Transilvanija 2014 - u susret grofu Drakuli

  Kažu da Drakula ne postoji, kao ni njegove verne sluge vukodlaci, vampiri, vampirice... doduše vampirice i dan danas postoje samo što umesto krvi isisavaju novčanik... tako kažu.  A meni se ukazala prilika da vozim kroz Transilvaniju i da sve to proverim. I to sasvim slučajno, onako iznenada pa rekoh sebi "zašto da ne". Ako ponesem malo para nema se tu šta ni isisati... ili možda i ima nešto da se isisa... tako nekako sam ja razmišljao.

  Leto 2014-te naidje nekako traljavo, sa čestim kišama. Vreme loše, ne može se ništa planirati malo dalje unapred. Početkom juna dobio sam poziv od male grupe biciklista iz Knjaževca da idem sa njima u drugoj polovini jula u Rumuniju. Momci su napravili dobar plan dnevnih vožnji kroz Transilvaniju, pritom u turu ubacili svašta nešto i u povratku prelazak preko Transfagarašana. U planu je pod "obavezno" bio obilazak zamka grofa Drakule u Branu… taman i da proverimo da li u grofovom zamku ima vampira i vampirica. Transfagarašan sam već vozio ali nema veze - zašto ne otići još jedanput tamo. Uspevam nekako da se ogrebem za godišnji odmor kod šefa. Bilo malo gusto, razumem i njega, svi bi na odmor u letnjoj sezoni. Samo što ja ne idem da se odmaram već da se umaram preko onih silnih Karpatskih vrhova kojih u Transilvaniji ima napretek. Eh, takav ti je život nas cikloturista, sudjeno nam je da se mučimo i znojimo po kojekakvim gudurama dok ostali putuju sa svojim automobilima sa uključenim klima uredjajima. Al' nikome se mi ne žalimo i jedva čekamo da se sa našim aluminijumskim mUgarcima negde otisnemo. Zašto magarci??? Bicikli nam i jesu magarci a ne konji.. konji se ne tovare sa onol'kim bisagama.

  Biciklisti iz Knjaževca su sve isplanirali do detalja  pa ja ovoga puta idem prazne glave. Mozak sam poslao na godišnji odmor jer tokom puta nemam o čemu da razmišljam što se tiče organizacije. Moja jedina obaveza je samo da okrećem pedale, eventualno neki savet što se tiče Rumunije jer sam samo ja već bio tamo. Kako ništa u životu nije idealno tako ni godišnji nije idealan. Odmor sam dobio od 14 jula a start je iz Knjaževca 15-og. Trebao sam da predjem 200km za 1 dan što je za mene sa natovarenim biciklom već mnogo. Problem je rešen prebacivanjem autobusom do Niša a odatle biciklom 60-ak km do Knjaževca.

55


Dan pre starta ture…

  Do autobuske stanice u Smederevu ispraćaju me žena i ćerka... nije im svejedno a nije ni meni. Nismo se nijednom razdvajali na 20 dana koliko je trebalo da traje tura. Pozdravljam se sa njima, ubacujem bicikl u prtljažnik autobusa i odlazim za Niš. U Nišu me dočekuje stari prijatelj Afrika kog nisam video 16 godina.  Afrika inače nije biciklista već vozač autobusa u Niš Ekspresu koji sa osmehom dočekuje svoje putnike.

  Nekoliko sati razgovora sa njim i njegovom porodicom nije dovoljan da se o svemu ispričamo a vreme leti i ja se pozdravljam sa njima i krećem ka Knjaževcu. Po starom Srpskom običaju prijatelj me ispraća sa flašom lekovite vode… uh, dobra lekovita voda iliti po naški "domaća rakija". Dobro nam je došla svakog jutra po ustajanju.
 Od Niša do Knjaževca sam imao 60km vožnje i prvi uspon poznat kao prevoj Tresibaba.

3

  Na prevoju kratko pauziram dok razmišljam o tome kako je nastao naziv Tresibaba. Mota mi se po glavi logičan zaključak - neko je nekada davno na ovom brdu otresao neku babu i tako nastade Tresibaba. A odmah do Tresibabe je i skretanje za Mučibabu pa sam se malo i zbunio… razmišljao sam da li je neko u prošlosti otresao pa mučio babu… ili je prvo mučio pa otresao. Zavisi sa koje strane je baba naišla… dal' s' ove il' sa suprotne. A i nebitno, babe više nema i od nje je ostao samo naziv Tresibaba i obližnja Mučibaba.  Na spustu sa Tresibabe presreću me moji drugari sa kojima ću voziti narednih 20-ak dana.

