Zakintos - Baš oko avgusta, džinovske kornjače naseljavaju peščani deo ostrva, vraćajući se na mesto gde su i same rodjene pre mnogo godina, da polažu jaja. Nikome do danas nije jasno kako uspevaju da oplove pola zemaljske kugle i vrate se u rodni kraj al je sigurno da ih možete naći na samo nekih stotinak metara od obale a za preporuku je poneti masku i peraja i plivati sa njima.

  U ranim jutarnjim satima kroz malo prozorče aviona naziralo se ostrvo oivičeno plavom bojom.

  Nakon što smo se lako sporazumele sa tetkicom iz makedonije oko manjka kreveta, peškira i jos lakse isprebacivale šta je još kome trebalo, smorene od jednoiposatnog putovanja a ponajviše od višednevnih priprema, lepo smo odpajkile dok nas je uljuljkivao lokalni zemljotreščić u trajanju od tričavih tri, pet, šest minutića. Neki tvrde da su i kasnije isti osetili dok su se izležavali na vrućem pesku ili je to samo bio trip ali ja za ovaj prvi pouzdano tvrdim. Prvo lepo iznenadjenje bilo je toplo more i jedno od toplijih u kojem sam umočila svoje ... noge, što mozda i nije iznenadjenje ako se uzme u obzir da su caretta-caretta bas ovo ostrvo izabrale kao svoju privremenu kuću. Baš oko avgusta ove džinovske kornjače, naseljavaju peščani deo ostrva, vraćajući se na mesto gde su i same rodjene pre mnogo godina, da polažu jaja. Nikome do danas nije jasno kako uspevaju da oplove pola zemaljske kugle i vrate se u rodni kraj al je sigurno da ih možete naći na samo nekih stotinak metara od obale a za preporuku je poneti masku i peraja i plivati sa njima. Što ovoga puta nije bilo i moje iskustvo ali sam sigurna da je osećaj za pamćenje te sam iskreno zavidela onima koji su to mogli. U suprotnom izaberite brod sa staklenim dnom i uživajte posmatrajući ih.

  Upoznavanje je krenulo sa Cameo plažom na lokalnom ostrvcetu tik uz Laganos, do kog se stiže drvenim mostićem, plaća se upad i u cenu je uključeno i jedno pićence, sa jedne strane je šljunkovita plaža kafić, muzika, na vrhu mirnji deo, prelepa bašta sa pogledom na grad, poneku barkicu u uvali i modro plavo more. Ostale plaže su peskovite ne naplaćuju se sem ležaljki i suncobrana a pružaju se u dužini od sedam kilometara što sam i overila u toku poslednjeg dana sve do Kalamaki-a a i šta je tričavih petnaestak kilometara po mekom pesku za jednog planinara, dva planinara...tri planinara ...

  Veče smo poželele da provedemo na nekom ludom mestu kako su mi svi turistički vodiči ukazivali kada je Laganos u pitanju, ipak to nije slučaj i za nas koji provod ne zamišljamo kao ubijanje od alkohola do te mere da se gubi zdrav razum i osećaj za meru. Te noći smo se nagledale ludih engleskih tinejdžera koji su se penjali po haubama, djuskali polugoli i bauljali po ulicama. Patriotski razlozi nateraše nas da se pojavimo i na srpskoj žurci.

  Pozivnica je bilo na svakom koraku a tipična srpska faca na ulaznim vratima, doduše malko pregoreo, od sunca verovatno (vidi u pozadini fotke ispod), al’ nekako ni tamo ne beše ništa posebno ili je jedan po ponoći bilo isuviše rano te tako odosmo na noćno kupanje. Ovo je ispalo kao pun pogodak uz mesečinu koja ja krčila put ka malom skrivenom delu uvale, gde smo se site izbanjale u vodi čija se temperatura čak i u to doba dana tj. noći, nije mnogo razlikovala od one pod tušem. Sem ponekih prividjanja u obliku vatrepolista koji plivkaju sa svojim belim kapicama, iako su to ipak bile samo bove u daljini, nemate razloga za strah jer je ispod vas sitan pesak, dug plićak a voda kristalno providna. A da bi na kraju začinile sve kako treba, opravismo i jedan lagani koktelčić u lubenici, koja se tokom dana baškarila u našem frižideru a uveče mamila osmehom i zanosnim mirisom kombinacije tropskog voća. Pazi sad detalj, u lokalnom supermarketu pribavismo i romantične svećice, rasule ih po betonskoj ogradi i beskrajno uživale, pijuckajući na slamčici zavaljene u stolici ogromne terase, smišljajući gde ćemo sledećeg dana i kikotale se do jutra.

