GROSSGLOCKNER HOCHALPEN STRASSE

  Provesti nedelju dana godišnjeg odmora u Austriji, planinareći i biciklirajući po planinama  u okolini Salzburga – sjajno zvuči, zar ne? I mene bi u nekoj drugoj prilici obuzelo oduševljenje, ali obzirom da je ovo bila samo alternativa (kao neka uteha) ranije dugo-planiranom putu po Norveškoj, nisam bio baš toliko pun elana. Ipak, bilo je lepo, popeli smo se na nekoliko pravih alpskih vrhova, osetio sam divljinu kao da sam usred Crne Gore (sa tom razlikom da su se u sred ničega pojavljivali planinarski domovi) a tu je bilo i nekoliko sjajnih vožnji. Sledeći tekst je o jednoj od njih - vožnji drumom kroz srce nacionalnog parka Grossglockner i ispod istoimenog najvišeg austrijskog vrha. 

A Norveška?.... pa, nadam se da ću o tome pisati sledeće godine.


  Grossglockner Hochalpen Strasse,  26.08.2009.

1.JPG

Za uobičajenog biciklistu koji posećuje ovaj kraj, vrhunac boravka je vožnja obroncima Grossglocknera. Naime, postoji tzv. Hochalpen Strasse koja povezuje mesta severno od masiva Grossglockner sa mestima južno od njega. Put vodi preko planine, pretežno je u serpentinama a koriste ga pretežno turisti jer je priroda zaista fascinantna, mogu se videti okolni vrhovi viši od 3000m, a jedan (slepi) krak puta vodi do ispod samog glečera Grossglocknera. Masovni turizam ima i svoju cenu, dnevna putarina za automobil je 28 EUR, za motor 18 EUR. Cena je verovatno dobro odmerena, mnogo motorizovanih turista se kreće tim putem, a opet nije zakrčenje u saobraćaju. Bicikli, naravno, ne plaćaju putarinu. 

2.JPG

  Ipak, i za bicikliste je spreman izazov za koji, ako hoće, mogu da plate 2 EUR. Deonica od naplatne rampe na 1150m iznad mestašca Fusch pa do prevoja  Fuscher Toerl 2428m u dužini od 13km je sjajna za merenje kako kondicije tako i psihe (serpentinama nikad kraja, a uspon je konstantno težak). Postoji zvanična lista biciklista sa prolaznim vremenima i rekord drži neki Belgijanac sa 48min. Ukoliko želite i vi da se nađete na zvaničnoj listi, dovoljno je da ubacite novčić od 2 EUR kod naplatne rampe, i potom dobijeni listić ubacite u automat na prevoju (naravno pošto se biciklom popnete gore) i onda vam automat izdaje sertifikat sa prolaznim vremenom.

 Drug sa kojim sam išao na ovu turu, Wannes, inače Belgijanac, je zagriženi biciklista. Prati redovno sva velika biciklistička takmičenja, sa velikim entuzijazmom priča o tehnikama koje timovi primenjuju kako bi se što efikasnije borili protiv otpora vazduha, a ovo je bila prilika da po prvi put oseti vožnju na visini iznad 2000m kako bi znao šta da očekuje na planini Ventoux – kada jednog dana poseti to kultno mesto ljubitelja Tour d’ France-a. Osećao je kao obavezu da ovu deonicu izvozi što najbrže može, a prethodnih dana je bio toliko siguran u sebe i nekako je prebrzo vozio za moj ukus (ja volim malo laganije da uživam u okolini). I tako se rodila u meni motivacija, ne da izvezem ovo najbže moguće, nego da to izvezem brže od njega.

3.JPG

 Naša mala trka počinje u sredu 26. avgusta oko 8 ujutru. Kako bi što odmorniji krenuli (i u svoje teftere ubeležili bolje vreme) deonicu 30km od Saalfeldena (700m visina) gde smo bili smešteni pa do starta na 1150m smo prešli autom. Prethodnu subotu smo to već prepedalali, pa nije bilo šteta. Hteli smo da nastavimo biciklom i iza tog ciljnog prevoja, i taj dan da vidimo što je moguće više novog.

 Ja vozim prilično teški MTB sa širokim gumama, Wannes ima trek bike sa dosta tanjim gumama. Međutim moja prednost su SPD pedale - on ima obične. U toku naše trke se pokazuje da svaki put kad bih pomislio da treba da koristim svoje SPD preimućstvo, spontano mi se povećavala brzina. Prvih 10min je Wannes ispred mene, a verovao sam da ako smognem snage i preteknem ga sa dovoljnim odstojanjem da će se psihički predati. Ukoliko me jasno ne vidi ispred sebe neće znati koji tempo je dovoljan da me sustigne, pa možda.....

 Moje naivno razmišljanje se pokazalo ispravnim. Iskoristio sam krivinu jedne od serpentina gde je uspon blaži i zapedalao iz sve snage. Nisam verovao da ću u životu na takvom usponu dostići 30 km/h, ali upravo mi je to trebalo kako bih se malko odaljio. Puls mi je bio sigurno 190 u minuti i mislio sam da neću održati kasnije ni 10 km/h, ali je valjda snaga volje pobedila. Wannes je ostao iza mene, a pobeda je bila neočekivano ubedljiva. Tih 1300m visinske razlike smo savladali za sat i 24min odnosno sat i 33min.