Eto, imao sam i doček.. pošto od Tresibabe dalje idem u društvu sa još 4-om biciklista red je da ih predstavim.. padajući niz - krećemo od najstarijeg pa na dole  :)

1. Nebojša Ilić, zvani Kontador (66 god) - Knjaževac

4

2. Željko Todorović (48 god) - Kragujevac

5

3. Nemanja Nikodijević, zvani Pawaroti (24 god) - Knjaževac

6

4. Nikola Fokus (22 god)- Kragujevac

7

  Prilično razbacana grupa kad su godine u pitanju… kako ćemo zajedno funkcionisati u praksi to niko od nas nije znao. U svakom slučaju položili smo ispit jer smo bili složni u dobrih 80 odsto situacija kad su u pitanju zajedničke odkuke što je inače i bilo najbitnije. Obzirom da je Nebojša bio najstariji i po godinama i po iskustvu njega smo postavili kao glavno i odgovorno lice u grupi.

 U Knjaževcu ja i Željko noćili smo kod Nebojše dok je Fokus bio kod Nemanje. Neša je stari biciklistički vuk sa mnogo iskustva na pedalama a tokom ture pokazao je i da je uvek spreman za šalu i dobru atmosferu. Željko je takodje dobar bajker i veliki meraklija… nas dvojica znali smo se odranije kao virtuelni prijatelji na  facebook-u a na ovoj turi smo se i lično upoznali. Nemanja i Fokus su mlada generacija biciklista i na turi su pokazali da imaju kvaliteta.


1. dan

  U centru Knjaževca pre starta smazali smo po burek sa jogurtom jer ne valja na put ići praznog stomaka. Iz grada imali smo i pratnju grupe biciklista koji su vozili sa nama do Bugarske granice. Razdaljinu od 40km do Zaječara brzo prelazimo i u Zaječaru doček nam priredjuju Zaječarski biciklisti. Od Zaječara svi smo zajedno stigli do granice odakle su se biciklisti vratili nazad a mi posle pregleda pasoša nastavljamo dalje. Do Vrške Čuke popeli smo se uz pojako brdo koje mi malo teško pade. Da li zbog vrućine ili onog bureka pojma nemam, u svakom slučaju s' mukom sam izašao na vr' brda.  Ima tu negde i ta slika ali dovoljno je loše bilo i bez slike.. medjutim dodjoh sebi od granice nizbrdo.

8

  Na ulazu u Bugarsku pusto, nigde automobila na vidiku. Sve je isto kao u Srbiji. Da nije carine ne bi ni znali da smo u EU.  Iza granice negde blizu Kule nailazimo pored puta na eksponat iz rata.. bacač raketa na kamionu i tu pauziramo kako bi nešto ubacili u stomak.

9

  Nastavljamo dalje pored ogromnih polja sa sucokretom i stižemo do mesta Kula. Po predanju Kula je dobila ime po jednoj od 3 sestre: Vida - Vidin, Kula - Kula i Gamza - Gamzigrad.  Opasne beše ove sestre :)

  Od Kule put vodi uglavnom naniže do Vidina. U Vidinu dolazimo do baba Vidine tvrdjave gde nas portir upućuje u obližnje selo kod njegovog kolege kako bi tamo noćili. Taj njegov kolega poznaje se sa našim najstarijim biciklistom Nebojšom koji je jednom prilikom noćio kod njega. Našeg domaćina našli smo u selu Inovo nekih 7km od Vidina. Domaćin Ljubomir Petrov je čuvar u baba Vidinoj tvrdjavi, bavi se lovom, vidim da je dobro upoznat sa tajnama plovidbe a i dobar je u ispijanju piva. Nekako mi lov i pivo ne idu zajedno ali eto, u današnje vreme može se sve kombinovati. Uz sve to saznajem da se domaćin ženio 3 puta… hehe, gde je treća tu je i četvrta. Veče provodimo u razgovoru i ispijanju piva sa našim domaćinom… malo se to oteglo pa nam ostade nešto malo vremena za spavanje.

10

11


2. dan

 Ujutro se pozdravljamo sa domaćinom i vraćamo se u Vidin kako bi obišli baba Vidinu tvrdjavu.

12

 

14

  Naš domaćin Ljubomir priredio nam je još jedno iznenadjenje.. besplatan ulaz u tvrdjavu. Tvrdjava babe Vide je u izuzetno dobrom stanju i bogata predmetima iz tog vremena. Sadržaj je vrlo impresivan počev od male crkvice unutar same tvrdjave, prostorija raznih namena - kovačnica, soba za mučenje, tamnica... itd. U sobi za mučenje zanimljiv prizor… ljudski skelet i leš na stolici, veštački ali prilično vernog izgleda. Opasna bila ova baba Vida...

 Od tvrdjave nastavljamo ka granici vozeći nekoliko kilometara auto putem do mosta preko Dunava. Most je impozantan, nadmeno izgleda. Sa leve strane u smeru ka Rumuniji u sklopu mosta je i staza za bicikliste. Obzirom da je 16 jul na sred mosta kod table Bulgaria - Romania proslavljam svoj 41-vi rodjendan. 