  Kao da osećam miris tosta, grčke salate, kafe ... biće da su devojke već ustale, spremaju doručak, tiho čavrljaju da me ne probude, jedno oko pa drugo, ustajanje ... treba iskoristiti ovako sunčan dan.

  Dok se lagano ispijaju posednji gutljaji, tu je već raširena mapa sa ucrtanim mestima i dogovor pada danas idemo ka Agios Nikolaos-u. Ne tako daleko od Laganosa ovo je još jedna od divnih peščanih plaža sa malom crkvom na kraju iste i ne tako velika ali definitivno stvorena za blejaž na suncu i brčkanje u vodi.

  Podne je rezervisano za odlazak u glavni grad jer je danas lokalni praznik tj 24.avgust, propraćen dnevnom paradom meštana i na kraju bogatim vatrometom.

 To je dan kada svi stanovnici odenu svoje najlepše odežde te tako nakindjureni, familijarno paradiraju glavnim ulicama, odlaze u crkvu da bi potom dan završili večerom sa prijateljima u nekoj od bezbroj lokalnih taverni. Ovde se već mogu naći lepa mesta za šetnju, klopu ili noćni izlazak što se i praktikovalo tokom sledećih dana da ne kažem noći. Jedini problem bio je kako što lakše i brže prići gradu s obzirom da nas je na ulasku tj izlasku redovno čekao zastoj, mada kad bolje razmislim u poredjenu sa Gazelom ovo je... znate vec i sami.

   Xigia je jedino mesto na celom ostrvu, gde je ledeno kupanje a razlog je sumporno-kolegenska voda koja izvire tik ispod stene na desnoj strani plažice a u kojoj smo se potapale onoliko koliko je moglo da se izdrži. Beličasta tečnost koja izvire i meša se sa morskom vodom daje utisak kupanja u kakvom rezvodnjenom mleku. Ako vam ne smeta miris da ne kažem smrad sumpora ovo kupanje se naročito preporučuje od strane lokalnog stanovništva, kao zdravo.

  A tu smo pak bile privilegovane jer smo u našem malom timu ovoga puta bile obskrbljene i pravim znalcem grčkog jezika u obliku moje ili ti naše drugarice. Te bi je isturale svaki put kada nismo mogle da dešifrujemo višeznačne putokaze ili kada je sama htela da demonstrira svoje poliglotsko umeće. Sve u svemu čini mi se da smo ovoga puta dobijale bolja ili preciznija objašnjenja no inače (p.s. nadam se da me dotična ’despina’ ili ti gdjica, neće streljati zbog ove fotke... ona samo pita za... ma jasno vam je sve).

  Gerakas je u opusu već pomenutih duuuugih peščanih plaža, ovoga puta bila je puna kornjačinih gnezda označenih i zaštićenih drvenom ogradicom, da ne bi od njih nehajni prolaznik slučajno, napravio kajganu. S’obzirom da ih je 120 po leglu veličina teniske loptice, dalo bi se tu nešto i umesiti hehehehehe... Na ovom mestu otkrismo i glinu kojom smo se mackale potom sušile na suncu ki haringe, da bi nam posle spiranja vodom koža bila ko dečija ... jel. Poželesmo da ponesemo ’malo’ te čudotvorne gline sa sobom ne bi li se ulepšavale i kod kuće, no nas lokalna baba-čuvar presrete, zajapurena trčeći nam u susret, mašući svojim debeljuškastim ručicama vikala nešto u kombinaciji grćko-engleskog te u strahu ispustismo tovar i ona sve zapleni... al nema veze njoj ni sva glina sveta neće pomoći... ma neee nisam ljuta, čini vam se.

 A ako oćete da vidite Navajo onda morate da birate dan kada ce vam Posejdon dozvoliti da joj pridjete.

  Sad šta je kod nas razlog ne znam, al nam je krenulo iz prve i sve sa popustom na količinu ili ti broj persona i vezom zvanom ’nas čovek’ ili ti makedoka u usputnoj sendvičari. Dakle osetismo se kao kod kuće, te smo sad ki domaći. Vratolomnim nizbrdnim putem do luke Porto Vromi pa na brodić koji vozi lagano obalom i koji zastaje po uvalama da se siti iškljocate dok na kraju ne zabljesne, nestvarno plava. Tu nema dilema jednostavno znate da je to to, ne samo po olupini broda već po neponovljivo morsko tirkiznoj. Jer je beličasta vertikalna stena, ta koja kao polu mesec okružuje plažu, jer je peščano zrno veličine susama, jer imate utisak da ste u raju.

