Indeks članka
JERMENIJA 2008 - PREGRŠT SEĆANJA
STRANA 2
STRANA 3
STRANA 4
Sve strane

Eh Jermenija, kao u onoj kletvi: i ko je nije video požaliće i ko je video zažaliće!... jer neće moći bez nje. I razmišljaće stalno kako da joj se vrati… jer je jedinstvena! Mislim da iz naše grupe koja je u junu 2008 bila u Jermeniji, od nas šesnaest možda samo dvoje-troje ne uzdiše i dalje za njom. A nismo baš uvek bili oduševljeni svim prizorima koje smo vidjali…     Nigde prljavštine, mada je bilo ruševina i oguljenih fasada i urušenih krovova. Ali nigde ni vike, svađa, nigde nikakvih problema, sem pri ulasku i izlasku iz zemlje, kada smo morali da se borimo sa neumoljivim aerodromskim službenicima. Ali to nisu utisci koji bi pokvarili generalno izuzetno lep utisak koji ostavlja ova divna zemlja.



 Iako mala, kažu kao Vojvodina, svakog dana nas je iznenađivala novim slikama,novim predelima, novim bojama, ali uvek i jednim te istim prizorom; gde god išli, a išli smo zaista svuda, i u najskriveniji budžak da smo se se zavukli ogroman Ararat bi stalno bio pred našim očima.

 Gledali bismo ga s jednog boka ili drugog, iz samog podnožja, ili sa nekih vrhova oči u oči! Gorostasan, sa oblacima oko vrha, ponekad u izmaglici, nekad jasan kao da je svega 5 km udaljen, ali je uvek bio tu, sveprisutan, čak i kad ga nismo videli od kišnih oblaka, znali smo da je tu. Kao nekakvo božanstvo!

 Kažu da je dobio ime po kralju Ari, iz starih vremena Armena, Haldejaca, Urartu carstva - Lepi Ara, koga je žena Semiramida otrovala. Neki pak kažu da je greška što mi zapadnjaci tako zovemo Ararat, jer je u pitanju zabuna do koje je došlo u 11 veku kada su zamenjeni Ararat i površ Ayrarat, severno od Ararata, a nedaleko od Jerevana, takođe nazvana po Ari. Sami Jermeni ovu svoju svetu planinu na koju se nakon potopa iskrcao Noa sa svojom arkom, nazivaju Masis , jere je tako po sebi nazvao jedan drugi vladar, praunuk Jeremenskog patrijarha Hayka. A po tom istom Hayku, praunuku Noinom, Jeremeni svoju zemlju nazivaju Hayastanom, Haykovom domovinom.. Bilo kako bilo ova gorostasna planina, tiha patnja današnjih Jermena, jer im je nedostupna, danas se nalazi sa druge strane tursko-jermenske granice. A nama se prikazao još prvog dana bez večitog oblaka oko vrha.


 Bapken Simonjan, jermenski pesnik i naš počasni konzul i pratilac do nekih od istorijskih znamenitosti, turističkih atrakcija i arheološkoh lokaliteta, sledećeg dana u šetnji po Jerevanu rekao nam je… “O, pa vi baš imate sreće! “ Što? “Pa…Ararat se ne otkriva baš svakome odmah.. Vi mora da ste nešto specijalno!” Nego! Ne zato što je u grupi

bilo mnogo obrazovanih ljudi: stomatolog, epidemiolog, advokat, geolog, dva prevodioca, muzičar, advokat, dva pedagoga …Umesto na Palma de Majorku, šoping u Rim ili letovanje na Mikonosu, nas je interesovala pomalo zaboravljena Jermenija. A svako je imao neki drugi razlog .Neke su privukle biblijske priče, nekog crkve, nekog želja da vidi kakva je zemlja koja je poslednji frontijer pred carstvom meseca i zvezde, zemlja koja je propatila mnogo i zadržala ponos, bila deo persijskog, turskog i “sovjetskog” carstva al ostala svoja, i nije zaboravila svoje dane slave, zemlja koja danas ima samo jedno jezero a nekad je imala izlaz na Sredozemno i Crno more, Kaspijsko jezero, imala tri sveta jezera Van, Sevan i Urmiju, sa svetom planinom Ararat u centru. Ovo je čudesna zemlja u kojoj je još uvek moguće videti velika blaga, videti klinaste rukopise na otvorenom, sakupljati poludragi kamen opsidijan na kilograme, zemlja koja je domovina takve gromade od kompozitora kakav je Aram Hačuturijan


izabrana domovina režisera kakav je Sergej Paradžanov, zemlje koja je porodila duduk, frulu od kajsijinog drveta koji svira samo tužne melodije…bilo je sigurno još mnogo mnogo razloga…