Posle par nedelja dogovaranja, krenuli smo na Taru. Reku Taru, rafting. Varijanta u planinarskim društvima nam se ne dopada i s vremena na vreme se organizujemo, pozovemo prijatelje, iznajmimo autobus, dogovorimo sve što se da dogovoriti, a sve se mora dogovoriti, i krenemo. 

  Pošli smo nesto posle 7 iz beograda, usput smo se skupljali što po gradu što po ibarskoj, kako je kome odgovaralo. Prvu pauzu napravili na nekoj pumpi. Poslu?enje kafa, čaj, domaća mastika.
  Negde oko podneva stigli u Kusturičin drvengrad ili Mećavnik, proveli tamo oko sat vremena (ulaz 180din) pogledali malo neki film, koji se daje svakog sata, posetili uzlo?bu čudnih figura gospodina Macole, njamnuli tufakije, u restorano-kafićo-poslastičari u ruskom ili već kakvom stilu. Ne mogu baš da ka?em da smo nešto bili specijalno oduševljeni Drvengradom, ali ako Vas put navede u ovaj kraj obavezno ga posetite.
  Nastavili ka Šarganu, posetili stanicu Jatare, napravili već tradicionalnu šetnju do stanice Golubići (Golubiće napravio Kusturica za potrebe filma, inače u vreme Ćire nije postojala), i tu proveli oko sat i nastavili put Tare.Na graničnom prelazu prošli bez problema i jako brzo, sve naravno uz lične karte (za klince pasoš).
  Od Foče vodi magistralni put ka Nikšiću. Međunarodni magistralni put. Huh, ljudi na šta ono liči, pa na nekim delovima nema ni asfalta, a širina smešna, pa jos krivine. Deluje mi da bi bio super za bicikliranje, ali ima dosta saobraćaja i bosanci voze brzo, navikli ljudi na krivine. Tim magistralnim putem se sti?e do nečega što se zove Bastasi, ili Bastah, cuo sam i jedno i drugo, ali na tabli pise ono prvo. Odakle taj naziv i šta znači pojma nemam, ali ako skrenete na taj zemljani put doći ćete do nekoliko kampova. Nase odredište je bio kamp DMD na samoj obali drine.
  Dočekali su nas naravno kao da smo im najrođeniji, to tako nekako kod njih ide. Generalno svi kampovi sa te bosanske strane su jako gostoprimljivi, i dobri su domaćini. Ipak ako se cenkate, dobro definisite sve moguce detalje. Raspolo?eni su da skinu cenu, ali znajte da je to na uštrb kvaliteta.
  U samom kampu iznenađenje, nadali smo se da neće biti guzve, ali tamo gomila novinara. Čujemo da treba da krenu uveče. Ali cvrc, odlučise da ostanu i sutradan, da bi eto napravili snimke nas kako se spuštamo niz taru, i da naprave intervjue... Neko reče, videli kakve su devojke sa nama došle, pa se ponadali. Malo su se ispalili, al šta da im se radi. Ipak ?urka uveče je bila sasvim korektna. Ali kamp nije predviđen za tu gomilu ljudi, tako da neki od nas spavaju i u šatorima, klopa se čekala znatno du?e, i sl. No dobro, rafting u maju je nešto toliko dobro da sve vredi istrpeti.
  Za večeru na meniju je bila pastrmka, krompirići, čorbica, palačinke i torta. Tortu su nas castili, a kad sam čuo da će nam praviti palačinke nisam mogao da verujem. Ali stvarno ljudi na vatri, na tri tiganja ispekoše palačinki za nas 50. Ostalo se do kasno, uz piće, vatricu, muziku... prava ?urka, cak bilo i đipanja po stolovima.  Spavanje malo remetila buka drine, ali navikne se i na to.
 Sutradan onako mamurni, doručak, pa zadu?ivanje opreme, pa u kombije. Oprema standardna, ronilačke čizmice, odela od neoprena, prsluci. Medju kombijima jedan d?ip, Landrover iz 67. Stariji od mene.