  Nekih 2km iza mosta je granica gde nam carinici daju suvenire u vidu pečata u pasošima. Od graničnog prelaza dalje vodi pomalo monoton put koji je u fazi rekonstrukcije pa vožnja na momente prelazi pomalo u maltretiranje. Svesni smo da nam prva 2 dana neće biti zanimljivo vozeći kroz Vlašku oblast koja je slična Vojvodini sa ponekim sitnim brdašcetom. U Rumuniji primećujemo vrlo karakteristične pse.. podsećaju na hijene. Krajem dana stižemo u Krajovu (Craiova) prvi Rumunski grad na našem putu.

15

 U Krajovi smo imali i prvo bušenje gume… Nemanja je imao tu čast da bude prvi. Gumu smo složno napali nas petorica… dvojica najmladjih menjaju,  najstariji (Neša) nadgleda proces zamene, jedan fotografiše (ja, ko bi drugi)  a jedan koristi gužvu da ispije pivo (ko će drugi nego Željko). Bitno je da smo se svi uspešno organizovali i guma začas bi promenjena.  Ne zadržavamo se dugo, tek da razmenimo evre u leje i da pazarimo nešto sitno te žurimo da napustimo grad kako bi negde našli mesto za kamp. Obzirom da nas je petorica svesni smo da nam je potreban malo veći prostor za 5 šatora. Po izlasku iz Krajove nailazimo na skretanje desno ka seoskoj crkvi do koje ima 4km. Jednoglasno smo složni da odemo do te crkve i da tu zanoćimo. Crkvu medjutim nismo našli. Nije je bilo nigde na vidiku ali smo zato našli veliku nedovršenu kuću koja je samo bila ozidana, bez vrata i prozora. 

 Smestamo se u nju bez šatora, samo sa ceradom, podlogama i vrećama za spavanje na podu. Šćućurili smo se po uglovima ispod otvora za prozore jer je zbog nedostatka vrata i prozora šibala promaja na sve strane. Za kuću mogu slobodno reći da je prava pravcata "hotel promaja".


3. dan

  Posle doručka napustamo vilu Promaja ostavljajući je onako kako smo je i zatekli i vraćamo se nazad iz sela do magistrale. Odmah po uključenju na magistralu nalazi se Metro diskont te ulazimo unutra. Ispostavlja se da su cene jače nego u Lidlu pa izlazimo brže nego što smo ušli. U nastavku put je i dalje blago monoton i mi se lagano gegamo do Slatine. A na ulazu u Slatinu debeo uspon koji savladasmo nekako, malo na pedale malo na gur-gur.

20 cr

 Slatina je grad vredan pažnje gde na sve strane dominiraju male oaze sa raznobojnim cvećem i fontanama raznih oblika i veličina zbog čega stičemo utisak da se nalazimo u nekom omanjem Holandskom gradu.

21

22

  Od Slatine se konačno ulazi dublje u Rumuniju gde je već uočljiv uticaj EU.. sredjeni parkovi i zelene površine, cveće i fontane su svuda i naravno nigde nema razbacanih papira i kesa. Prolazimo lagano bez zaustavljanja kroz Slatinu razgledajući okolo i odlazimo dalje ka Piteštiju (Pitesti).  Na izlazu još jedan zanimljiv prizor - cigani Čergari na pretovarenoj zaprezi sa konjima. Na neki način ovo im dodje kao kamp kuća sa motorom od 2 konjske snage. Uz to motor je ekološki, troši isključivo prirodna goriva u vidu sena i trave.

23

  Od Slatine put ka Piteštiju vodi blago naviše. Prati nas vetar u ledja i nekih 10-ak kilometara dug pravac. Utom počinju da se gomilaju i crni oblaci koji idu ka nama pa se zaustavljamo kod drveta sa velikom krošnjom. Pripremamo se za nadolazeći pljusak te bicikle prekrivamo sa manjom ceradom a nas trojica (Željko, Fokus i ja) se pokrivamo sa većom. Srećom nevreme nas kači nešto malo što je i više nego dobro obzirom da je drvo ispod kojeg smo bili jedino na vidiku. Da je nekim slučajem udario grom u drvo vi sad ne biste čitali ovaj tekst (od nas bi ostali samo dugmići).

24

  Nebojša i Nemanja su odmakli napred i to pravo u oluju. Ispostavilo se kasnije da su dobro prošli jer su stigli do neke prodavnice u poslednjem trenutku.  Kiša prestaje i mi nastavljamo dalje do one prodavnice u selu gde nas čekaju Neša i Nemanja. Tu smo sačekali da se malo prosuši asfalt i krenuli dalje. Na 20km ispred Pitesti-a kod nekog sela nalazimo finu livadu pored puta i tu se zaustavljamo. Već je oko 18h i vreme je za dizanje kampa.  Ubrzo nas je posetio i vlasnik njive koji nas je video pa je došao da proveri ko mu se mota po ataru. Samo nas je pozdravio iz automobila i otišao kući.  Kao što obično i bude kad je veća grupa u pitanju dobrog zezanja i raspoloženja bilo je napretek dok smo podizali šatore i pripremali večeru.

