SHQIPERIA – SEVERNA ALBANIJA

Ponekad se čini da ceo svet zadržava dah, tamo gde se vrhovi stena sreću sa nebom boje ispranog teksasa.


Biciklirali: Marko Bošković, Đorđe Šebez, Vladimir Sremčević


  Kuće međusobno udaljene i razbacane po padinama, naizgled nasumično i nedostupno, izolovane zimi, usamljene leti. Imaju ujednačen izgled starosti i oronulosti, sa ponekim usamljenim figurama koje se ponekad naslute na raspadajućim pragovima.Bog(a), Theth, Gimaj ili odraz Meseca na Zemlji – Jasanova, ta siva, prašnjava kamenolomska koncentracija kuća; a svi nadvijeni kršem iznad kojih ne retko i u letnjem danu protutnja parajuća grmljavina, skrećući pažnju na sebe poput moćnih stražara koji će tu stajati još nekoliko vekova, iznova ispraćajući stare i dočekujući buduće snegove i smene doba, kao i generacije već sasvim retkih gorštaka koji žive podno njih.

Untitled Panorama21

  Da zbog toga smo išli... put sa albanske strane koji se iznova penje i spušta na nove prevoje i doline, zapao mi je za oko pri prvom pogledu na kartu te oblasti, kada sam pre 6 godina prvi put tamo planinario. Otada Prokletije su postale venac na koji sam se najčešće vraćao, i u tome nisam usamljen. Međutim sada prvi put biciklom, nakon toliko planova i ranijih želja da sam to odveć trebao uraditi. Dileme da ćemo ovoga puta zaista i krenuti otklonjene su još krajem prošle godine, kada je drugar Đorđe oživeo poljuljanu temu, a kada se na sve to nadovezao i Marko, dobitna kombinacija je skrojena. Da ne bude sve zbrzano i kako bismo malo prolongirali udar na ključnu oblast, počeli smo voziti iz Ivanjice i time ubacili Javor kao zagrevanje nogu, a nakon spusta u Sjenicu čekao nas je i Pešter.

  Vreme prvog dana nije obećavalo i više je to bilo hlađenje nego zagrevanje nogu, kišovito i vlažno sa tek nekom jednocifrenom temperaturom, nagnalo me je obući pristojan deo odevnog inventara u bisagama. U Kusićima, selu na Javoru, a pre prevoja ka Sjeničkom jezeru, već prilično natopljeni napravismo pauzu u kafanici, na topli čaj i radijator. Tu sam se zapitao kako će biti na Prokletijama ako već sada drhtim od hladnoće, a pritom nosim gotovo sve što sam poneo.

DSCF4477A

- Prevoj na Javoru podno Vasilinog vrha -

  Put preko Javora je jako lep, panoramski, sećam ga se još pomalo daleke 2004 kada smo ovuda putovali do mora, ali tog dana sa atraktivnih krivina gde pogled luta kilometrima daleko po vedrini, zaustavljao se na koju desetinu metara, na belom platnu koje nije imao ko da razmakne te subote, ali samo tog dana, jer već sutra smo se oprostili od musavog jesenjeg vremena, i do kraja ture poljuljani Jun se stabilizovao i častio nas poručenim vremenom. Tako nas je nedelja dočekala na Sjeničkom jezeru, bacajući stidljive blagojutarnje zrake po površini, ubijajući ono vlage koja se vukla od dana pre.

DSCF4499b

 Poput prvih koraka u nekom odvažnom komadu, isprva nesigurno, a kako minuti odmiču sigurnost se uliva, i tako sunce jače sija protekom sata – suši ostatke vlažnih misli na dan pre. Puštamo bicikle da se sami kotrljaju blagim spustom do Sjenice, gde se ujedinjujemo sa Markom, koji je dan ranije došao do Prijepolja vozom iz Novog Sada i vozio do Sjenice. Danas planiramo voziti po Pešteru i predveče stići u selo Ugao, a tu je nezaobilazna stajka kod dragih prijatelja koje sam upoznao nekoliko godina ranije, tada sam takodje biciklirao po visoravni. Iz Sjenice krenuli smo prema Trijebinama i Đalovića klisuri, odakle je sledilo napipavanje visoravni i finalnih 20tak km do Ugla.