  Uaooo, to se moralo probati, i nas 9 pravac unutra. Naravno da smo se i slikali. Vo?nja dotičnim se svima dopala, mnogo originalnije nego u nekom kombiju. Vozač naravno ima svoje priče, 20 godina bio upravnik zatvora, posle bio direktor, a sada vozi turiste. Prelazimo u suverenu Crnu Goru, naravno sa ličnim kartama, koje čak i nisu kod nas. Ni ne pitaju nas ništa, carinica se igra sa nekim mešancem dalmatinca i avlijanera, par reči progovori, nasmeja se i po?eli nam sreću. Prijatnije sve mnogo nego za vreme drzavne zajednice. A pored iskustva koje smo imali u ovo vreme na tari je potrebna i sreća. Rafting je počinjao od Brštanovice. Jos od kuće smo insistirali na vodiču sa kojim ćemo ići po naj?ešćim bukovima. Jer ne vode svi kuda je najopasnije. Što smo tra?ili to smo i dobili, i rafting je mogao da počne.
  I bio je jedno totalno ludilo, tara je bila bukvalno idealna za rafting. Svi bukovi su izgledali onako kako treba, nivo vode baš onakav kakav je najbolji. Vodic ozbiljan, pre svakog buka detaljno opisuje kako nastaje, kako izgleda, kako ćemo ga proći, i sl. To je malo umanjilo adrenalin. Svi čamci su samoprazneći i dosta veliki, pa i to umanjuje adrenalin. Ili ja jednostavno previse trazim. Ali moj prvi spust je bio u maju 2004. godine u čamcu koji nije samoprazneći, nedelju dana posto je jedan vodič poginuo, po hladnom vremenu, i samo sa prslucima.  Napolju 17stepeni, Tara 7, a mi u majicama i šorcevima. Naravno pri prvom buku totalno mokri. A kada čamac nema samoprazneci kokpit on se pri svakom buku puni vodom, tako da već na treći idete kao podmornica, i buk vas udara, pomera i po pola metra, i totalni je haos. To treba doziveti. U mirnom delu onda kofu u ruke pa izbacuj vodu.
  Ovo sada sa neoprenskim odelcima i pravim čamcima za rafting je kulturiška, ali smanjuje nivo adrenalina, a pogotovo vodič koji je profi, i koji te na sve pripremi. Ali da sve nije tako bezazleno opet je pokazala tara. Otprilike prošli smo mozda druge bukove, kad smo začuli: -Spašavaj ljude... Jedan čamac ce prevrnuo. Vodič jedan od najiskusnijih, ali posada bas i nije veslala, buk ih je okrenuo, a onda i prevrnuo. U čamcu baka od sedamdesetak godina. Mislim, nisam ni verovato da će na Taru, ali baka prva ispliva na obalu. I oduševljena, ka?e to je normalno, kakav je to rafting bez prevrtanja i kupanja. Posle sam saznao da se baka pre četri godine sa svojim mu?em spustila kanuom niz kompletan tok reke Kolorado i to sa sve stvarima. Baka čudo. Bilo i dece, i ona isplivala na obalu, i jedan lik sa svojih 150 ili vise kg. Svi sem jednog mladica, koji nije imao snage da dopliva do obale. Popio je ujutro izgleda malo više, nije mi jasno sta je tra?io u čamcu, ali eto, usledilo je skupljanje njega i vesala po Tari. Kada su ga izvukli bio je u totalnom šoku, i za njega je rafting bio završen.
  Mi ostali smo nastavili, napravili pauzu kod vodopada, slikali se, zaledili se u onoj vodi, usput odro nogu ne neki rascepljeni panj. Vodopad izgleda super naravno, i ako je tara imala 7-8 stepeni, s obzirom koliko je toplija od ovog vodopada, pa kolika je onda temperatura vode koja je padala sa stene.