25


4. dan

  Četvrtog jutra ja se budim sa bolom na desnoj strani ledja. Nebojša, najstariji član grupe takodje oseća bolove u ledjima. Polako pokušavamo da se razgibamo pod pretpostavkom da smo u šatoru nezgodno ležali. Bol medjutim ne prestaje i da bude još gore po polasku osećaj probadanja u ledjima postaje neprijatan. Nastavljamo lagano ka Pitestiju i usput svraćamo u restoran pored magistrale kako bi popili kafu i malo došli sebi. Pokušavao sam da ne obraćam pažnju na bol i umerenijim tempom nastavljao dalje. Nije to bilo nešto mnogo bolno ali imao sam osećaj kao da sam radio sa lopatom celu noć. Potiskivao sam nekako taj osećaj probadanja i vozio dalje laganim tempom a imao sam i sreće obzirom da je Nemanja imao probleme sa sedištem (zadnjicom) pa je i on morao da vozi sporije. Da nije njega bilo bi mi bez veze da usporavam grupu. Usput sam se i mazao sa konjskom mašću i računao da će već narednog dana biti podnošljivije, ali… uvek ima ono ""ALI" !!!  Ispostaviće se kroz narednih nekoliko dana da će to biti mnogo gore nego što sam u početku mislio.  Još je prerano da vam otkrijem šta se desilo… u svakom slučaju ostadoh živ inače ne biste imali prilike da čitate ovaj tekst.

26

  Nekih 2 sata od polaska stgli smo u Pitesti. Kao i ostali gradovi u Rumuniji, lepo sredjen sa dosta površina koje su ukrašene raznobojnim cvećem. U gradu nailazimo na Kaufland market gde se zaustavljamo kako bi dopunili zalihe hrane. Hrana je u Rumuniji jeftina, često i jeftinija nego u Srbiji. Ispred marketa Željko i ja kupujemo pečeno pile koje je jeftinije nego u Srbiji… kilogram u dinarskoj valuti izadje oko 420din.
  Što se tiče onog mog probadanja u grudima… po ulasku u kauflend market shvatio sam da će to preći u ozbiljniji problem jer mi je zasmetao rashladjeni vazduh. Uzeo sam par sitnica i izašao napolje jer se u rashladjenom marketu probadanje višestruko pojačalo.  U Pitestiju se nismo mnogo zadržavali te smo ubrzo nastavili dalje ka Kampulungu (Campulung).
  Na izlazu iz grada nalazimo finu livadu gde se zaustavljamo kako bi pojeli ono pile koje je još bilo vruće. Šta da kažem, posle 3 dana na kojekakvim konzervama i supama pile je došlo kao poklon sa neba… mmm, još se sećam tog ukusa. Ovoga puta malo više smo se zadržali na pomenutoj livadi jer smo ja i Nemanja bili totalno u autu. Nešto kasnije nekako smo prekinuli lenčarenje i krenuli ka Kampulungu.
 Od Pitestija predeo postaje živopisniji te je i pedaliranje samim tim lepše. Tu su za mene polako počele nevolje jer je disanje u brdima bilo otežano. Negde usput u nekom selu Željko zastaje kod ogromnog šatora na levoj strani. U toku su pripreme za svadbu i mi stajemo iako nas niko nije ni pozvao. Domaćin sa sinom dolazi do nas noseći u rukama flašu belog vina i čaše i tu svi zajedno nazdravljamo.

27

28

  Počela je i kiša a nebo koje je bilo crno nije davalo nikakva obećanja o lepšem vremenu. Već smo bili obučeni u šuškavce i koliko-toliko spremni za kišu. Medjutim kiša se pretvara u ozbiljan pljusak te se sklanjamo pred obližnju prodavnicu.  Kako je bilo već oko 16h odlučujemo da zanoćimo negde u okolini čim nadjemo pristojno mesto za šatore ili neki povoljniji smeštaj. Radnica iz prodavnice upućuje nas nekoliko kilometara ispred sela na kamp pored puta. Nije razumela ništa od engleskog jezika ali španski jezik itekako dobro zna. Na naše veliko iznenadjenje i Nemanja prilično dobro govori španski koji je morao da uči jer radi kao recepcioner u hotelu na Staroj planini.

Kiša je stala i mi polako krećemo ka onom kampu na koji nailazimo malo kasnije.  Kamp sa simpatičnim nazivom "Green House" je ustvari uredjeno mesto sa 6 bungalova. Vlasnica takodje ne zna engleski ali španski govori perfektno… čak mnogo podseća na Španjolku. Ovde dobijamo 2 bungalova sa kupatilima i wi-fijem za ukupno 30 evrića što je za nas petoricu sasvim korektna cena.