DSCF4523A

- Spust u selo Crvsko na Pešteru -

 Smenjivali su se kolaži lepih deonica te nedelje, Pešter nam se otkrivao onoliko koliko smo i tražili.Postoje zaseoci koji su nažalost mrtvi. Prilikom jedne pauze prišla nam je starica iz obližnje kuće upravo svedočeći o odsustvu ljudstva. Potpuno sama u zaseoku, potpuno sama na tom delu planine, željna razgovora, otežanog hoda i držanja...

U predvečejće uplovismo u Ugao na tradicionalnu dobrodošlicu i konak kod Latifa, sada već starog poznanika.

Prvi kilometri u cg  Ujutru nas je čekao prelaz u Crnu Goru, oštrim jutarnjim usponom iz Ugla, na nerasanjene noge. Odavde do Berana ima oko 50km, lepa deonica, dok se ne izadje na asfalt kod sela Bor, brzina je relativna stvar. Vozi se sporo, ponekada i gura, ali za nas to nije bilo važno, užitak koji smo tražili bio je prisutan. Nalazili smo ga u plavom nebu, pogledima na Bjelasicu i Komove, zdravom zahuktavanju koje donosi boravak na pedalama, susretima sa pastirima koji su nam pokazivali put...

 Dakle od sela Bor spust je neminovan, ali ipak vredi prilegnuti na kočnice negde još u prvoj polovini spusta i obratiti pažnju na sjajan izvor kraj puta. Treći put se ovde gostim, i nekako se baš potrefi da je vreo dan, a iza mene kilometri uspona, te je osveženje na pravom mestu. Do Berana prolazi se i mestašce Petnjica sa zanimljivom dzamijom u centru.

 Popodne je vec zašlo u drugi deo kada smo stigli u Berane, pa smo nakon ručka u hladovini načeli deonicu ka Plavu. Ovaj dan planirali smo prići Gusinju i sutra ujutru lagano preći u Albaniju.

 Zahvalnost stizanja u Gusinje sa prvim mrakom dugujemo Marku koji je od Berana proveo najduže vremena na čelu, držeći zavidan tempo. Usput smo na kratko svratili na mol Plavskog jezera, a odatle već počinje ono zbog čega je cela stvar i dogovarana.

 Prokletije smo zatekli baš onako kako smo i očekivali, dovoljno rani period godine da vidimo zavidnu količinu preostalog snega na vrhovima, ali i dovoljno topli period za bezbrižno bicikliranje. Inače prevoj koji nas je čekao u Albaniji na 1700m je i raspoloživ od polovine Aprila.

 Ipak svežina u Grbaji kada smo uveče podizali kamp itekako se osetila, čineći razliku od preko 20 stepeni u odnosu na podne tog dana.Uvideli smo i bitnu stvar koja se diretkno odražavala na nastavak ture, Marko je krenuo sa starim pasošem koji je istekao, pa je njegov jutarnji prelazak u Albaniju ozbiljno doveden u pitanje, odnosno brže bolje smišljali smo varijantu kojom bi on mogao voziti do Podgorice, preko Rikavačkog jezera i Kučkih planina i tako završiti turu. Bez obzira što dvojica nije isto što i trojica, a to se na ovakvim putovanjima još kako oseti, Đorđe i ja bili smo spremni nastaviti po planu.

DSCF4600A

  Ostala je cela noć za razmišljanje o tome šta nas čeka sutra, no ipak sam ubrzo zaspao, svestan toga da prostor o kome sam maštao 3 godine sutra načinjem, i da će se znatiželja pretvoriti u realnost, a očekivao sam mnogo krivina i mnogo zalutalih pogleda prisećajući se izlomljene linije sa karte koja označava put. I mislio sam o tome u onom delu između sna i jave kada još ne zaspite, ali niste ni ovde ni tamo. I bio sam sasvim siguran da smo na pravom mestu...

  Jutro u Grbaji, zraci udaraju po platnu šatora, čineći unutrašnjost prevrućim i ustajanje je neminovno, dok povlačenjem rajsferšlusa na izlazu ugledavam upravo ono što i želimo – plavo nebo.

