FRUŠKA GORA - TANKA PA DUGAČKA

  FRUŠKA GORA, tanka pa dugačka, kraj Dunava drema kao mačka.  FRUŠKA GORA, kao hleb iz peći od svih drugih i lepši i veći. FRUŠKA GORA, ko postelja prava, na njoj noću pola Srema spava. (Dušan Radović)

  E sad, o Fruškoj Gori, ali malko drugčije. Posle spominjanja Fruške Gore, dođe mi ideja da i ja malko opišem gde, kada i kako smo se vozali po istoj. Malopre upitah brata (Miloša) kako sve ovo da napišem, te ne znam kilometražu, te ne znam gde smo sve tačno bili i kojim smo putevima tamo stigli itd. A on ce meni ''ma ništa, samo ti piši, uvek je zanimljivo kada se čita opis ture iz ugla nekoga - i on se tu nesto napriča, poenta je da je hteo da kaže ''nekoga ko nema pojma o većim vožnjama''.


Vozili te davne 2005. godine: Milena Podolšak, Uglješa Stošić, Vladimir Sremčević

   Ja sam se dakle otisnula u svoju prvu veću vožnju (tj. veću od dva dana) u društvu Uglješe i Vlade koji su bili dovoljno dobri da pristanu na sve one stvari koje početnik donosi sa sobom (kao, na primer, laganije penjanje). Tako u sredu i krenusmo put Fruške Gore (pazeći da je ne promašimo).

2005._10._13.__-__24

  Od Beograda do Vrdnika odlučili smo da vozimo preko Bečmena, Petrovčića... Taj deo puta i nije nesto zanimljiv (što neki rekli, dosadan panonski drum). Od Rume do Vrdnika išli smo (na karti) direktnim zemljanim putem, koji je izgleda evoluirao u asvaltni - sasvim zadovoljavajući, pust i sa blagim nagibom - što primetiš tek kada se zapitaš ''a sto ne mogu više od 15 na sat'' i pogledaš nazad :))

2005._10._13.__-__29

  Smestili smo se u planinarskom domu Zmajevac (inace kamufliran u restoran, ali se gore kriju neke sobe), ali je tu zgodu Uglješa vec opisao u zivopisnom komično-dijaloškom obliku, tako da ne bih pokušavala da ga prevaziđem. Sem gostoljubivosti svih u domu, imala sam prilike i da se uverim u izuzetnu gostoljubivost njihove mačke koja je odlučila da me poseti u toku moje jutarnje posete WC šolji, stigavši u kupatilo kroz neke tajne hodnike i rupu u zidu. Sta da kažem, mislim da me je adrenalin držao ceo taj dan.

2005._10._13.__-__27

  U četvrtak smo se uputili ka zapadu, naravno Partizanskim putem, kome smo se posle uvek rado vraćali. Meni je onako iz ravnice FG uvek izgledala pitoma i niska, ali sam se tokom ove vožnje definitivno uverila kako u njoj ima nečeg sizifovskog, penješ se da bi sišao i obrnuto (ili se ja nisam navikla na brdovit teren). Elem, prošavši Crveni Čot i Letenku i dalje šta ide, sjurili smo se do manastira Kuveždin i sela Divoš, posle kojih smo nastavili kroz Erdevik i još na zapad u potrazi za jezerom Sot (valjda se tako zove, ispravite me ako sam lupila). Put (asvaltni) koji do njega vodi ide kroz Hrvatsku kako bi se opet vratio u Srbiju, tako da njega nismo mogli da iskoristimo.

2005._10._13.__-__58

  Po uputstvima Marka Boškovica dokopali smo se jezera idući kroz šumarak i vinograde. Do jezera nas je dopratilo jedno strašno uporno kuče koje nas je pratilo od granice - čak ni tokom spusta nismo mogli da mu pobegnemo! Šta reći, kučići su pravi ljudi... 

2005._10._13.__-__65_rs

Posle krasota jezera usledio je povratak po mraku - ne sumnjam da se sve ovo moze izvesti za dana, ali mene nemojte zvati na tu zgodu.

2005._10._14.__-__65

  Te noći Ugljesa je imao prilike da se upozna sa jos jednim delom faune planinarskog doma, ali nažalost u vidu ose, i to zavučene pod ćebe. Valjda se naljutila zato sto ju je probudio.