4.JPG

 

 Iako je prognozirano oblačno vreme sa mogućom kišom – jutro je bilo predivno. Kako je bilo tek 10 sati, bez razmišljanja smo rešili da nastavimo putem dalje. Usledio je zasluženi spust na nekih 2200m, a zatim penjanje na prevoj Hochtor na 2504m. Poslednjih 300m puta smo prošli tunelom. Kada smo izašli na ovaj prevoj, za obojicu najviša visina dostignuta ikada na biciklu, morali smo dobro da razmislimo da li da nastavimo dalje ili da se vratimo. Dan jeste dug, ali i moj plan ambiciozan. Put se sada spušta na 1860m da bi se zatim ponovo popeo na 2420m gde završava ispod glečera samog vrha Grossglockner (3798m). To svakako možemo da savladamo, ali pomisao da nas u povratku čeka uspon na ovo isto sedlo od 2504m sa pozicije 1860m....  Dobro smo razmislili, i ipak odlučili da ovaj dan maksimalno iskoristimo. Ima da vidimo glečer izbliza, pa nek ide život....

 

5.JPG

   Spuštamo se na kotu 1860m. Koliko smo uživali u ovom spustu, toliko smo i razmišljali da će nam doći glave u povratku. Na kraju spusta je raskrsnica; jedan ogranak nastavlja ka severu da se spušta u dolinu i poveže sa civilizacijom, dok put kojim mi nastavljamo vodi do doma Kaiser Franz Josef i tu, ispod glečera, završava. Sa čuđenjem posmatramo koliko nas automobila i autobusa sa turistima pretiče (posle 10 ujutru se saobraćaj intenzivirao) a niko se ne vraća. Ne možemo da verujemo da svi idu tim slepim ogrankom puta. Gde će se zaboga svi parkirati?

 Poslednjih 8km od raskrsnice pa do visine 2420m pedalamo lagano, sanjareći o toploj supi u domu i povremeno zastajkujući da odmorimo dušu. Autobusi nas i dalje pretiču i već se pitamo hoće li nam ostati neka supica u domu. Konačno stižemo do kraja puta, a tajna se razrešila. Ovo mesto (Kaiser-Franz-Josefs-Hoehe) za koje mi nismo čuli, već nam se tek tako učinilo zanimljivim na mapi, je turistički jako poznato i upravo je to highlight svim tim turističkim rutama. Tamo su glamurozni parkinzi (spuštajući se sa jednog vidikovca na drugi prošli smo kroz četvorospratni parking) i nekoliko restorana. Smatrali smo da smo zaslužili posle svega i više od supe i tako seli na ručak... da skupimo i energiju za povratak. Hochtor sa ove strane neće biti naivan.

6.JPG

 
Potpuno iscrpljen, 10min pre tople supice...

Na ovom mestu sam i video nešto posve neuobičajeno za Austriju. Kao turistički centar, bio je tu jedan stakleni toranj i na potkrovlju instalirano nekoliko durbina za posmatranje planine. Stvar koja me je prijatno iznenadila je bila to da se nije očekivalo da ubaciš novčić kako bi se okular otvorio na 1 min, već je stvar bila potpuno besplatna.

 Toranj je bio ispunjen informacijama o flori, fauni i glečeru Grossglocknera. Tako sam saznao da se svake godine glečer povlači za 3-5 metara, pa sam iskoristio priliku dok je još tu i pogledao ga izbliza. Durbinima se očekivalo od turista da pokušaju da nađu divokoze kao najkrupnije alpske životinje (o njima je bilo i najviše panoa) ali mene su nekako više fascinirale pukotine u glečeru. Valjda se profesionalno interesujem za njih jer sam pre dve godine u jednoj prinudno proveo 20minuta. Dvadeset najdužih minuta u životu... Sada su se tako jasno videle, i izgledale tako lepo da sam ponovo poželeo da se nađem na nekom glečeru. Iako sam onomad, posle pomenute dvadesetominutne avanture, već bio rešio da mi je naprslih glečera dosta za ovaj život...

7.JPG

  Trebalo se i vratiti. Sada najpre spust, pa uspon na Hochtor koga smo se plašili. Bilo je teško, ali ne i strašno. Ponovo kratki spust, ipak dovoljno dug da postignemo i nove brzinske rekorde. Samo bi se budala hvalila tim brojkama, pa ću ih izostaviti. Zatim kratki uspon na prevoj Fuscher Toerl. Austrijanci kažu da kada se biciklom popneš na Fuscher Toerl, postaješ Grossglockner Koenig. Tako smo mi tog dana postali dvostruki kraljevi, jer popeli smo ga sa obe strane. Jedno ujutru u trkačkoj atmosferi, a drugi put sada – već iscrpljeni posle ovolikog gore-doliranja. Ostaje još samo spust do naplatne rampe i najnapornijih 73km vožnje života je za nama. 

8.JPG

  2900m uspona, isto toliko silaska.... vredelo je.


 

   Tekst: Nenad Jovanović
  Fotografije: Wannes Sambaer
 

 

Loading...
Loading...