HERCEGOVINA - PRENJ

 Rano  Septembarsko jutro 5 h , posle odmora od puta u malom Hercegovačkom mestu Konjic u dolini Neretve, i kafe sa ratlukom u lokanom kafiću  koji verovali ili ne radi  od ranih jutarnjih sati, i ako nisu znali da dolazi grupa planinara u njihov kraj, krećemo kamionom  prema Prenju. Starim kamenim putem posle nekih pola sata vožnje  kamion nas izvozi do kraja puta gde dalje nastavljamo našu avanturu po planini. Na prvi pogled, planina kao i svaka duga.

 

 

IMG_7172

 Kako odmičemo planinom i udolinama, tako se izdvajaju kameniti  vrhovi u daljini koji po svojoj  konfiguraciji potsećaju na Dolomite, deluju blizu ali na kraju se ispostavilo veoma daleko. Posle par sati hoda dolazimo do doma Jezerce gde pravimo pauzu, malo hrane i vode odmora oko pola sata, u podnožju doma se nalazi jadan od retkih izvora gde uzimamo vodu i nastavljamo dalje kroz kamene udoline prema  vrhu Otiš.  Vreme nas služi  na svu sreću  nije previše vruće, a  po neki oblačić nam napravi atmosferu na nebu. Kamen pa stena, kamen pa stena, to je otprilike opis puta kojim se krećemo. Veoma nepristupačan teren po svojoj konfiguraciji, i veoma težak za kretanje sa punom opremom na ledjima .

IMG_7121_prenj_otis

 Meni pogotovo jer pored planinarske oprema, šatora, nosim i foto opremu koja je dodatnih 5-7 kg teška , i naravno posle svake fotografije zaostajem za grupom što predstavlja dodatni napor kada pokušavam da ih sustignem, na kraju dižem ruke od  pokušaja da ih pratim. U daljini ih ponekad vidim, a pratim markaciju. Već su svi koji su išli samnom na akcije znali da sam negde iza i da fotografišem  Biti fotograf i planinar u isto vreme ni malo nije lak zadatak. Fotografu treba vremana da napravi dobar kadar, da podesi aparat,  da uslika, a za sve to je potrebno i vreme, dok planinar ide svojim tempom prateći grupu pokušava da predje što veću relaciju dok ne padne mrak. Uskladiti ta dva  zadovoljsta ni malo nije lako.

  Posle  izvesnog vremena kretanja nailazimo na table upozorenja PAZI - MINE, svi smo svesni rizika ali to je jedini put kojim moramo da idemo, polako ali sigurno idemo vidljivom stazom i niko i ne pomišlja da skrene sa nje, na svu sreću videli smo samo jednu zaostalu minu na kamenu, par fotografija i nastavljamo dalje.

IMG_7166_vrhOtis2097

  Napokon na vidiku se pojavljuje i sam Vrh Otiš, ispod njega pravimo malu pauzu, da se grupa prikupi i krećemo da grebemo po kamenitim stenama do samoh vrha, i eto najzad na samom vrhu 2097m. Pogled je fenomenalan, tek tada smo shvatili gde se nalazimo, svuda oko nas su u nedogled samo kamene udoline i vrhovi, nigde  drveta, na vidiku. Sada mi je sasvim jasno zašto je toliko prostranstvo nenaseljeno i zašto je teško osvajati ovakve vrhove. Zapravo sem samog suvog kamena na ovoj planini skoro da nema ništa.

IMG_7183_Zelena_glava

 Silazimo sa Otiša do sedla i naravno idemo odmah na Zelenu Glavu 2155 m koji je odmah do Otiša i spaja ih samo sedlo. Posle osvojenih vrhova krećemo do doma Vrutak. Još sat  ipo hoda, i  imamo taman toliko vremena da postavimo šatore pre mraka.

