S.L.A.G. 09

  Nenaviknuti, zaticali smo sebe u čudu prilikom otkrivanja ovog novog sveta i prepustali se njegovim stazama, kojima smo jedrili nošeni povoljnim vetrom. Bilo je dana kada je to more bilo uzburkano, visokih talasa, pa smo bili odbacivani uvis, jašući po njihovim grebenima do visina na kojima jos beše beline u koju smo uranjali; ali smo i spuštani naniže, kada smo se gravitaciono odmarali i išli brzo. Ovo je mala priča o svemu tome, i uvod u drumove koji i nisu tako daleko, i koje ćemo, nadam se, jos bolje upoznati u godinama ispred…stalno otkrivajući neke nove. Prvi konkretniji zalazak biciklom u Evropu, i to posred mete, po atraktivnim zemljama njenog Zapada. Zemljama gde je mnogo šta podredjeno ovom kotrljajućem zadovoljstvu. Po drumovima i Alpskim prevojima Švajcarske, Lihtenštajna, Austrije, Germanije…


Start: Bern       Cilj: Garmich – partenkirchen

 Učesnici: Nenad Jovanović, Robert Bernat, Zoran Čubrilo, Vladimir Sremčević
 Na ovo putovanje, koje će trajati oko 2 nedelje, krećemo sa velikim apetitima. Nadamo se pedalanju po nekim lepim alpskim prevojima kao što su: Grimselpass, Furkapass/Nufenenpass, Furkajosh; kao i prolasku nekih gradova poput: Lucern, Cirih, Vaduz, Feldkirch, Reutte; te opuštenim gustiranjem obala nekih kultnih Švajcarskih jezera: Thun, Lucernsko, Ciriško, Wale…za šta smo posebno obučeni i utrenirani vožnjom pored Ade. :) Zbog prirode putovanja, donekle ćemo zavisiti od vremenskih prilika, pa su moguća diskretna odstupanja, ali nadamo se ispunjenju prvobitnog plana. Duzina: oko 500km kroz Švajcarsku i 200km kroz zapadni Tirol Ovo je bio plan, a kako je bilo?

  Tekst: Vladimir Sremčević
Fotografije: Robert Bernat, Zoran Čubrilo, Vladimir Sremčević

 
UVOD - Od Beograda do Berna, preko Praga i Pardubica

  Očekivanje nepoznatog, pozitivna trema, a donekle i neverica, činili su to podne u Beogradu za Zorana i mene posebnim. A uokolini glavne bus stanice protestovalo se. Jos jedno strateško zakrčenje saobraćaja u Nemanjinoj, primoralo je Zokija da nositi sav svoj teret par stotina metara, dovoljno da stigne 5min pre polaska autobusa. Ipak ispostavilo se da je to bilo dobro zagrevanje, jer se trebalo navići na slično cimanje tokom narednih 17 dana.

  Bez ikakvih problema ukrcasmo se u Lastu za Prag. Nismo ih ni očekivali jer smo se pošteno potrudili oko pakovanja. U busu uglavnom mladi, namerni obrstiti Prag i okolinu narednih 5 dana, koliko ih većina ostaje. Putovanje uglavnom autoputevima, dosadno. Po redu vožnje trebali bi smo stići u Prag u 5 ujutru, ali to je bila ranija satnica, kada je donde trebalo preći 3 granice, a sada je zaustavljanje nužno samo na jednoj, Mađarskoj. Tako da smo na odredište stigli u gradski špic tj. u 1:30 noću.

   Ma koliko ovaj grad vrveo od turista danju, noću je, bar naizgled, sve mrtvo. Kao da se i sam grad umori od milionskog škljocanja koji svakodnevno trpi, pa dobije zasluženi san od svake ponoći, koji naruši tek pokoji taksista užurbano vozeći ka novom pozivu i novoj kruni. Dakle u pola dva je sve uveliko mrtvo i zaključano. Tek po koji disco, dole niz Vltavu, da radi. Zaključana je i bus stanica, pa smo ostavljeni / izbačeni na ulici ispred. O lokerima, u kojima bismo ostavili stvari mogli smo samo da sanjamo. Autobus za Bern nam polazi tek u ponoć, maltene 24h kasnije, i taj dan bi valjalo negde provesti, a sa rasklopljenim biciklima i torbama možemo samo stajati u mestu. Sklapati sve to…pa opet pakovati uveče zbog jednog dana…nikako.  

