DAN OSMI - Šebeš Fok, Bezdan, Ajfelova prevodnica
A što ja volim šoping u malim mestima, posebno tako rano ujutro, pa fina svežina, pa sunce, pa nekako sve čisto, ljudi idu na posao, a ja mogu opuštno da biram namirnice za nastavak plovidbe. U Bezdanu sam se pre par godina iznenadio kada sam na vratima prodavnice video nalepnice koja je štampala moja štamparija. Naravno da ću tamo u nabavku, a nalepnise na vratima i dalje stoje, pa ponosan sam.... šta drugo reći... a zatim pekara, odabir pekare je jako bitan za dobro raspoloženje posade. Tjah, posade koja sada više ni malog od palube nema. Samo dva matora kapetana. Pekaricu nalazim, i pored svega standardnog uzimam i nešto što mislim da se zove Languš (ako grešim ispravite me), nešto kao domaća mekika samo četvrtasto i sa malo soli odozgo. Preporučujem naravno, posle sam saznao da to ima i slatke varijante. Za sada nismo probali...
Prelepo jutro je rezultovano prelepim fotografijama. Razmišljam da li su medu oni languši odobrovoljili, završavam jutarnju šetnju, danad je već povratak. Tjah, nije fer, al eto, lepe stvari kratko traju, i drugi rečni skiper treba prošeta i vidi ovu lepotu, pa ajd nazad. Brčkanje obavezno, fina papica takodje. Ovde postoji i još jedno jezerce, ima čak i neke termalne izvore, ali eto ne posećujemo ga. A gde je? Pa neka to bude mala tajna, dok ne krenete na ovu plovidbu.
Pre povratka idemo na poslednje parče plovidbe, lagano na malom gasu motora plovimo kanalom ka prevodnici. Ovu prevodnicu je kažu radio Ajfelov građevinski biro, na ovoj prevodnici je prvi put radjeno podvodno betoniranje. Ma sve se to već zna, I da ne radi, i da se ručno otvarala... eh, renoviranje se ni ne pominje, a bilo bi fenomenalno ovde izaći na Dunav. Ali jednog dana kada to ponovo bude moglo, ovo zasigurno neće biti raj. Ne mogu da zamislim da neki veliki brod plovi ovim kanalom. Ispred prevodnice je moguće sa leve strane pristati uz obalu, s obzirom da ima lokvanja i da voda maltene miruje vezivanje nije ni potrebno.
Ma svi povratci su tužni, nekako mi se ne ide nazad, al ajd vreme je. Za vreme plovidbe ljudi na kanalu su nam bili interesantni, interesantne su i njihove aktivnosti, mada i neaktivnosti, recimo štapovi koji sami pecaju. Ali i mi njima smo bili interesantni, i tako plovimo i posmatram ženu a obali u ruci krišom drži aparat, i u trenutku kada smo prošli, podiže ruku i škljoc. Ako nekada pročita ovaj tekst bilo bi mi drago da dobijem tu fotografiju, jer maltene fotografija sa kopna nemamo, osim onih na prevodnicama.
Ali, ovde se sve zna, tako da se i naše kretanje znalo. Kada smo sa leve strane pristali ispred mosta, Adam je već završio verglanje jednog pontona. Izlazimo na ponton sa pivcem i poklonom i nešto priloga. Pomažemo i malo oko otvaranja, prolazimo... i plovimo jednu totalnu klasičnu plovidbu, bez nekih uzbuđenja, pravimo jedinu veću pauzu kraj somborskog štranda, opet ne posvetivši dovoljno pažnje ovome gradu. Sada je keptn Boban preuzeo ulogu kontakta sa prevodničarima, pa ih prolazimo i nešto brže, očito nije brbljivac kao ja. Deluje mi da to tako nema dovoljno draži, al šta da se radi. U večenjim časovima stižemo do potencijalno kritične srpskomiletićke prevodnice, i opet nam se zalomilo da bude kritična, ali si ipak na kraju sve super ispalo, noćili smo ispred prevodnice, veče je bilo prelepo. Malo uz analize plovidbe, malo neko uz sokiće a neko uz mnogo više Džonija Šetača, uživali smo na betonskom molu, naslonjenjeni onako opusteno na ogradu koja se tu zadesila... Hm, kako li sam samo ušao na lađu, pojma nemam, ali sve sam ostavio otvoreno, mogao je neko i lađu i mene da odnese ništa ja ne bih primetio.