 Na momenat sam se uplašila ladjice koja je uplovljavala sa bar tristo znatiželjnih turista i sve sa roštiljem koji je dimio sa palube. No dotična skalamerija se kratko zadržala na radost svih, te je uskoro Navajo bio samo naš, spreman da nam podari predivne fotke za porodični album a i one za ponečije oči. Iznad visoke litice nazirao se vidikovac pa nam se ucini da nije loše kada smo već u pokretu da overimo i taj pogled do kog se trebalo malo pomučiti u smislu vožnje po krivinama, dja gore, dja dole, pa lakat ne znam više koji po redu, te u tim trenucima shvatismo prednosti ovakvog letovanja i zahvalismo svim bogovima i božanstvima što čovek izmisli klimu u kolima. No trud se isplatio te sad slika govori više od reči.

  Lokalna taverna u mirnom delu unutrašnjosti učini nam se ko spas posle napornog dana, te navalismo na klopu, svako po svom izboru, tek za neupućene zec u paradajz sosu je lokalni specijalitet, pa ko voli a nije mu žao malog ušatog koji je do malopre veselo trčkarao po... dobro dobro neću više, znam rasplakali ste se. Da znate ipak je bio baš ukusan! 

  Jedno od jutara kada sam podigla usnulu ekipu iz kreveta ne bi li na vreme stigli na severni deo ostrva u potrazi za plavom špiljom, mada ’cava’ u tom potezu ima ali je ova plava posebna. Ljubitelji plavuša će razumeti. Dakle, merkale smo vidikovac oko Xigie kao pauzu za doručak al ne dodjosmo do nje, kad kao nekakvi čudni zvuci spolja... pi’ malera, puče guma. Bilo je oko devet i nekakvo selce oko nas i nikoga živog, ma tačnije beše kakav starac sa štapom koji nam i nebeše neka pomoć. U neko doba začu se zvuk motora. Uzbrdicom se stenjući penjao moped i na njemu, potencijalna pomoć. Iskočih s jedne, devojke sa druge, da ne stade garant bi pokupio neku, dakle izbora nije imao, te stade. U momentu čovek shvati problem i izreče čuvenu:

  -You need a strong man?

  Dok smo mi uglas klimale glavama i bespomoćno lomile prste, on skoči sa svog mopeda sa sve svojih metar i žilet visine. Ruku na srce pola devojaka je delovalo snažnije od njega, no stvar ipak prepustismo ‘snažnom’ muškarcu, koji očas zameni točak i predstavi se:

  -Ja sam kapetan ladje! Gde ste krenule?

  Ubrzo smo imale ugovoreno trosatno krstarenje do špilja, mesto vreme i cenu, sa popustom naravno a na količinu persona ili šarm vrag bi ga znao.

  Kapetan Stefan doplovio je sa svojim speed boat-om, tačan ko sat na zakazano mesto i sa novim predlogom, gratis odlazak na Navajo plus obilazak pećina. Da li treba da kažem da smo prihvatile ponudu ljubaznog kapetana i narednih sat-dva poskakivale na zadnjem da ne kažem ležecem delu glisera, pritom ne znam zašto, misleći da ćemo lagano ploviti uživajuci u vožnji i pogledu. Nakon svega ponovljenog, prilično istumbane sretno doplovismo sa vetrom u kosi i dodjosmo najzad i do željenih pećina. Za trenutak pogledom ispratismo vesele foke negde tamo ka dubini i potom proplivasmo po tirkizu u najneverovatnijem ambijentu koji možete sebi priuštiti. Na nekim mestima ulazak je mali da se može rukom dohvatiti a unutrašnjost je nešto što treba doživeti. Sa oduševljenjem prihvatismo i varijantu skakanja sa stena u mali prirodni bazenčić u jednoj od mnogobrojnih pećina na tom delu ostrva. Suma sumarum cela stvar sa gumi-defektom i slučajnim prolaznikom ispade kao dar s’neba.

 Mahnusmo kapetanu i odosmo put Laganosa, nebili tokom sledećih dana nastavile da istražujemo plaže oko ostrva sve do poslednjeg kutka.

 Nacrtala sam ispred svoje privremene kuće u Laganosu tačno na vreme, dok mi je glava padala a kapci se sami od sebe spuštali, nekako ispod oka videh preko ulice dva mladjana engleza kako me u čudu zagledaju, verovatno vraćajući se s neke noćne žurke, u fazonu kamo ti sestro naput a nije ni svanulo, i tog momenta dva okrugla fara ukočiše ispred mene, iz žute svetlosti iskoči čupavi mladić, ote mi kofer i ubaci tamo negde u bunker dok se odnekle začu: -Ulazite, pa da krećemo!

 U ranim jutarnjim satima kroz malo prozorče aviona, nije se videlo ništa, Beograd je bio pod oblacima i kišom sa nekih dvadesetak stepeni manje nego na Zakintosu. Na mobilnom je pisalo ‘Dobro došla kući’ u potpisu...