Expedicija Prerasti

090~1.JPG

  Fenomeni Karpatske Srbije - Rezime izleta po istočnoj Srbiji. Prerasti, Rajkova pećina, ispiranje zlata. Izlet je bio tematski, edukativno istra?ivačkog tipa i prvi je te vrste u našim planinarskim društvima. Nešto što je trebalo videti i do?iveti.


Veliki prerast        Dragi prijatelji, sinoć (09. 07. 2006) se iz Istočne Srbije vratila grupa planinara sa prvog tematskog izleta ikad izvedenog u domaćem planinarstvu, a pod okriljem PSD "Zelezničar". Bio je to put u krajeve koji se retko, ili nikad posećuju, te njihova lepota ostaje skrivena od običnih namernika. Međutim, kada je reč o prerastima - prirodnim kamenim mostovima, ne radi se tek o pukoj lepoti, već i činjenici da su to izuzetno retki geomorfološki fenomeni. Prava remek dela majke prirode, kojih NIGDE na svetu nema kao kod nas u Istočnoj srbiji. Mo?da Vam se na momenat učini da sam subjektivna, ali ako je Cvijić, kao veliki poznavalac, o OVOM delu zemlje pisao sa posebnom pasijom, onda je dovoljno znati nešto od njegovih dela, pa shvatiti zasto je Istočna Srbija odvajkada poseban kuriozitet geografima, geolozima, a i planinarima.       

 210~0.JPG      Jer ako znate, ili vam neko nagovesti šta kriju ovi predeli, kao što sam to činila ja najavljujući ovaj izlet, i po?elite da vidite ono sto priroda ljubomorno čuva od ljudskog oka duboko u svojim nedrima, čeka vas ispit volje i spremnosti na izvesne prepreke, kao što su ga?enje po suvom, ga?enje po vodi, malo plivanja, freeclimbing, "igranje" sa prusicima, itd. ali zato nagrada za upornost prevazilazi svačija očekivanja! Moj najveći problem kao organizatora i vođe puta bio je da ODLEPIM ljude od tih prizora i zazvi?dim za povratak, jer treba videti i ostala čuda. Zaista. Jer kako da ih po?urim pred nečim pred čim sam i sama stajala kao opčinjena, kada sam videla prvi put (pa i drugi i treći...). Knjiga utisaka je zato puna sličnih komentara u smislu da svi listom imaju utisak da su boravili negde bar pet dana, ili bili na tri, a ne samo jednom izletu. S' druge strane, meni je IZUZETNO drago sto sam svoju impresiju i znanje podelila sa grupom ljudi koja je jednako u tome u?ivala i mnogo, mnogo saznala.
Reka Vratna         Krenuli smo u petak ujutro Dunavskom magistralom ka NP "Đerdap", napravili jedinu pauzu u Donjem Milanovcu u Kapetan Mišinom zdanju kraj Dunava, koji je mamio plivače toplinom vode i svojom morskom širinom na tom mestu. Potom smo, prešavši Porečku reku skrenuli ka Vratni gde smo logorovali prvu noć. Pre počinka, obišli smo sve tri vratnjanske kapije, isavši tragom srna i muflona. Pri povratku, sačekala su nas večernja zvona, zvezdano nebo i ?ubor Vratne (nekad zvane Jabukovice), kraj koje smo postavili šatore. Pun mesec i pevanje -šo to voće- starih narodnih u tri glasa. Sutradan su neke probudila zvona za jutrenje, a neke već prvi zraci jutarnjeg sunca. Ljudi su sad bili vec ušuškani, utonuli u sopstveni mir, neki pre doručka otišli na stene iznad prvog previsa. Ja sam od ovih drugih, koji su s' prvim suncem ustali da sve to udahnu i oslušnu. Bila sam srećna videvši ih sve u tom spokoju, koji nas je spajao.

240~0.JPG280.JPG        U sedam su već svi bili uveliko spremni, te smo krenuli ju?nije, ka selu Plavna, tj. reci Zamna i istoimenim prerastima. Beše to na početku laka šetnja kroz prelepu, mešovitu sumu. Potom smi ušli u klisurasti deo, sa par potkapina, i najzad kanjonski, koji u stvari predstavlja dveri mosta na Zamni. Ko je to hteo da vidi, morao je da zagazi u kanjon do struka, da se malo vere po stenovitoj litici (nekih 20-ak metara), posle čega bi se našao pred kolosalnim trostrukim mostom na Zamni. Ovde bi svaki dalji komentar gubio smisao. Jednostavno se mora videti. Put smo dalje nastavili ka zlatnim predelima Srbije, pribli?avajuci se Majdanpeku, gde po mitu o Argonautima, zmaj koji čuva zlatno runo, još uvek tu negde spava... To je predeo sa najstarijim rudnicima metala u Evropi i mesto gde je čovek iz kamenog iskoračio u metalno doba. Tu je i mesto gde je po predanju Car Lazar upoznao Miloša Obilića. Zato smo obišli ostatke Miloševe kule, a potom i arheometalurški lokalitet "Rudna glava" - najstriji rudnik metala u Evropi. Gostoprimstvo kustosa ing. Bore Krčmarevića, ostaće nezaboravno. On je poneo originalne eksponate (alatke za kopanje iz tog perioda od pre 7000 godina) i ispričao nam na licu mesta način vađenja rude i njene prerade. Svojom pričom on je uspeo da nas vrati u vreme pre istorije).