DAN DEVETI
Srpski Miletić- Bačka Palanka
U neko doba budi me neki zvuk, u prvi mah deluje mi kao brod, pada mi na pamet da nismo najbolje vezani ako krenu talasi koji na kanalu treba da budu dosta izraženiji. Već mi lete slike sređivanja i farbanja kroz glavu, brže-bolje izlećem napolje. Sve je mirno, zvuk je prestao, na kanalu dokle god pogled doseže nema nikakvog broda. Ali zato vrata prevodnice otvorena i upaljeno zeleno svetlo. Nema još ni sedam sati. Huh, Bobane ajde ustaj, daj da vidimo šta se događa. Sinoć nas ne puštaju, a sada otvaraju i bez pitanja. I sve je ok, uplovljavamo lagano, završavamo formalnosti, malo to i traje, prevodničar ne uspeva ni sam sebi, a kamoli nama da objasni ponašanje kolege. Sve prolazi u najboljem redu. Definitivno ovu prevodnicu treba ostaviti za završetak dana i planirati noćenje ispred ili iza, mislim da je tako bilo i na svim regatama Ilustrovane, mislim da se i ponavljam, al mi bili zamorčići pa sad ne mora još neko.
To što nema struje na prevodnici kod Bogojeva nas nije uopšte iznenadilo, samo onako gorko malo nasmejalo, a izraza osmeha je posle nestalo totalis, i kako smo plavih vratova čekali tu struju ne mogu da Vam opišem, al ajdemo redom.
Nadam se da previše ne davimž Jel da? Trudim se da bude korisno. Jel da, da je korisno?
Pumpa baš i nije blizu prevodnici, definitivno smo trebali natočimo gorivo u Bezdanu, al eto kad već nema struje bar ima dobrih ljudi i prevodničar se ponudio da poveze keptnBobana. Radosna vest, a ja bih za to vreme mogao malo da sredim lađe, izlazimo na Dunav, brod je potonuo jer šibica nije bila na svom mestu je staro nautičko pravilo, a sa velikom rekom se ne treba šaliti. Vrućina je, usporeno i lenjo kao što je lenja neka debela mačketina koja celog života samo dembeliše sređujem šta mi se dalo srediti, šta me nije mrzelo, kad eto ti crvenih kola, keptn vidim užurbano izlazi, maše mi da dođem da pomognem. Ajd, u godinama je, u redu je da pomognem, mada nesto se ne sećam da mu je ikada trebala pomoć oko dva kanistera, al nekako deluje mi da mu treba pomoć, pa šta ja sad tu ima da razmišljam, na noge lagane pa uz stepenice pa do njih gore. Upoznajem se sa prevodničarem, baš prijatan čovek, al još ne kapiram ozbiljnost situacije. A situacija je bila krajnje dramatična, priča čovek svoju životnu priču koja je očito počela na putu do pumpe, a traje li traje, i kraj se ne vidi, a čovek baš želi u puno toga da nas uputi iz svog bogatog života. Ah, ajd mi fini, pa da saslušamo, sve ima kraj pa i priča, ali...
U daljini most, desno je Erdut, a levo mirna luka za taj dan, Bačkopalanačka Tikvara, poznata nekada i kao Kertes Varoš. Lagano uplovljavamo, rekli bi da se nedostatak Bracike itekako primećuje u ovoj ljupkoj varošici, bar kad je ovaj deo sa vode u pitanju. Uvek mi, kada uplovim u ovaj rukavac dunava, prolaze kroz glavu scene sa prve regate Ilustrovane i kako smo bili dočekani. O tome sam već pisao.