  Jutro,  vedro i lepo, kako samo planina može da pruži. Deo grupe odlazi do izvora, jedinog preostalog, i donose vodu za celu grupu, to nam je i poslednje snabdevanje sa istom, na dalje je neće biti nigde. Posle doručka, pakujemo opremu i krečemo prema vrhu Lupoglav  preko doline Tisovice. Otprilike da će nam trebati dobrih 6 sati do njega. Ni malo lak zadatak s obzirom da smo premoreni od prošlog dana i da će teren biti po svemu sudeći još teži.

  Posle dobrih 4-5 sati hoda dolazimo do kuloara, visokog, strmog  i dugačkog. Polako se krećemo i približavamo se do ispod samog vrha,  nailazimo na deo staze koji je po svemu sudeći u više navrata bio odronjen. Vidljivi su pokušaji planinara da slaganjem kamena naprave  stepenice do podnožja vrha. Još sat vramena do vrha otprilike . Vreme se kvari i tu  se oslobadjemo  opreme, kako bi smo se što pre popeli na isti.

 Počinje odjedanput mečava i kiša pračena jakim vetrom, bukvalno istrčavamo na sam vrh, par fotki i bežimo dalje, već smo skroz mokri od količine kiše koja se sručila na nas. 

IMG_8947

  Osvojen je i Lupograv 2102 m. ostaje nam da se polako spustimo niz strme litice koje su sada mokre, klizave i pod nanosima snega i leda. Polako uspevamo da dodjemo do prve udoline i taman kada smo mislili da smo prešli najgore  ispred nas se pojavljuje  dolina sa klekama koje su izgorele od posladnjeg požara, nema nam druge prelazimo preko granja i kamenja, pokušavajući da sačuvamo noge. Posle izlaska iz te doline,  spuštanje niz kamene stene, do početka prve šume, posle ni sam ne zna koliko kilometra  kamenja, prljavi od gareži i mokri do gole kože ulazimo u šumu, pravimo pauzu, grupa se skuplja  i treba da nastavimo dalje, ali markacije više nema.

  Lokalni vodić koji je pošao sa nama je odprilike znao da tu postoji prolaz krož šumu i kaljon do prve civilizacije. Pratimo njega i idemo na slepo jer posle nekoliko pokušaja da nadjemo markaciju nismo uspeli. Ostaje nam samo  da krenemo otprilike  u pravcu gde bi trebalo da izadjemo iz šume, što i činimo, ulazimo u kaljon , kroz gusto rastinje, i pratimo silazak samog kanjona  koji nas je izveo  verovali ili ne, do markacije .Dalje nije bilo problema jer smo znali kuda idemo, ostalo je samo da se kozjim stazama spustimo do prve civilizacije gde nas je čekao Mini bus.

IMG_8817

  Još dva sata po kozjim stazama, i trnju nailazimo na prvi kameni put , krečemo niz njega i posle sat vremena vidimo u dolini i nas bus . Mrak pada mi dolazimo do autobusa koji se nalazi pored  rukavca  reke , nekoliko nas kada je videlo vodu odmah smo  se skinuli  i okupali u istom rukavcu, zadovoljstvo kupanjem u ledenoj vodi je bilo neopisivo, ali smo posle toga bili kao novi.

  I  posle svega što smo prošli, po kamenju, stenama, neprohodnim terenima, mogu da zaključim da je Hercegovina – Prenj  po konfiguraciji izuzetno težak teren,  priroda se potrudila da napravi veoma surovu planinu, ali jedno je sigurno da je na mene ostavila izuzetno jak utisak , toliko surova i toliko lepa planina , toliko kontrasta čini  je sa njenim prelepim vrhovima, za mene najfotogeničnijom   planininom  i siguran sam da ću se vraćati na nju još ko zna koliko puta.

IMG_7172


Organizacija : PD Radnički – Beograd
 

Vodja grupe: Bojan Milovanović

 

Tekst i fotogafije: Aleksandar Tijanić

 

 

www.aleksandartijanic.rs

Loading...
Loading...