DSCF4595A

 Pre kretanja Marko i ja menjamo po gumu na svojim biciklima koje su se misteriozno tokom noći ispustile, a logičnije objašnjenje je da smo nagazili kakav trn krajem prethodnog dana koji je tinjao. Uglavnom, posle rutinske promene gume, vratili smo se u Gusinje na doručak, a potom i ka graničnom prelazu Grnčar. Prelaz je otvoren leta 2003. i najsevernija je veza Crne Gore i Albanije, pored ovog postoje još dva prelaza Hanu i Hotit, i južni kod Skadra Sukobin. Perspektiva prelaza Grnčar je moderan put, koji će približiti Podgoricu za oko 100km građanima Plava i okoline, ali i spajanje dva naroda.

DSCF4610A Ali za sada samo u perspektivi, jer čim se pređe albanska rampa nestaje asfalt i počinje neprijatan tucanik. Prelazak granice je bio čisto formalan i uz dobrodošlicu i iznenađenje albanskih carinika, Đorđe i ja nastavljamo dalje, dok se Marko zbog iscurelog pasoša opredelio za opciju vožnje do Podgorice preko Rikavačkog jezera i divnih planina koje leže sa te strane. Dakle na neki način opet smo zajedno vozili i u istom smeru, samo u različitim državama, razdvajao nas je greben u vidu planine i granice.

 Prvi kilometri u Albaniji bojažljivi, znatiželjni i puni očekivanja. Prvi put kroz Prokletije sa ove strane, prvi bunkeri poput svedoka prošlih vremena.A put loš...uspon na prvi prevoj počinje već od granice, a prva guranja uveliko traju. Tako će biti dok ne izađemo sledeći put na asvalt i tako će biti celo naše putovanje kroz Albaniju. Brzina je relativna stvar i na nju treba zaboraviti i prilagoditi se uslovima. Sve je ovde u prevojima, usponima i spustevima po kršljivom terenu, gde brzina na biciklu i nije previše različita u odnosu na nagib. Gume sa kramponima su i više nego dobrodošle, a jedini učesnici u saobraćaju su 4x4 vozila i motori. Mahom su to stranci iz zapadne Evrope vođeni istom željom kao i mi, prolaženja dolinama i uživanja u krajoliku koji se prolazi.

 Svi mašemo međusobno prilikom sretanja na drumu, dok na strateškim mestima kao što su prevoji dežuraju albanska deca koji vuku za rukav da se svrati na kafu.

Ubrzo shvatamo da nismo zagazili ni u kakvu izolovanu oblast, ( možda zimi ) već je ovde turizam u pristojnom jeku, samo što naša država nema običaj da reklamira albanski turizam.

DSCF4612A

 Srećemo najpre Švajcarca, a potom i Austrijanca na varijantama kros motora, raspitujemo se o prirodi puta kojim su prošli, ispostavlja se da vozimo istu ( jedinu ) rutu kroz ove krajeve. Atmosfera je potpuno opuštena i Đole i ja nemamo više ni trunku brige, zbog osetljivosti terena i predrasuda. Prvi prevoj na 1300m ne posebno visok, ali kao i svaki ovde treba ga zaslužiti kombinacijom guranja i hodanja. A kada krene spust od preko 1000m brzina je upola veća odnosno ne vozi se 5 nego celih 10km/h i to bez guranja.

DSCF4665

 Sela koja se prolaze su poput puta u jako lošem stanju, osećaj niskog standarda, siromaštva pa i izolovanosti je nesumnjiv. Opet, ceo predeo je blago rečeno fascinantan, zenice raširene i napajaju se lepotama koje se prolaze. Tu su planine i alpske doline, kakve se viđaju po zapadu, jedino što su sela i put koji vijuga očajni. Ali upravo tu i leži dodatak koji ih razdvaja i čini na neki način egzotičnijim i teže pristupnim, pa je i osećaj dostignuća putovanjem impresivniji. Retko stanovništvo na koje se nailazi su stočari, nomadi, koji uz klimanje glave i pozdravljanje nastavljuju svojim putem i svojim radom.