         Nastavili smo put ka Valja Prerast, tj. Šupljoj steni - najvišoj od svih prerasti. I znate li zašto je pauza u Milanovcu bila jedina? Pa zato što su i ovde ljudi polegali pred čudom zureći netremice u nešto veličanstveno, a tako skriveno. Jedna devojka mi je tad rekla - Bo?e, ne bih znala da tako nešto uopšte postoji da nisam krenula da se malo odmorim na "neobičan način" :-) I opet isti "problem": kako da ih pokrenem nazad ka autobusu, kada isto osećanje delim... Ali, iz dileme sam izašla tako što sam ih podsetila da nas čeka BALKANSKA LEPOTICA - Rajkova pećina i noć u amfiteatru pod kartom zvezdanog neba u prirodnoj veličini. Tako je i bilo.
010.JPG       140.JPG Dočekala nas je Maja, koja nam je pokazala po mnogima i zvanično najlepšu pećinu na Balkanu, svetlucavu poput dvorca ledene kraljice. Ja neznam da li je harambaša Rajko tu zaista sakrio blago, ali je sasvim izvesno da je blago ove pećine gust nakit presvučen sne?no belim kalcitom, svetlucavim poput štrasa. Po izlasku iz pećine zatekla nas je noć, bezbroj svitaca i livada osvetljena zvezdanim nebom. Naš logor bi prekriven nekom drevnom mistikom ovdašnjih mitova. Po nekom nepisanom dogovoru uglavnom smo izbegavali paljenje lampi i čitali nebo... Tišina... Pitala sam sebe, na glas razmišljajući od čega su ljudi, čak i oni "nestašniji" utonuli u tišinu, da li su umorni, ili vec šta. I dobila sam povratnu informaciju. Neko mi je odgovorio - Previše jakih utisaka - I biće da je tako. Niko nije više pitao šta nas čeka sutra, jer su posle svega očekivali čuda, kao nešto svojstveno ovim krajevima... -Bingo! :-) - pomislih u sebi. Ipak nisam subjektivna kada o tome pričam. Samo sam se potrudila da to ljudima dočaram i mislim da uspevam (za sad). Spavali smo kao nekad kad smo bili deca vilenjačkim snovima u boji...

         Ujutru sam priznala javno da sam vodič koji definitivno ne mo?e da ubije Toma Sojera u sebi. A koliko je to dobro, ili loše, neka ka?u oni koji su učestvovali u ovoj ekspediciji bez i jednog uspona. U 7 h nas je spreman čekao profesionalni ispirač i tragač za zlatom (i lovac na krokodile), gospodin koji nam se predstavio kao hajduk Pera :-). Rođen kraj Peka u selu Debeli Lug, obišao je svet radeći samo ovaj posao. Danas on ?ivi u svom zavičaju, u kom je našao mir sa svojom porodicom i šestoro dece. Obučen u autentičnu vlašku nošnju, kakvu su nekada nosili ispirači sa Peka i opremljen starim alatkama, među kojima i dobro poznatim drvenim posudama ručne izrade - ispicima, za sve nas.

190.JPG       Najpre nam je detaljno objasnio kako se zlato u prirodi uopste nalazi, a potom i karakteristike kada je reč o ovdašnjem tzv. ?IVORODNOM ZLATU, za kakvim se traga prilikom ispiranja rečnih nanosa - aluvijuma. A onda nam je dao da mi to radimo. Različite zemlje imaju različite zakone o ovom poslu. Kod nas će se to sada regulisati izdavanjem posebnih dozvola, što će svakako o?iveti ovaj drevni avanturistički zanat i omogućiti ispiračima da se više ne kriju. A posao, verujte, nije ni malo lak. Potrebno je isprati pa?ljivo tone peska i šljunka za svega 10-ak grama zlata, rukama koje su vazda potopljene u hladnoj vodi. Eh...... Nije bilo početničke sreće. Ali nam je gospodin Pera dao komade kvarca sa zlatnim ?ilicama i preporučio da tako nešto sledeći put trazimo u Grabovoj i Todorovoj reci.. -Tamo toga ima, tamo se tra?i- rekao je isprativši nas, i po?elevši nam srećan nastavak puta.