  Veče prolazi u kupanju, pripremanju večere i komuniciranju na internetu.  Kod mene zdravstveno stanje nije bilo najbolje te dobijam krevet samo za sebe… ostali u grupi su se maksimalno trudili da mi olakšaju moje tegobe. 29


5. Dan

  Noć za mene je bila prilično dobra medjutim, po budjenju shvatam da će i ovaj dan biti prilično naporan. Na brzinu smo malo jeli, spakovali se i krenuli ka Kampulungu.  Na putu do Kampulunga često nas obilaze automobili sa biciklima… razmišljam dok vozim odakle toliki biciklisti jer je svaki treći automobil nosio jedan ili više bicikala. Neposredno ispred Kampulunga susrećemo dvoje cikloputnika koji su išli prema nama. Pravimo kratku pauzu sa njima i razmenjujemo utiske… oni takodje idu na Transfagarašan ali suprotnim smerom od našeg. 

  Konačno stižemo u Kampulung i tu nas dočekuju iznenadjenja. Prvo iznenadjenje... MTB trka koja je uskoro trebala da startuje.  Drugo iznenadjenje… Fokus, naš najmladji član izgubio se negde u gradu. Utom počinje i kiša i mi se smestamo ispod velikih suncobrana koji su ovoga puta postali ogromni kišobrani.  Fokusa naravno nema i Nemanja odlazi do bine gde su mu dali mikrofon kako bi ga pozvao putem razglasa. Ne znam da li je poziv uspeo ili je Fokus sam došao… pojavio se posle 5 minuta niotkuda. Tražio je neki servis da mu srede pak treger koji mu je pukao pri ulazu u grad.

  U Kampulungu kiša je padala skoro 4 sata pa smo imali vremena i da ispratimo MTB trkače koji će imati pravu MTB avanturu po blatnjavom terenu.  Dok smo čekali da kiša stane upoznajemo i lokalnu biciklističku porodicu… svi su imali svoj bicikl: tata, mama, sin i ćerka.

31

  Oko podneva kiša je konačno prestala i mi smo krenuli ka našem sledećem cilju - Bran, gde smo trebali posetiti čuveni zamak grofa Drakule. Od Kampulunga teren je prilično brdovit jer smo već zašli u Karpatske masive. Tu dolazi do izražaja moj problem sa disanjem i ja polako shvatam da su sve manje šanse da završim turu u celosti. Sve češće sam ostajao bez vazduha i usponi su postajali sve naporniji. Ni Nemanja nije bio u mnogo boljoj poziciji te smo obojica počeli da izostajemo iza ostalih. Uspon iza Kampulunga penje se na oko 1200mnv i na pojedinim mestima zbog disajnih tegoba bio sam "gurman" - čovek koji gura bicikl.

32

  Na vrhu brda nalazi se veliki mauzolej Mathias, podignut u spomen junacima rata iz 1916-1918-te godine gde pravimo kraću pauzu. Tog dana ispred mauzoleja je bio i skup oldtajmera pa smo imali prilike da razgledamo stare automobile.  Sledi ponovno oblačenje jer put odavde vodi nizbrdo a mi smo propisno znojavi od vožnje podugim usponom.  Pola sata kasnije stižemo u Učar, malo turističko mesto smešteno u prelepoj dolini. Ovaj deo Karpata fascinira prolaznike svojom lepotom gde je priroda savršeno očuvana. Na izlasku iz Učara nalazimo finu livadu pored reke te stajemo kako bi jeli.
 Posle dobrog jela nastavlja se dalje ka Branu. Ponovo slede usponi te Nemanja i ja standardno izostajemo i ponovo postajemo gurmani. Nije nimalo lako gurati uzbrdo natovarene bicikle ali kad se ne može voziti drugog rešenja nema.  Tad smo došli do kritičnog momenta kad je psiha rekla "ne može dalje" i obojica smo stali… i tu smo i ostali. Nešto kasnije stiže Željko… video je da nas nema pa se vratio nazad do nas. Saopštava nam da su našli smeštaj u planinskoj kući do koje je ostalo još 4 kilometra i nama dvojici moral se odjednom podiže. Ta 4km prelazimo prilično lako iako je bilo uzbrdo. Planinska kuća… mnogo lepa kuća na još lepšem mestu.

33

 Voleo bih da imam ovako nešto… pravi raj za dušu.  I ovde smo smeštaj dobili za 5 evra po osobi plus gajbu odličnog paradajza. Paradajz inače nije bio uračunat u cenu ali eto, mi Balkanci smo jako slobodan narod pa se nismo ustručavali da se poslužimo.  I dok mi večeramo gazda i gazdarica se spremiše i odoše u život.