DSCF4625

 Izvori su česti i nema bojazni da će bidoni na biciklu dugo ostati prazni. Sela koja smo prolazili tog dana, Vrmoš, Tamare, Selce pripadaju Albanskom regionu Klimenti. Vozeći tog prvog dana kroz Albaniju upoznali smo se i sa lokalnim prevozom do ovih sela u vidu kombija starije generacije i viših osovina između točkova, prigodnih za truckanje putem u ovakvom stanju. Uglavnom su puni ljudi, radnika i đaka koji verovatno rade odnosno pohađaju školu u mestu Hanu i Hotit ili gradiću Koplik. DSCF4678

  Od prvog prevoja spustili smo se preko 1000m, a kako je ovde ravno parče retka pojava, čekao nas je uspon koji smo planirali savladati do kraja dana. Uspon izuzetno atraktivnim serpentinama, koji nas izdiže nekih 500m do sela Rapshe koje je na visoravni i gde smo planirali podići kamp do mraka. 

Serpentinama prethodi jedna velika U krivina takođe na usponu, i na njenom kraju nalazi se sjajan izvor, odlična prilika za osveženje pred krivine.A one čekaju iza U krivine, svojim položajem i izgledom impresivno izgledaju i vožnja biciklom iz krivine u krivinu je čista poslastica. Dok je šlag na torti završni pogled na savladan put, koji ostaje ispod, sa poslednje krivine. Odatle do ulaska u selo Rapshe nema još mnogo, i lagano se otvara visoravan i pogled na Skadarsko jezero i osećaj mediterana. Potpuna suprotnost surovom planinskom ambijentu tek koji kilometar odatle, a deli ih jedan greben. Poput dva oka koja deli nos, a različite su boje.

Visoravan znači i dosta povoljnih mesta za postavljanje šatora, i našli smo ga u blizini crkve dok se dan lagano gubio. Ostalo ga je onoliko koliko je bilo potrebno da se kamp podigne i spremi lagana zakuska. I tako...prva noć u Albaniji, dok zvezde polako osvajaju vedro nebo...a Mesec plovi na nebu, savršeni disk od srebra...

DSCF4643

 Jutro i prvi dan na turi a da nas ne čeka uspon u prvim kilometrima, već 15km spusta. Visoravan sela Rapshe, poput našeg južnog Banata, zna privući vetrove u nemirnim danima. Tada i starici koja čuva ovce te zore, vetar podiže kosu sa izbrazdanog lica i donese joj cvileći šapat na koji je navikla, pa joj možda ponekad u večernjim časovima zvuči i kao uspavanka.

DSCF4687

 Ali tog jutra gubili smo visinu sve do nivoa mora, a vetar je ostajao gore na visoravni, pa ga izuzev polaska nismo više ni osećali.Planina je ostala za nama i domogli smo se prvog asvalta u Albaniji kada napipasmo magistralni put ka Skadru. Takođe na momente u deformisanom stanju, ali ovde se asvaltu ne gleda u zube.

 Bio je radni dan, pa smo sretali đake koji su hrlili u jutarnju smenu u mestu Hanu i Hotit. Put nas je vodio do varoši Koplik, pored Skadra navećeg mesta na ovom putovanju u Albaniji. Već oko 9 izjutra bili smo u Kopliku, zamenili novac u banci i opskrbili se sa nešto namirnica, jer su nas sledeća 3 dana čekala ponovo u planini. Računi u prehrambenim prodavnicama se izdaju na maštovit način, tako što prodavac na parčetu hartije napiše cene artikala, podvuče, školski sabere, iscepa i uredno preda ga merodavno izdat.

  Koplik je mix novog i starog. Gužva je na ulicama, radni dan i svi se vrzmaju svojim poslom. Đorđa i mene čekala je vrlo lepa etapa puta do Nac. parka Thethi odnosno sela Okol gde smo planirali završiti dan. Donde delilo nas je oko 45km ali i preko 1700m visine, budući da je Koplik na nivou mora, a prevoj Qafa e Thores, koji nas je čekao, upravo na toj visini. Polovina uspona perfektan asvalt do sela Boge, ostatak dobro poznati kvalitet albansko - makadamskog puta.

Inače u planu je da se u naredne 2god. cela etapa do Thetha asfaltira, a tada se svakako može računati i na ekspanziju turizma u ovim krajevima. Jer i sa ovako lošim prilazom turista je zaista prilično, verovatno pristojno više nego u Grbaji ili Ropojani.