  Odlučujemo otići do Roberta, saputnika na turi, koji živi u Pardubicama, varoši 100km istočno od Praga. Prvi voz donde ide u 4:15, a do železničke stanice imamo oko pola kilometra. I evo nas,  u gluvo Praško doba, dve siluete koje nose nešto zamotano u providnu foliju u jednoj ruci, i hrpu torbi u drugoj. Konstantno napredujući po desetak metara, kada spuštaju tovar, pokušavajući doći do daha. Ali vremena ima… ali nema kruna…samo euroi…a trebalo bi platiti voz…sve mrtvo… Jedino sto ugledasmo otvoreno je sexy-shop sa pink svetlećom reklamom. 

  Ulazim unutra skoncentrisan na prodavca, kako mi pogled ne bi odlutao na postere sa strane  te mi skrenuo misli pri menjanju valute. Prodavac ipak sleže ramenima i ne izlazi u susret. Moraćemo pokusati na drugom mestu, kom?  Kroz pola sata savlađjujemo onih pola kilometra i stižemo do Masarikove železničke stanice, koja je takođe zaključana i otvara se oko 4h. Oko stanice dosta omladine čeka noćni prevoz, mnogo je i pijanih. Eto, ipak se nešto dešava…Zoran ostaje da pazi na stvari na klupici ispred stanice, dok ja odlazim po okolinm ulicama nameran naći nešto da radi, kako bih došao do kruna. Nakon 15 min pronalazim neki noćni bar sa automatima i tu menjam 10 evra po donekle nepovoljnom kursu, ali nije velika suma i sada imamo za voz. 

 Taj jutarnji voz je prva spoznaja bitne promene koja se desila u odnosu na dan ranije. Prvi put videh voz na sprat, sve na dugme, potpuno me je rasanio. Zna se zahuktati, onako ranom zorom, i na 130km/h, ali često staje primiti česke ranoranioce čije smene počinju od 6h. Upravo u to vreme stižemo u Pardubice i smeštamo se kod Roberta. Do podneva se oporavljamo od puta i nošenja tovara (gde nam je kondicija ako se vec sada osećamo izmoreno), a onda izlazimo napolje namerni upoznati gradić.

  Prvo što upada u oko je veliki broj sportskih prodavnica, od kojih je svaka za poseban sport, sa pozamašnijom ponudom nego u Beogradu. Lepo je i u centru, gde je antički centralni skver i stari grad sa Zelenom Kulom. Svesni smo da je ovo samo početak i da nas očekuje jos dosta toga, ali već sada smo omamljeni. Do kraja tog dana pomažemo Robetu spakovati bicikl i predveče sva trojica vučemo stvari do železničke stanice, taktički istovetno kao Zoran i ja po Pragu prethodne noći. Nenad je već u vozu za Prag u koji ulazimo, i sada je društvo kompletno.

Muke nošenja se nastavljaju i po stizanju u glavni grad Česke. Ipak znamo da kada dodjemo do perona bus stanice završava se i nase tegljenje, ukrcali se ili ne. A o tome smo itekako razmišljali pred turu. Autobus za Bern je ogroman ima 65 mesta, ali je pun. Kada smo stavili naše stvari na gomilu, nametala se pomisao o izvodljivosti ubacivanja. Bio je tu i peti bicikl, jedna gospođa ga je nameravala transportovati do Minhena istim busom. Imali smo mi i alternativu. U slučaju neuspešnog ukrcavanja, idemo jutarnjim vozom do nemačkog gradića Lindau, pa odatle u Švajcarsku, ali drugačijom trasom. 

 Politika prevoznika je jednostavna, stojim 15 minuta, ako nađeš mesta ubaci bicikl. Uhh…ne želim da se prisećam tog kompresovanja, i gledanja punog bunkera sa još dva bicikla u rukama. Ni sam ne znam kako, ali ugledali smo rupe u prostoru i tu ih smestili, povrh svih torbi…I tada sam znao da je to to, da više nema prepreka i da možemo slaviti 1. Maj u Bernu u podne. I tako je i bilo…

 A dotle, ostalo nam je uživati u blagodetima ovog Volvo-a: uz anatomska sedišta, tft monitore koji izlaze iz plafona ispred svaka 3 reda, slušalice na svakom sedištu, plejer u uzglavlju sedišta ispred, topla čokolada i kafa neograničeno…taman da nas rasani kada smo ušli u Bern sledećeg dana. 

Loading...
Loading...