      480.JPG A put smo nastavili ka Boru, ili tačnije prerasti Samar. U potpuno nenaseljenim predelima Istočne srbije, preko nekošenih livada, ušli smo u predivnu šumu do toka malene rečice Perast. Na putu smo obišli i pećinu, skrivenu od svih puteva, i neuređenu za posete (a ko bi je ovde i posećivao osim speleologa?!). Sledeći njen tok došli smo do mosta manjeg od prethodnih, ali fenomenalno lepog i gotovo pravilno izvijenog luka. I opet ista priča ! :-( Jedino sto sam umela je da budem iskrena. -Ljudi, ja vas potpuno razumem, ali molim vas da krenemo, jer treba stići do Osanice.
        A kroz Osanicu protiče Osanička reka u čiju klisuru ulazimo odmah po izlasku iz sela. Sve vreme nas je pratilo idealno sunčano vreme, vrelo, bez i jednog oblačka. Nad Osanicom se, međutim sručila provala oblaka sat vremena pre našeg dolaska, tako da nismo pokisli, ali smo morali gaziti nabujalu reku do prerasti. Najpre je to bilo lagano; prelazili smo je preko kamenja, ali kako smo se dalje pribli?avali prerasti, morali smo i da "platimo ulaznicu", i to bezuslovno, u kratkom kanjonskom delu obala Osaničke reke, kao što rekoh na početku - to su dveri koje se moraju proći ako se ?eli do cilja. A cilj uvek nagrađuje.

 620.JPG630.JPG       Mislila sam da će me neko od učesnika udaviti u rečici posle komentara: -Jao Goco, što je ovde suvoooo, 'ajde sedi ovde gde je suvo da te slikamo- ili: - Ja od sada kada dođem u "?elezničar" na sastanak, čim ugledam Gocu da najavljuje izlet stavljam disaljku i obuvam patike od neoprena! - ;-))))) Ali se ispostavilo da sam usled silne bri?nosti i tenzije koju nameće sebi svaki odgovoran čovek imala prestrogu sliku o sebi. Shvatila sam to kada sam videla one koji izlaze iz Osaničke prerasti govoreći - Ova je nekako najneobičnija...- , ili - Uffff, pa ovo je definitivno ŠLAG NA TORTI, kome se nismo nadali ! - i mnogi drugi, slični komentari. Slušala sam to sa strepnjom i nevericom, jer niko od nas ne voli duge vo?nje, a potez od Majdanpeka do Bora je NA ?ALOST to nametao, jer puteva nema, a postojeći vas teraju da zaobilazite. Jedino što sam mogla je da to svima predočim kao puku realnost.

680.JPG        Inače, Osaničku prerast, skrivenu iza klanca, pod zavesama od bršljena, zbog njene male visine, ne ubrajaju u izrazite mostove, poput prethodnih. Ali, je obuhvaćena u ovoj priči iz razloga da se stekne predstava kako su nekada, eonima ranije izgledale prerasti kojima se danas divimo. Erozivnim dejstvom malenih rečica koje oni natkriljuju, biće takva jednom i Sesalačka pećura, i pećura na Radovanskoj reci, Ravništarka, Velika peštera na Kašajni i Samar kod sela Kopajkošare, kraj Niša, a koje pak zbog svog tunelskog izgleda (male visine), još uvek ne poseduju dimenzije mostova koje smo obišli. Pa ipak one jesu prerasti po načinu svog nastanka, odnosno genezi.

        Imamo nešto što niko u svetu nema u tolikom broju na jednoj tako maloj teritoriji. Prvi u svetu po ovim retkostima. Izlet je i zamišljen da bi TO prikazao; zato sam štampala brošure sa propratnim sadr?jem svega što smo videli. Obzirom da sam ispunila program, koji su učesnici ocenili kao vrlo ambiciozan, i uspela da dočaram svima njima sve o čemu sam pričala, mogu da ka?em da je uspeo.

        Isto tako, ne smatram manje va?nim činjenicu da sam do?ivljaj podelila sa sjajnim ljudima, zahvaljujući čemu je ova ekspedicija uspela U POTPUNOSTI. Zato zahvaljujema SVIMA NjIMA, uključujući i šofera Šeleta, koji je inače dobro poznat planinarskoj populaciji.

 

                                                                                                                            Srdačan pozdrav,
                                                                                                                            Vaša Goca


GALERIJA PRERASTI
GALERIJA RAJKOVA PEĆINA
GALERIJA RUDNA GLAVA

Loading...
Loading...