Od Koplika upon je blag i konstantan. Oko 5km po izlazu iz grada kod pumpe sa leve strane je poslednja česma pre Boge, pa je vrlo poželjno ovde se natankovati.

Dan se zahuktao, a bogami i naša pluća, osvajajući stotinu po stotinu metara visine i puta. Etapa do Boge je sjajna, meni je mnogo više ličila na vožnju po primorju, nego ka Prokletijama, iako se one već vide i osećaju u okruženju. Ipak, uticaj mediterana i još uvek niske nadmorske visine je primetan u flori, vazduhu, maslinama...

  Sve to lagano nestaje kako se put postepeno penje, a prolazi pored sela Duljaj i Decaj. Reka koja prati put je presušila, samo kameno korito, sunce prži, vode ni za lek, a Đole se oseća iscpljeno. Ista stvar će i mene sačekati, samo sutradan. Ali ovog dana imam snage i želje i ništa mi ne pada teško. Uživam u predelima o kojima sam sanjao prethodne 3 godine. Znam da ću danas proći i serpentine čiju izlomljenu crtu sam toliko puta gledao na karti.

Nešto pre Boge staje mercedes koji nam je dolazio u susret i izlaze četiri momka Albanca, prilazeći nam. Zapitasmo se na trenutak šta li sada žele, ali već samim držanjem bilo je jasno da su namere prijateljske, te su poželeli da se slikaju sa strancima na biciklima. Đorđe im je priložio i svoj aparat, pa i mi dobismo fotografiju i uspomenu na ovaj iznenadni susret.

DSCF4714

 U Bogi je sjajan izvor, i opet poslednja prilika do Theta kada je u pitanju voda. Za one koji ne žele da drndaju svoja kola nadalje, a nemaju 4x4, odavde par puta dnevno vozi i kombi lokalac do Theta, koji je prilagođen da se izbori sa usponom koji čeka i lošim putem. Teoretski izvodljivo je proći i običnim automobilom, ali to iziskuje dosta strpljenja, mimoilaženja, manevrisanja i vožnju uglavnom u prvoj brzini. Sve to pod uslovom da je u kolima samo vozač, a saputnici uskoče u nekom manje lošem delu. No mi o tome nismo brinuli. Imali smo adekvatna vozila i solidno vremena da do kraja dana izgazimo tu deonicu.

  Dakle u Bogi je kraj asvalta ( za sada ) i nadalje je makadam, promenljivog kvaliteta. Do prevoja ostaje još oko 800m visine za savladavanje. Cilj je uzdignuti se nad dolinom Boge, koja kako se napreduje putem ostaje dole i sve je lepše vidljiva. Mimoilazimo se sa dzipovima stranaca, osećamo da ćemo i u Thetiju zateći nekolicinu njih i da nećemo biti sami. Do prevoja Ćafa e Thores ostavili smo solidno znoja usput, ali taj trud je za mene bio užitak u svakom okretu pedale. Suviše egzotike i atraktivnosti leži tamo da bi napor igrao značajniju ulogu. Na kraju sve se blagoslovi pogledom koji se raspukne na drugu stranu u drugu dolinu.

IMG 6794

- Cafa e Thores -

  Tu se lako uočavaju razne grupe vrhova albanskih Prokletija; najpre se sa samog prevoja pred očima ukaže Maja Boshit, pa koji kilometar kasnije Maja Hekurave grupa, dok kod kamena koji označava i početak spusta u dolinu Thethi, nezaobilazno Maja Jezerce, a potom i Maja Harapit – Prokletijski Matterhorn. Prava rapsodija vrhova i dolina podno nas, škljocamo na sve strane i iz sve snage. A onda u neko vreme se setimo da moramo izgubiti visinu od 1000m i spustiti se u selo Okol gde nas čeka pronalaženje adekvatnog mesta za noćenje.

