neki drugi dijalekt, ili šta već. U poslednjem trenutku prepolovismo porcije ćevapa što se pokazalo kao dobar potez... Pogolemo to...

007.jpg  Spavanjac naravno standardan planinarski, što pre, što br?e, što ranije... Ustajanje pre prvih petlova, ako ih uopste u ovim krajevima ima, a spavali bi još, a na planini se lepo spava, al ajd došli smo da budemo face, pa daj da krenemo. Sa usponom, posle skromnog doručka, smo po srednjebugarskom vremenu počeli par minuta pre 7. Izlazak sunca je bio fenomenalan, sve je obećavalo lepo vreme. Ovaj vrh se nekako poslednjih godina ne da planinarima. Sa nama i planinar koji eto četvrti put pokušava uspon. Razmišljam kakvo bi to vreme moglo da bude da me spreči u usponu, kakav je to vrh koji se tako ne da. Do sada me ništa nije sprečilo da ostvarim što sam naumio. Znam da će i to doći da će jednom i planina pobediti, ali pogled ka horizontu mi sigurno govori da to neće biti ovaj put.

Pogled je bio fenomenalan, a onda je dosla magla

  Penjemo se od doma, u početku je to uspon, a onda je to jedna fina goredolirajuća grebenska tura. Polako nam se otvara pogled na jedno po jedno jezero, prvo ništa posebno, kod samog doma je, ali kako se penjemo svako sledeće je sve lepše i lepše. U?ivamo u pogledu. Tople jutarnje boje ulepšavaju prizor. Na momente preskačemo i neki potočić, nekada i namerno ugazimo, tek da malo speremo obuću. Sto više idemo ?utilo trave smenjuje belina snega. U daljini vidimo vrhove ka kojima idemo, obavija ih magla. Deluje kao da su Alpi, onako kao klasična razglednica iz tih krajeva. Nadamo se ipak da će se prizor promeniti, da će se i tamo razvedriti, nada umire poslednja zar ne?

 

Od ovog trenutka sunce više videli nismo...

  Polako tonemo u maglu, nestajemo, na grebenu nas dočekuje i vetar, oblačimo jakne, zakopčavamo se, odolevamo vremenskim nedaćama naravno. Povremeno čistimo trepavice i obrve od leda nahvatanog na njima. Onog finog jutarnjeg sunca više nema, samo magla. Pauze pravimo izuzetno retko, i zato su vrlo kratke. U jednom trenutku vidljivost je toliko slaba da gubimo markaciju, posle par minuta, iskustvo dugogodišnjeg orjentirca u kombinaciji sa gps tehnologijom dolazi do izra?aja, pronalazimo je, malo usporavamo, ali nastavljamo dalje. S vremena na vreme gubimo visinu, ova Maljovica hoće baš da nas namuči, ali ne damo se mi. Dolazimo do dela do koga ćemo se vratiti, ostavljamo rančeve. Bar većina, ipak nas par odlučuje da to ne uradi, pre svega treninga radi.

  Počinje i završni deo uspona, sada definitivno imamo samo taj uspon. Ponekad upadamo u sneg do kolena, ali to nas ne sprečava u napredovanju, i posle nešto više od pet sati, zaslu?eno smo na vrhu. Pristi?u i sporiji članovi naše grupe. Iako uspon nije bio lak svi smo na vrhu. Tu već klasika, radi se ono što se uvek radi, zastave, poziranje, osmesi, čak i himna društva. Ma sve standardno viđeno ko zna koliko puta. Drago mi je što ni vetar, ni sasvim lep minus, ni inje koje se hvatalo po nama nisu nešto specijalno ostavljali traga i pravili ovaj uspon napornijim nego sto je objektivno bio.

Cela grupa na vrhu, skoro cela

  Krećemo lagano sa planine. Ne ?urim, gotovo uvek ostanem poslednji i napravim par fotki vrha, ostavljenog od planinara, onako na miru. Lagano se spuštam na samom začelju, vrlo rado bih napravio i neku fotku, samo kad bih imao šta. Nekako silazak ne volim, posebno kad treba izgubiti 1600 metara visine. Kod stvari grupa je kompletna, ali tu sleduje i najčudnija informacija od kako planinarim. Huh, ukrali nam autobus. Toliko čudno i besmisleno da se nisam ni nasmejao, ko bi u tako nešto mogao da poveruje, čak i da obrati pa?nju na kao bezveznu šalu. Ali eto, da osećaj bude bezvezniji, informacija tačna. Znate čudan je to neki osećaj kad tako odeš negde, pa satima planinaris, šiba te vetar i magla ti se zavlaču u kosti, i onda kad kreneš ka nečemu toplom, nečemu što treba da te vrati kući, a to nešto ti ukradu.

017.jpg  Ipak uskoro dobijamo i još informacija i očito je da mo?emo da odahnemo. Kradljivci nisu daleko otišli, završili su u kanalu, posle dva i po sata je autobus izvučen, u voznom je stanju i čeka nas gde je i bilo dogovoreno. Dobro, kada siđemo, znaćemo više, sada se ne vredi nervirati. Ali treba sići, a to traje i traje i nekako previše, gotovo beskonačno traje... U jednom trenutku markacija se gubi, proveravamo da li smo kojim slučajem prevideli neko skretanje, u gps-u ova staza uopšte ni ne postoji, a opet vidi se da se itekako koristi. Nastavljamo dalje, ponovo se markacija pojavljuje i mo?emo odahnuti. A onda sleduje šuma, i to kakva šuma, strma, nepregledna, ogromna, ma beskonačna pre svega. Staza je sada izuzetno strma, stene koje prate naš smer kretanja prekrivene lišćem, previše klizavo za moj ukus. Volim napore, i rado se izla?em naporima, ali ovaj spust me totalno smorio, znam da mu mora doći kraj, ali taj kraj nikako da dodje.

Unutrasnje zidine Rilskog manastira  Ukazuje se vodopad sa desne strane, pojavljuju se i zidine manastira. Pogled ostavlja bez daha, ovako nešto veliko do sada nisam video. Ali uveliko pada mrak i oduzima nam pogled na ovo kolosalno izdanje. Pronalazimo i naš napaćeni autobus. Pa šta da ka?em drago mi je što je tu, i sve stvari su unutra, sve je u redu. Pronalazimo i restoran, ne baš neki poseban, ali reklo bi se zadovoljava, posebno ako se dobro progleda kroz prste. Usluga je izuzetno spora, ali zato je račun veći nego što treba, porcije su male, ali zato je meso sirovo, pivo točeno imaju, i to ono koje ste poručili, ali ćete zato dobiti sve ostale vrste koje niste poručili.

  Ipak dobra okolnost je da smo imali vremena koliko smo ?eleli. Začelje kolone još nije došlo, uveliko smo bili zabrinuti, posebno što nam je ponestalo leva, pa je i organizovana nadasve uspešna akcija spašavanja. S obzirom da su i grupa i autobusi bila na broju mogli smo i kući krenuti. A do kuće klasika... Malo film, malo muzika, malo spavanjac, malo krmeljivi pogled u carinika, pa opet spavanjac, pa sendviči i krofne na pumpi... pardon, bez sendviča i krofni....


E sad, ko je šta radio po pitanju ove priče:

Fotografije: Darko Torgašev, Zoran Čubrilo... Darko postavio i Beogradac galeriju

Priču ispričao, otkljuco i ovu stranu osmislio, sklepao i šta god: Zoran Čubrilo

 

Fotopic galeriju sa ovog izleta stvorio: Vladimir Sremčevic; Pogledajte...

 

Loading...
Loading...