2005._10._14.__-__58

  Logično, ono sto je usledilo posle jučerasnje voznje je malo lakši nastavak fruškogorske avanture. Kroz kamenolom spustili smo se do sela Rakovac, pa pravac Beočin sa nezaobilaznim zamkom. Mislila sam da cemo da naiđemo na neke ruševine, kad mi tamo a ono međutim. Jeste da je zamak u urnisanom stanju, ali još stoje neki delovi vitraža, kamin, ponegde pločice, reljefi na fasadi...sve u svemu, neverovatno mesto.

2005._10._14.__-__47

  Odatle smo se uputili ka selu Beočin, pa ka manastiru Beočin (valjda ih je mrzelo da smišljaju imena, pa ko veli sve nazvali Beočin :)) Tog dana smo osvojili i Vrdničku kulu - Vlada i Uglješa u pravom smislu reči, to jest Uglješa u najpravijem smislu reči - sve do vrha. U domu smo odlučili da probamo taj njihov roštilj (jedina hrana koju drže) i ja se bome nisam prevarila sto sam poručila samo jedan ražnjić: izgledalo mi je kao da ce zbog Vladine pljeskavice krave postati ugrožena vrsta.

  U subotu smo se našli sa Markom sa kojim smo ''skoknuli'' do Ledinačkog jezera niz staze koje su izgleda u sred mutacije iz horizontale u vertikalu, kroz kupine i svakojaka druga čuda. Ali je zato nagrada bila pogled sa više terasa na jezero koje je...hm...kako se izraziti...netipično za Frušku Goru.

2005._10._15.__-__013

  Dole kod vode smo se našli sa Tiborom, a zatim smo se uputili ka Iriškom Vencu isto jednom polu-vertikalanom stazom, koja ko da je dušu dala za bicikl sa bisagama.
2005._10._15.__-__028
 
  Bilo bi svasta sa mnom da nije bilo Marka da mi preuzme bicikl i da mi Bonžitu (jer smo bez doručka jos crpeli energiju od sinoćnjeg roštilja). Posle Iriškog usledili su naravno TV relej, spomenik, Stražilovo, Karlovci, Petrovaradin i Novi Sad. To vece smo proveli u obilasku centra i Petrovaradinske tvrđave uz detaljnu priču naših vodiča, pardon, Marka i Nevene. 
2005._10._15.__-__083

  U nedelju smo se polako opraštali od Novog Sada posetom katedrali i prisustvovanjem misi, kao i kratkim povratkom na tvrđavu gde se Vlada prisećao Egzita, a meni bilo teško da iz priče zamislim prepunu dens arenu na mestu gde se sada nalaze bele gaće na štrikeraju i šiblje do grla. Zatim smo se vratili Partizanskom putu preko Banstola, posetili Krušedol i jezero kod Šatrinaca i polako krenuli ka Buđanovcima. Zasto Buđanovcima, pitate se vi koji znate da od njih vodi samo jedan asvaltni put i to do Rume. E pa, naravno da nam to nije bilo u planu i evo o čemu se radi: negde kod Šatrinaca primetih ja da mi nema mobilnog i novčanika (grrrr sa svim dokumentima!!!)... divota... okrenusmo mi mobilni kad neko se javi i objasni nam da je kod njega mobilni i da je on sada u Buđanovcima i mi se tako dogovorismo da dođemo. Priča naravno nema srećan kraj, neko se naravno zavitlavao te smo se mi tako tešili kako smo ipak posetili te cuvene Buđanovce, a ni put do tamo nije bio loš.

2005._10._16.__-__26

  Medutim, iz Buđanovaca smo izašli po mraku i blatu (koji je Vlada imao prilike da okusi dok smo ja i Uglješa nekako ostali na nogama). Ubrzo smo izbili na put za Pećince od kojih smo lagano otklizili ka Beogradu, s tim sto je od Surčina, posle bliskog susreta sa kraterima na putu, Uglješa vozio sa ne bas idealno kružnim tockovima.

  Sve u svemu, lepo nam je bilo, i vreme je bilo lepo, i Fruška Gora je lepa - ma divota.


 

Tekt: Milena Podolšak

Fotografije: Vladimir Sremčević, Uglješa Stošić

2005._10._16.__-__20


 

Postavka strane: Zoran Čubrilo

 

 
Loading...
Loading...