DSCF4751

 Spust je šumovit, i ono glavno što se pogleda tiče ostalo je gore na prevoju. U samom selu lako se nalazi smeštaj, bilo da želite noćiti u sobi ili šatoru. Utisak je da selo shvata svoj položaj i značaj turizma u svom mestu te se više domaćinstava tome okreće. Cene su razumne, negde se može ugovoriti i pansion.  Nama je trebalo samo sigurno kamp mesto, jer smo nameravali ostati ovde 2 noći i provesti neko vreme na nogama. A to je značilo ubaciti malo planinarenja i odmoriti od bicikla koji su trebali ostati u kampu. Stvar se jednostavno rešila u dvorištu jedne kuće u kome je već bilo šatora grupe čeških planinara. Cena je 1 euro za šator po danu. A dan je za Đoleta i mene bio umoran, prelep i dug, pa nije prošlo mnogo vremena od kada smo podigli naše šatore i bezbrižno zagnjurili u njih, uplovivši u san sa mislima o danu koji odbrojava poslednje sate...DSCF4804

  Ujutru osećam tromost i umor koji me je stigao nakon pet dana na biciklu. Dobro je što ovaj dan posvećujemo aktivnom odmoru. Umili smo se na ledenoj reci Shala koja protiče kroz selo i dolinu. Planiramo laganu šetnju, upoznavanje sela i doline bez ambicioznih pentranja na okolne vrhove. A oni ovde pršte i dozivaju, naročito u ovakvom danu kakav nas je sačekao, plavom bez i najmanjeg oblačka, retkost za Prokletije i raj za planinare. Theth je odlična baza za uspone na Maju Harapit, Jezerce, Popluks, Valbonu, a staze do prevoja Qafa Peje su sjajno markirane, kao i u celom selu. Neko je ozbiljno prionuo na taj posao i obeležio planinske staze ka vrhovima i u samom selu ka zanimljivim lokalitetima koje sadrži.

DSCF4822

  Turizam kao ambicioznost nalazi svoje opravdanje u već brojnim posetama stranaca ovom kraju, a prodihtovaće potpuno završetkom asfalta iz Boge. A na to se lagano navikava i lokalno stanovništvo, koje nazivaju i Malisor - planinski ljudi, čija deca na izuzetno zavidnom nivou engleskog, vrbuju turiste ne bi li im pružili usluge smeštaja ili neke prodaje. Albanski novac ’’lek’’ je takođe u igri, ali ne i presudan, čak nepotreban. U selu je i osnovna škola, aktivna, naizgled na potpuno neverovatnom mestu u odnosu na okruženje.

 Ali Theti ima i svojih tajni, specifičnih za severno Albanska plemena, koja datiraju još od srednjeg veka. Tako zakonik iz 15. veka - Kanun Leke Dukađinija u koji je kodifikovana Besa i dalje ima svojih tragova ovde. Obećanje koje se mora održati po cenu života, i norma za uređenje međuplemenskih i međuljudskih odnosa, imala je posebnu ulogu i u krvoj osveti.

 Jedan takav svedok prošlih vremena je i Kulla ( kulla e ngujemit ) u Thethu. Kamena kula bez prozora, samo sa malim prorezima za osmatranje i proturanje oružja u slučaju približavanja neprijatelja. Muškarci u izgnanstvu ostajali bi ovde mesecima ili godinama i održavali se hranom koju su im dostavljale žene koje nikada nisu bile meta osvete. DSCF4844

  Pomalo neverovatno nakon svega, dah prošlih vremena se može osetiti za jedan evro, koliko košta ulazak u Kullu, jedinu u Thetu, sada turističku atrakciju. Ista cena važi i za posetu lepoj katoličkoj crkvici iz 1892god.

  Znakovi kroz selo odvešće vas i do predivnog Gunas vodopada, sa padom od 30m čija voda pri dodiru sa tlom pravi zavesu i prijatno osveženje po vrelom danu kakav je bio kada smo tog dana stigli do njega. Energija i lepota u jednome, sve što vredi uraditi je sesti na kamen podno njega i diviti se. A ako postane pretoplo, približiti se podignutih ruku i dopustiti hiljadama kapljica da vas dodirnu. Po slobodnom nahođenju dopustite sebi krik...

Vodopad na Albanskom - ’’Ujevara’’, i te oznake treba slediti ukolike želite stići dovde.

’’ Plavo Oko Kaperre ’’ je takođe lokacija koju nikako ne biste trebali propustiti, a nama je eto pošlo za rukom. Od Theta treba slediti natpis ’’ Nderlyes ’’ i ta staza se nastavlja dalje od vodopada.

