FoTo Galerije

Elbrus_1144.JPG
KAVKAZ - ELBRUS

durmitor60_210.jpg

DURMITOR

IMG_0124_resize.JPG

Stara planina - Dojkinci


stara_100.jpg

MIDŽOR


007.jpg

RILA - MALJOVICA


KACKAR_160_ZC.JPG

KAČKAR DAG 

 Ararat_1350_ZC.JPG

ARARAT


 080_cvrsnica.jpg

ČVRSNICA 


musala_230.JPG

RILA - MUSALA 


 

ni_na_nebu,_ni_na_zemlji.jpg
KOMOVI

 


  KANJON REKE MRTVICE


 kapetanovo_jezero_105.JPG

KAPETANOVO JEZERO

KAPA MORAČKA

STOŽAC, MAGANIK



269.jpg

OLIMP 


DSC_0953U Hrvatsku sam se zaputio iz Češke u posetu Robertu i njegovoj ženi. Robert je naš saborac sa Š.L.A.G. putovanja, živeo je u Češkoj par godina; tamo smo se i upoznali, a zajedno smo prokrstarili Češku biciklima. Nismo se videli otkako se on vratio u Lijepu svoju, i sada smo planirali da moju posetu Zagrebu produžimo i dopunimo planinarenjem na Velebitu. Zapravo ja sam bio toliko zagrejan za Velebit da je tačnije ako kažemo da smo to planinarenje dopunili posetom Zagrebu. Na put krećem sa još dvoje Čeha, njegovih bivših kolega sa posla.

...Prelazimo granicu i u „Lijepoj njihovoj“ smo. Iako je već pao mrak, potpuno je jasno sa kakvom velesilom imamo posla. Barem kada su autoputevi u pitanju! Potpuno se slažem sa opisom, koji sam ranije negde pročitao - asfalt je do kolena i to je naša prva impresija o Hrvatskoj. Sledeća impresija je cena koju smo platili za korišćenje tog asfalta na isključenju sa autoputa kod Zagreba. Ako neko tvrdi da je srpska putarina najskuplja na svetu (i šire), savetujem mu da skokne do susedne Hrvatske i provoza se njihovim autocestama. Ruku na srce, taj kvalitet mora neko i da plati i najpoštenije je da to budu upravo korisnici istog...

 U četvrtak kasno uveče stižemo u Zagreb, a Robert nas čeka sa sarmama koje je to popodne pravio. Kažem Petri da se dobro udala kad joj je muž tako sposoban, ali je ona imala spremno izvinjenje zašto ona nije šef kuvar. Vegetarijnka je... tako da je dobila dve specijalne sarme sa sojom ni ne znajući kako su prave sarme ukusne i šta svojim vegetarijanskim ubeđenjem propušta. Večeru smo zalili pivom, domaćin je dočekao ponovo da proba češkog Kozela, a mi smo posluženi hrvatskim Karlovačkim.  Petak prepodne koristimo za obilazak Zagreba. Prvo što pada u oči su tramvaji. Kao da ih ima beskonačno, konstantno su prolazili ulicama i sve i da se trudiš - teško je uhvatiti kadar grada, da se ne nađe barem jedan plavi tramvaj na fotografiji.

DSC_0869

 Prošetali smo pored Narodnog kazališta, prošli kroz Oktogon, bili na Trgu Bana Jelačića, pa preko cvetne pijace i glavne pijace Dolac, stepenicama se popeli na Gornji grad gde smo videli Crkvu Svetog Marka i zgradu Vlade.

  Tih par sati šetnje nam je bilo dovoljno da steknemo utisak o gradu i kažemo da smo ga videli i uživali u njemu. Najbolje je obilazak prekinuti pre nego što dosadi, te smo tako i učinili.

  

  Već u podne krećemo put Velebita. Pridružuje nam se i Gordan sa autom, pa nas je tako sada ukupno šestoro. Biramo zanimljiviji put ka moru i Velebitu. Umesto da autocestom idemo do Zadra, mi ćemo se isključiti već posle 40km kod Karlovca, a onda nastaviti starom magistralom preko Plitvičkih jezera sve do Like tj. skoro do mora. Ovako to traje malo duže, ali je mnogo zanimljivije, a i izbegne se plaćanje skupe cestarine. Put je zaista zanimljiv i poželeo sam da to jednog dana prođem i na biciklu. Saobraćaja nema mnogo (barem ne sada, krajem aprila), okolni pejzaž je prelep i malo nastanjen. Kraška polja, jezera, po koje selo, planine,... Na kraju se ponovo uključujemo u autoput da bi prošli 6km dugim tunelom kroz Velebit i laganim serpentinama se spustili do mora.