DAN DESETI
BAČKA PALANKA – NOVI SAD
Sam centar mesta je udaljen od Tikvare, ali nije ništa strašno, osim ako se natovarite kao magare, kao što sam se ja ujutro natovario. Ali šta da se radi, pijaca povoljna, a ponestalo i vode, pa imamo i još gostiju, pa da ostavimo utisak, pa tako, treba ovo treba ono, a treba i magarence. Magarenca nema, možda je mogao taksi, ima ih, al eto... a ovako će se poseta duže pamtiti.
Isplovljavamo, na izlaski iz rukavca, sa leve strane se nalazi plaža, gotivno za malo se brčnuti, malo i oribati ladje, sledeća destinacija je Novi Sad, treba i fino izgledati, ostaviti i neki pozitivan utisak. Plovidba do Novog Sada je čisto rutinska, ali treba paziti. Veliki brodovi plove Dunavom, pogled iza obavezan. Pred Novim Sadom je standardna gužva, nešto kao u Beogradu na Savi. Vrhunac plovidbe većine naših nautičara. Kakav je smisao imati gliser od više desetina hiljada evrića kada Vas niko ne vidi. Ali to nije tema ove priče.
U nekom trenutku uočavamo plažu na desnoj obali, a na plaži i neke ljude kako mašu. Hm, reda radi uzimam dvogled, i dobro je što sam to uradio, jer to je Ladjoni sa svojom posadom. Planirali smo ih za veče, ali eto oni isplovili, ma i zvali nas, ali nismo čuli. Genijalci, ma čovek se na reci opusti i samo ćušne negde tu mobilnu napravu koja je kontakt sa civilizacijom. Promena smera, plovimo ka plaži, lagano nasukivanje na pesak, sidrimo se tako što smo bacili sidro na obalu i ovlaš zategli. Sleduje kritika, kako možemo da prođemo takvu plažu. A u pravu je, al eto to je njihova teritorija, ne poznajemo je baš najbolje. Ali trudimo se, ponovo ćemo mi ovuda, sledeći put je nećemo proći. Sleduje jedna uhodana klasika druženja, dodaje se par lezaljki, orobljavaju se frižideri, malo alkohola, malo bezalkohola, malo dinje, malo ovog, malo onog... naravno kupanjac je obavezan. Dolazi i svim nautičarima poznati Vlada iz Futoga. Čovek koji je motorima opremio gomilu ladja koje plove ovim našim krajevima. Koji ih korektno i servisira, uz to i sredjuje ladje, a ima i svoju proizvodnju čamaca. Da smo se dogovarali ovako se ne bi skupili. Ok fino, neko će i da peca dok zalazi sunce. Nama tako nešto ne pada na pamet, ionako znamo šta ćemo upecati, to je opšte poznato. Jedno veliko ništa. Zato mi lepo, brm-brm, i pravac Ribarac. A tamo gužva totalna, samo što čemci ne stoje jedan na drugom, jedva uspevamo da pronađemo neko parče obale da se vežemo, bacamo i sidro pozadi, mirnijeg spavanja radi. Potrebno nam je da budemo uz obalu zbog novosadskih prijatelja koji su se najavili, u stvari to uveče je i bilo planirano, ono viđanje na plaži je bilo iznenadjenje. Dolazi nam i novi Mop. Opet ćemo piti pravu kafu, nećemo prati sudove... pa fino. Lepota zvana divota...
To veče smo testirali koliko jedna ladja može da izdrži ljudi na njoj. Organizovali smo i projekciju fotografija sa poslednjeg planinarenja po Kavkazu, fotke sa uspona na najviši vrh Evrope, Mt. Elbrus.* Pa moram priznati lepo je tako u šorcu i majici gledati fotke sa večitog snega i leda, a nastale pre jedva malo više od mesec dana. Pa i to je bilo neko letovanje, samo u zaledjenom šatoru, zavejani u snegu i sl.