  Sve ove lokacije u selu i u njegovoj blizini moguće je obići za jedan ceo dan, i taj dan vredi odvojiti. Naravno vredi odvojiti još mnogo dana ako ste ovde, vredi odvojiti možda i odmor. A onda je cela oblast vaša i samo je pitanje afiniteta na koju stranu ili na koji od atraktivnih vrhova odavde dostupnih želite otići.

Kada smo se popodne vratili u naš kamp, pojavilo se novih posetilaca, stranaca. Naš domaćin, omaleni klinja osnovac, vrsan poznavalac engleskog, pohađa školu u Skadru, a tokom raspusta provodi vreme ovde u planini, uspešno pomažući starijem bratu oko biznisa i smeštaja planinara.

  Kada sam ga pitao koji put koristi za odlazak do Skadra, reče preko Koplika, onim kojim smo mi došli, iako postoji kraća varijanta na jug odavde direktno u Skadar. A kada mi je napomenuo da je taj put loš i da se u načelu izbegava, živo me je zanimalo šta nas sutra čeka, pošto je to bio pravac kojim smo nameravali nastaviti. Izgleda da je pojam ’’lošeg’’ ovde rastegljiv, ostalo je da se sutra uverimo u to...

Untitled Panorama43

- Shala lumi - 

  Jutrom se pakujemo i lagano niz dolinu, prateći reku Shalu spuštamo se u pitomije krajolike, gubeći visinu sa 800m do 300m. Današnji plan je približiti se Skadru ili ga tek proći i noćiti na periferiji, bez ulaska u Crnu Goru. Do Skadra od Theta oko 70km, od toga 60km standardno lošim putem, pa će vožnja potrajati ceo dan. Takođe do Skadra nas deli još jedan prevoj ukupnog uspona 1000m, dužine 15km, polovina se gura, a druga polovina se vozi brzinom guranja. Dan je za mene umoran, osećam težinu nogu i prethodni dan me nije mnogo odmorio. Dodatno me pritiska i psihološki crv kljuckajući me činjenicom da smo ono najatraktivnije videli, i da treba da otaljam ovaj dan, ali nema teorije da mu popustim. Predeli su nedvosmisleno prelepi, ali sam se prethodnih dana opio jačom žestinom pa me ova baš i ne hvata. Ali lepote je mnogo, pa joj se oko podneva povinjavam i puštam da me vodi svojim tokom. I noge su proradile i ponovo imam energije, te iz sedišta vozim ka prevoju. IMG 6698

  I na ovom potezu prolaze se usamljene kuće, po 2-3, ne verujem da se to može nazvati zaseokom. Deca na kućnim pragovima nas začuđeno gledaju, traže po koju čokoladu i nikada mi žalije ne pada što ništa slično nisam imao pri sebi. Samo neki pirinač i dehidriranu hranu. Mašu, neka čak i trče pored bicikla i prate neko vreme, po nekoliko minuta, udaljivši se od svojih kuća. Kao da žele odgoditi ono neminovno, da će ovaj susret trajati još sasvim kratko, a onda će nas život razdvojiti. ( Hmm da li zaista trče pored nas? pre će biti hodaju ).

  Pričaju svojim jezikom, dok Đoletu i meni ostaje samo da se služimo smeškom. Ipak iz gestikulacije je jasno da nismo prvi ove vrste koje su videli. Iako na celom putu kroz Albaniju nismo sreli turiste na biciklima, ne znači da ih nema. Na to ukazuje više okolnosti, najčešće nas je lokalno stanovništvo pitalo da li smo iz Italije, kao i deja vu pogledi. Dakle sledeći put poveća kesa bombona u bisagama za decu ovih krajeva.

DSCF4753

  Par kilometara pre prevoja uveliko smo prokuvali kombinacijom sunca i uspona, i baš tu negde naiđosmo na jedan sliv koji je presecao put i nastavljao ispod njega padinom. Ali nije nam promakao bazenčić koji se formirao odmah tu dole ispod mosta. Proći pored prirodne đakuzi kade na preko 30 stepeni na usponu tek tako...nema teorije. Nigde nikoga ceo dan na ovom putu, čak ga i dzipovi zaobilaze, pa smo zamislili da smo stigli dan ranije od planiranog na Adu Bojanu.