 6. Dan

 Kao prvo… doručak… i opet onaj paradajz.  Gazda sedi u dvorištu i drži se za glavu… za njega je ovo bila burna noć u znaku pijanstva.  Posle doručka odlazimo dok gazda pokušava da dodje sebi. Gazdarica je ljuta… da li zbog pojedenog paradajza ili zbog pijanog muža nismo uspeli da saznamo.  Od planinske kuće put i dalje vodi uzbrdo kroz jedan od najlepših krajolika kojima sam vozio.

34

 Usput nailazimo na tezgu pored puta gde ima raznih sokova, sireva i mesnih preradjevina (uglavnom slanine i razni vratovi). Baba nam daje uzorke da probamo a meni pažnju privlači sok zelene boje… pitam je rukama (pošto jezik ne znam jelte) od čega je a ona kaže "brad". Tu nastade dilema - šta je "brad"??? Baba ne zna ništa osim Rumunskog jezika a ja i Fokus (ostali su odmakli naprad) ne znamo Rumunski. Konačno baba se snalazi i pokazuje mi bor ispred mene… dakle, na Rumunskom "brad" je bor a zeleni sok je od borovih iglica. Šta da kažem osim da, ako vas put navede kroz Rumunske Karpate, obavezno kupite sirup od borovine. Mnogo dobar napitak.
 Pedalanje do vrha kroz prelep deo Karpata je teklo kako je teklo, malo motajući malo  gurajući, a na vrhu… ma mnogo lep kraj.

36

  Po meni mnogo lepši od samog Transfagarašana i ovaj deo rute je definitivno moj predlog svima koji se upute ka Branu i Brašovu.

36 MAPA

 Sa vrha smo nizbrdo išli nekih 10-ak km, tačnije klizili po odličnom asfaltu. Usput nailazimo i na ovog pozera (vidi sliku ispod)… stajao je pored puta, ponosno uzdignute glave spreman za fotografisanje… čak je i Japancima pored mene privukao pažnju.

37

  Na kraju spusta bukvalno se ulazi u Bran i ubrzo se ispred nas pojavljuje dvorac  Vlada Tepeša, poznatiji kao dvorac grofa Drakule.  Željko se setio da ponese i nekoliko glavica belog luka… nikad se ne zna da li će se grof probuditi. Čisto sumnjam da bi nas grof napao ovako oznojene, mog'o bi pasti u nesvest ali ipak nek se nadje malo belog luka pri ruci, za svaki slučaj. Ako ne zbog grofa poslužiće beli lukac dobro za večeru.

39

  Ovo  je komercijalna verzija dvorca grofa Drakule gde se uzimaju dobre pare na ulaznicama koje u proseku koštaju 5 evra. Pravi dvorac grofa Drakule je na spustu sa Transfagarašana ispod brane Vidraru i do njega treba savladati 1680 stepenika. Red na ulazu u dvorac bio je ogroman pa Nemanja odlazi do obezbedjenja na kapiji pokušavajući da im objasni da smo kratki sa vremenom jer je plan da do kraja dana srignemo u Sinaju. U pomoć pristiže jedna Rumunka koja zna engleski i posle kraćeg objašnjavanja obezbedjenje nas pusta preko reda. Dvorac… odlično uredjen kako spolja, tako i iznutra. Ima dosta malih prostorija sa očuvanim inventarom i nameštajem iz tog perioda.

40

42

  Nalazimo i jedan hodnik sa niskim ulazom, visokim nekih 1,5 metar u koji se nije moglo ući.  Brrrr… ko zna, možda grof unutra u tim odajama spava čekajući noć kako bi izašao u lov. Srećom luk je u džepu pa i ako sretnem grofa gurnuću mu beli lukac u usta i dok se on opasulji mi sedamo na bajseve i tutanj.  Produžavamo dalje kroz dvorac i posle obilaska izlazimo u zadnji deo dvorišta. Šta da kažem… ostali smo živi i sa celim vratovima. Zadovoljni obilaskom i još zadovoljniji što ga nismo sreli sedamo na bicikle i krećemo ka Sinaji.
 Nešto dalje na ulazu u Ražnov vidimo još jedan dvorac u koji nismo ni svraćali te smo ga fotografisali iz daljine.

43

  Ispred Ražnova odvajamo se ka Sinaji. Do Sinaje nam predstoji još jedan uspon dužine oko 10km. Pre tih brda u dolini nailazimo na prelepu livadu pored puta i tu skrećemo zbog jela. Dok jedemo oko nas na livadi su konji koji i ne obraćaju pažnju na nas.