  Do ušća Tare i Pive sve prošlo bez problema, uostalom to je već poprilično iskusna posada. Piva je naravno hladnija od Tare i totalno providna. Tara u ovo doba godine ima neku plavo-beličastu boju. Završetak raftinga je bio na petom kilometru Drine, Bastasi. Nas 5 čamac na ledja pa uz brdo.
  U kampu i dalje dosadni novinari, i naravno opet čekamo ručak sat vremena du?e, jer treba njih poslu?iti, treba nešto lepo i da napišu. Za ručak
naravno jagnjetina za meso?dere, a za vegetarijance krompirići sa povrćem, pečurke, pečena paprika. Iako smo se jos od Beograda ?estili za tu jagnjetinu, opet je dosta ostalo. ?ene nam valjda pokvare prosek, ko će ga znati. Mada i domaćini se trude, tu je velika sramota da gost ostane gladan. Posle papice, ili bolje reci o?deravanja kretanje postaje jako teško, ali trebamo da idemo kući. Domaćinima je jasno da je sva krv sada u ?elucu, i poma?u nam oko stvari, a neke i voze do famozne magistrale.
  Ne znam zašto, ali uvek mi je teško da krenem sa Tare posle raftinga. Sve pre raftinga mi je smaranje, i dosadno mi je, ali posle, pa imam ?elju da ostanem i da se svaki dan spuštam niz taru.Tara je najveći rezervoar pitke vode, ali ovaj put nam je svima ta voda bila posebno ukusna. Čak sam u par navrata zagnjurio glavu preko ivice čamca i klokloklo. Eh, kad bi nam sve reke bile ovakve.
  U Beograd stigli oko 1 iza ponoći. Naravno opet sve ostavili gde im je odgovaralo, napravili par pauza, na veliku radost vozača. Vozač nam je bio totalni diktator. Ali nismo se nešto uzbuđjivali oko toga, bar ne svi.

S obzirom da sam dosta sa?eto sve opisao, imao bih da dodam:
- Smeštaj u kampu, tri obroka, rafting smo platili 40 eura po coveku. Petoro ljudi je dobilo besplatno od kampa, da sad ne navodim razloge.
- Prevoz je bio 17 eura po osobi, i platili su ga svi.
- Na ovu turu se išlo po prijateljskoj liniji i bez profita i organizacionih troškova.
- Torta je bila poklon za godišnjicu braka.
- Tara je brza i ?estoka, rafting traje ispod 2 sata, i mislim da to dovoljno govori.
- Svima koji vole opasnost preporučujem taru u drugoj polovini maja meseca.
- Anga?ovali smo i profi fotografa iz Foče, i to su u stvari naj?ešće fotke koje su napravljene. Poneli smo dva vodootporna idiota, i ja sam mog digitalca oblo?io folijom, a na objektiv sam stavio uv filter, i to je sve izdr?alo, ali ipak najbolje fotke su sa obale bile.
- Ako obla?ete digitalni aparat folijom, ili ga kesirate, gledajte da ga ne prehladite previše jer će kondenzovati pa se zaglupeti. Nama je ovo rekao jedan od novinara pred sam polazak, pa smo sve vreme aparat dr?ali na suncu. I nije bilo problema...
- U šatoru pored Drine spavao u vreći +7,+2,-13, i ujutro mi bilo ladnjikavo po ledjima (McKinley, Minto Trek). Topla vreća za spavanje u šatoru obavezna.

 To bi bilo sve, na Taru ćemo naravno ponovo. Mislim da sam najlepše sate ?ivota proveo baš na ovoj reci, i uvek ću je poštovati i rado joj se vraćati. Kako sam to lepo sročio, jel da? Ali definitivno posle raftinga u maju, svi smo euforični i udavišmo i bli?u i dalju okolinu kako nam je bilo, naravno sve dokumentujući hiljadama fotografija.

Ipak Tara je neukroćena goropad, i u ovo vreme rafting nije šala...