Nakon ovog melema za telo, ni završnica upona nije teško pala, iako sam za 10min ponovo bio mokar. Prevoj na 1300m se vidi izdaleka jer se tamo nalazi antena, a onda konačan pad do nulte visine i Skadra, uz napuštanje planinskog okruženja na ovoj turi. Nizbežan je pogled sa prevoja na Albanske planine i onda lagano i oprezno dole. Put je usečen u planinu u kanjonu reke Kir, a bilo kakva zaštita u vidu znaka ili kakve bankine je misaona imenica. Sa druge strane je ambis, dok se tu i tamo naleti na krajputaše.

DSCF4900

  Stoga je oprez na ovoj deonici spusta pojačan, a kako reka postaje vidljivija i ne više tako duboko dole, i put manje rizičan, naiđe se na prva vozila tog dana. Ovog puta motori u karavanu njih 5-6, stranci idu u Thet.

  Skadar iz kilometra u kilometar biva sve bliži, ali put kao da to ne zna i nema nameru da se popravi, zato brzina ostaje nepromenljiva veličina, kada ste van asvalta ostajete dosledni u tome. Sa gubitkom visine krajolik se menja, nailazi se na maslinjake, obradiva polja, i konkretnija sela sa po prodavnicom u sebi. Tu smo se malo opskrbili pre večernjeg ulaska u veliki grad.

  Predveče je bilo na pomolu kada smo na kraju poslednjeg sela ( ili početku zavisi kako gledate i odakle dolazite ) napipali asvalt koji nas je odvajao od Skadra nepunih desetak kilometara. Već tu negde počeli smo da njuškamo adekvatno mesto za šatore sa idejom da ulazak u grad ostavimo za ujutru. Ali u bezuspešnoj potrazi nekako stigosmo do prvih semafora, a da to nismo ni primetili od zveranja levo desno. Dakle ipak ostajemo u Skadru na večeri, a onda negde iza grada tražimo kamp. U gradu je izuzetno živo i puno ljudi, večernji izlazak je u špicu, a u toku je i svetsko prvenstvo u fudbalu pa se na sve strane zelene televizori u kafeima. Civilizacijski šok za nas, u odnosu na dane koje smo ostavili za sobom.

DSCF4915

  Kupujemo neke potrepštine u bakalnici i izlazimo iz gužve čuvenim klimavim jednosmernim mostom preko Bojane. Par kilometara nizvodno Đole uočava pristupačno mesto za noćenje. Vratićemo se ujutru u grad i u njemu provesti prepodne... Stvari su relativne. Za 24h se ponekada obrne ceo svet, a ponekada i mnogo je manje potrebno da spojite dva sveta koja se nikada nisu videla. Poslednje jutro ture zateklo nas je na obali Bojane nadomak Skadra, a za 24h bili smo već u Beogradu. No pre toga ostao je ovaj poslednji dan ture.

DSCF4907

  Kao što smo planirali, vratili smo se u grad i tamo proveli prvi deo dana, neobavezno se kotrljajući ulicama. Đorđe je tražio paknove za kočnice u više biciklističkih servisa bezuspešno. Istrošile su se u danima iza nas, zato je zgodno imati rezervni par kada ste na ovim putevima. U Skadru je i prilično crnogorskih tablica, a čuje se i naš jezik. Trošimo preostale leke na suvenire i polako krećemo ka graničnom prelazu Sukobin do koga od Skadra ostaje oko 25km.

  Nakon formalnosti na granici ponovo smo u Crnoj Gori, izlazimo na Ulcinj i na Veliku plažu da morem proslavimo završetak putovanja.

DSCF4940

  Na autobuskoj stanici saznajemo da autobus u predsezoni još ne vozi iz Ulcinja već iz Bara. Tako se pojavljuje još neplaniranih kilometara jadranskom magistralom, koja je bilo prilično praznjikava jer još ne beše leto. Pa je i vožnja do Bara bila posve prijatna sa stalnim pogledom na more. Do ponoćnog autobusa za Beograd, vreme smo proveli na plaži u Baru. Bio je to divan završetak sedmodnevne avanture, koja je uplovila u svoj san zajedno sa onim suncem čiji smo zalazak gledali sa mola luke.


Tekst: Vladimir Sremčević

Fotografije: Đorđe Šebez, Vladimir Sremčević


Z.Č.

Loading...
Loading...