44

  Posle lanč pauze krećemo put Sinaje. A do Sinaje brda, i brda, i joooooš brda, i opet povremeno guranje. Dok guram razmišljam kako će izgledati uspon na Transfagarašan koji je skoro 2,5 puta duži od ovog Sinajskog uspona. I sve više sam bio ubedjen da neću moći da izvezem Transfagarašan. Usput me obilazi Rumun na MTB-u, pozdravismo se u prolazu i on produžava ispred mene. Nešto kasnije na vrhu Željko uzima bicikl od Rumuna i silazi do mene. Nekako sam savladao i Sinajsko brdo koje izlazi na nekih 1000mnv. Rumunski biciklista nam savetuje da obavezno sidjemo niže do naselja jer je u brdima rizično postaviti šatore zbog medveda koji se ne plaše ljudi. Baš bi bilo zanimljivo videti medveda kako sedi ispred naših šatora dok razmišlja koga će od nas pojesti.  Tu bi Nebojša, Željko i ja bili u prednosti nad Nemanjom i Fokusom. Njih dvojica su mladi… mlado sveže meso pa bi medved verovatno njih odabrao za ručak. Uhh, kako bi ih meda slatko smazao.  U Rumuniji se inače nalazi 60 odsto populacije Evropskih  medveda i nepregledne guste Karpatske šume za njih su pravi raj.
 Sa vrha Sinajskog brda put vodi naniže sve do Sinaje, nekih 25km i tu deonicu brzo prelazimo. Poslednjih 15km na putu je dugačka kolona vozila i mi vozimo proširenjem sa njihove desne strane brže od njih. Kako se približavamo Sinaji postajemo svesni da ne možemo naći mesto za šatore. Cela ova regija je u uskoj kotlini i mesta za 5 šatora jednostavno nema. Da li zbog vikenda ili nečeg drugog, uglavnom ljudi u Sinaji su bili dobrog raspoloženja.

45

  U Sinaji se javlja problem za noćenje. Objekat za noćenje nije bilo lako naći i dok smo lutali ulicama jedan Rumun nas uputi na veliku kuću u kojoj se izdaju kreveti za noćenje. Ovde je cena po osobi bila malo jača i vlasnik nije hteo da spusti ispod 10E sa obrazloženjem da je i to jeftino. Ako je za utehu cela kuća je imala odličan wi-fi signal što je meni bilo u tom trenutku i više nego značajno.
  Moje stanje je postalo za nijansu još teže i ja te večeri donosim odluku o povratku ka Srbiji. Na internetu pronalazim red vožnje za Rumunsku železnicu. Iz Sinaje sam imao voz u 10,20h do Bukurešta a iz Bukurešta direktan voz u 15,45h do Drobete Turnu Severina koji se nalazi nasuprot Kladova.


7 Dan.

  Sedmog jutra saopštavam društvu moju odluku o povratku. Nikome se nije dopala, ali nisam želeo više da usporavam grupu a i nisam se dobro osećao. Ispostaviće se da je moja odluka o prevremenom povratku vozom ustvari bio najpametniji potez koji sam mogao napraviti.  Posle spakovanih stvari za povratak odlazimo do dvorca "Peleš" zbog kojeg smo i potegli od Brana za Sinaju.

46

  Kako nisam imao dovoljno vremena do polaska voza u dvorac nisam ni ulazio. Tu se pozdravljam sa drugarima i odlazim ka železničkoj stanici. Na železničkoj stanici saznajem da bicikli ne mogu u voz. Utom stižu Nemanja i Fokus… njih dvojica će vozom do Brana jer je Fokusu zadnji paktreger postao gotovo neupotrebljiv.  Na železničkoj stanici u Sinaji na kvarno unosim bicikl u poslednji vagon i krećem ka Bukureštu.

  Ovde se završava moje putovanje biciklom i odavde sam narednih 20 sati proveo uglavnom po vozovima i autobusima. Obzirom da se povratak pretvorio u neku vrstu avanture u kojoj bi neko vrištao od muke nastaviću sa pričom do kraja.

 Nisam hteo da razmišljam o povratku… jednostavno sam pustio da stvari idu svojim tokom. U Bukurešt stižem u 11,55h, dva minuta pre predvijenog vremena. Kako bi bilo lepo da i u Srpskoj železnici vozovi mogu da stignu na vreme. Problem sa vozovima u Srbiji je što ne mogu da krenu na vreme pa zbog toga ne mogu ni stići na odredište u predvidjenom terminu.

  Do polaska voza za Turnu Severin imam cela 3,5 sata. Pronalazim menjačnicu u blizini gde razmenjujem evre u leje jer na stanici ne smeju da primaju evre. Kupujem kartu koja košta 74leje (17evra) i ostatak vremena provodim vozeći se ulicama Bukurešta. Grad je velik, prilično čist, ima dosta bici staza ili traka u sklopu ulica. Na peronu voz je već bio postavljen i ja dolazim do poslednjeg vagona pored kojeg stoji kondukter. Tu počinje natezanje: on uporno ponavlja da bicikleta ne može u voz a ja njemu ponavljam da ja "moram" uneti bicikletu u vagon. Pokazujem mu kartu i na kraju on meni pokazuje vagon 2.
 Odlazim do drugog vagona i ubacujem bajs unutra. Odvijam šrafove na luli i upravljaču i okrećem uzdužno upravljač uz ram kako ne bi smetao putnicima. Po polasku dolazi onaj kondukter u pratnji mladjeg kolege… mladji mi na engleskom objašnjava da moram za bicikl platiti prtljažnu kartu. Ja njemu OK, ma kakvi ok bre… super, samo da me ne maltretiraju zbog bicikla. Karta za bicikl izadje nekih 38 leja (polovina moje karte) i ja mu dajem 10 evrića s tim da resto ostavi sebi… gde je 9 tu je i 10 evra.  Pretpostavljam, naići će mu nekad još poneki biciklista pa je red da u njegovoj glavi ostane dobra slika o bajkerima.
 U turnu Severin voz stiže tačno u minut, u 20,45h. Tu mi neki bekpekeri pomažu da iznesem bicikl iz voza te vraćam upravljač na njegovo mesto jer mi do Kladova predstoji 20km vožnje. Montiram i lampu jer je skoro pao mrak i polako krećem ka granici do koje ima oko 10-ak km. Na granici naša policajka obavlja kraći razgovor sa mnom dok joj pokazujem slike sa ture. Vidim da joj je zanimljivo mada joj nije jasno šta je toliko vredno u cikloturizmu zbog silnog višednevnog pedaliranja. Šta sam joj mogao reći osim da nabavi bajs, uzme godišnji odmor i da negde pedalira kako bi shvatila našu pedalomaniju.
 U Kladovo stižem po mrklom mraku oko 22h i u centru zastajem da nešto priupitam nekog čoveka koji je sedeo na klupi. Pitanje se pretvorilo u razgovor sa njim, pade i poneko pivo, uz pivo i pljeskavica i 2 sata prodjoše a da nisam ni primetio. Nisam imao potrebe za žurbom jer je prvi autobus ka Beogradu bio tek u 1h posle ponoći. Ostatak vremena provodim sa službenicima koji rade na autobuskoj stanici u Kladovu. Kad su čuli da sam vozač autobusa u GSP-u obezbedili su mi bedplatan prevoz do Donjeg Milanovca gde sam prešao u drugi autobus sa drugim vozačem. Ovaj drugi vozač potrudio se da mi završetak putovanja učini što neprijatnijim.

1. Bio je neljubazan

2. Bio je ljut što mu je moj bicikl zauzeu ceo jedan boks (a u autobusu je bilo svega 4-5 putnika)

3. Nije hteo da stane kod Smedereva da tu izadjem već sam morao izaći u Požarevca… a u Požarevcu u 4,30h provala oblaka… kiša je padala žestoko.

  Izašao sam u Požarevcu i odatle taksijem do Smedereva. Konačno oko 6h stižem kući. I ono malo nezadovoljstva zbog prekida ture nestalo je čim sam ugledao srećna lica žene i ćerke.

 Šta reći na kraju… odlična tura i mnogo dobri ljudi iz raznih mesta koje povezuje samo jedna stvar zvana "bicikl".


  Šta se desilo sa ostatkom ekipe…

Nemanja i Fokus su vozom otišli do Brašova.
 Nebojša i Željko iz Sinaje do Brašova stigli su na biciklima.
U Brašovu Fokus menja oštećeni prtljažnik za novi.
 Čak su u Brašovu imali vremena i za roštiljanje u prirodi dok su kampovali.

Na Transfagarašanu ih je skoro celim putem pratila kiša. Na vrhu kod Balea jezera nisu se praktično ni zadržavali jer je bilo hladno i maglovito.

48

49

  Na putu ka Srbiji Željko i Fokus ostavljaju Nebojšu i Nemanju i nastavljaju bržim tempom ka Srbiji. Dolaze do Brze Palanke gde Fokus ima kuću. Narednog jutra Željko grabi Djerdapskom magistralom a Fokus ostaje još neki dan.  Nebojša i Nemanja ostatak ture vozili su laganim tempom do Knjaževca uz usputno svraćanje do Rajačkih Pivnica.

 Ja… dva dana po dolasku odlazim kod doktora jer se bol ne smanjuje.  Dijagnoza je spontani pneumotorax ili po Srpski "pucanje plućne maramice". Odležao sam 3 dana u KCS u Beogradu i još 30 dana kod kuće.

 Ovaj tekst pisan je 3 meseca kasnije i obzirom da sam turu prekratio na pola puta morao sam u medjuvremenu odraditi jednu kraću turu po Srbiji o kojoj će biti poneka reč u nekom drugom tekstu.  A Transilvanija 2014… kako ne volim nedovršene ture planira se nastavak 2015-te, u proširenom izdanju.

-Učesnici ture (s leva na desno)… Željko Todorović, Igor Jerosimović, Nebojša Ilić, Nikola Fokus, Nemanja Nikodijević

50

- link ka ruti                http://ridewithgps.com/trips/3829419


  autor teksta: Igor Jerosimović
  fotografije: Igor Jerosimović, Željko Todorović


Z.Č.

Loading...
Loading...