  I tu smo, Starigrad na moru je naše odredište gde se zaustavljamo na ulazu u Nacionalni park Paklenica. Na žalost vreme se pokvarilo, oblačno je, sivo je i pada kiša. Ulaznica za jedan dan košta 40kuna, ali je čuvaru jasno da mi idemo da bi smo ostali na duže i prodaje nam trodnevne ulaznice „jer ako nas neko od osoblja sretne, jednodnevne ističu već u 8 uveče“. Nije čovek hteo ni da prizna srpske planinarske knjižice (samo hrvatski planinari, kaže, mogu da imaju popust), niti ima bilo kakvog popusta na kišu. I tako smo papreno platili ulaz (80 kuna je 11eur), kasnije smo se kajali što ne rekosmo da nas je svega 4, pošto se nije deranžirao da izađe iz svoje kućice da vidi koliko nas je. Šta je, tu je.

  Po dosadnoj kiši krećemo u dvosatni pohod kanjonom Velike Paklenice ka planinarskom domu. Ovaj kanjon je turistička atrakcija i predstavlja sjajan jednodnevni izlet preplanulom nemačkom turisti kada boravi na moru i želi na trenutak da promeni dnevnu rutinu (ležanje, ulazak u vodu, izlazak iz vode, ležanje, pivo, ležanje, ulazak u vodu...). Međutim u onom sivilu i po kiši, mi nismo primetili koliko je to lepo i samo smo se nadali da će subota da osvane malo lepša. U domu domaćini igraju yamb i ne osvrću se mnogo na nas, pridošlice. Nismo ih prekidali 20min dok se nismo malo osušili, a onda smo ipak objasnili ko smo i šta tražimo (Robert je ranije rezervisao dva noćenja). Valter, domar, nam daje ključ od sobe i nastavlja da igra yamb sa još dvojicom drugara. Mi se smeštamo u sobu, zatim večeramo (ova trojica i dalje bacaju kockice duboko koncentrisani) i rano odlazimo na spavanje.

 Jutro na žalost nije osvanulo ništa sunčanije od prethodnog dana. Umesto da ustanemo u 7, rešio sam da skratimo maršrutu pa smo ustali tek u 8.15. Doručkujemo, i zamislite čuda – ova trojica i dalje sede za istim stolom i igraju yamb! Oko devet, odlazimo na naše planinarenje, i dalje se sve nešto nadamo da će prognoza da se ispuni i da će se uskoro vreme stabilizovati. Po ovoj laganoj kišici je sve nekako sumorno.

DSC_0908

Petra i Robert,

DSC_0909

IMG_8786

Nenad

IMG_8790 DSC_0911

Petra                                                                                       Gordan

  Biramo  „Lipu stazu“ koja vodi na najviši velebitski vrh - Vaganski vrh 1757m. Ispred doma putokaz kaže da nam treba 5 ipo sati, dok nam domar kaže da ćemo za 3 sata biti gore, da će početi da duva bura koja će nas poterati dole. Staza sve vreme vodi solidnim nagibom naviše. U početku se kako tako vidi okolina, a onda ulazimo u oblak. Mi i dalje nadu ne gubimo i nadamo se da taj oblak nije predebeo, tj. da ćemo izaći iznad njega.

DSC_0923

   U nekoliko navrata zaista izgleda da smo nadomak izlaska iz oblaka, čak se i sunce nazire... ali onda počinje vetar i oblaci kao da su dobijali na visini zajedno sa nama. Ovo je jedan od onih uspona kada se zaista savesno penjete od apsolutnog podnožja planine na vrh. Parkirali smo auta na morskoj visini, prethodni dan smo zanoćili u domu na 480m nadmorske visine i ovog jutra smo nastavili sa usponom. Prvih dva sata staza vodi kroz šumu i sve je nekako pitomo. Na visini od 1250m izlazimo iz šume i tu nas čeka sipar delimično prekriven snegom. Prilično je strmo i srećni smo što u planu imamo silazak nekom drugom stazom.

DSC_0931

  Uspešno savladavamo sipar i izlazimo na greben kojim se uspon na Vaganski vrh završava. Ne bi bilo zanimljivo kada bi sve išlo po planu, pa smo ipak malo lutali. Stvar je u tome da kada padne sneg, markacija ne postoji i ostaje vam da pratite tragove nekih ranijih planinara, a zatim kada se izađe iz snega i ponovo stane na stenu – nema više ni tragova ni markacije. Samo mapa i kompas... I magla, svuda oko nas. Ponovo nailazimo na usamljenu markaciju ali i sneg okolo bez predstave kuda vodi staza. Magla je potpuno gusta i ne vidi se dalje od 5-6metara, a deluje kao da smo na vrhu. Međutim nikakvog obeležja vrha, niti vidim stazu kojom sam planirao da se vratimo. Lutamo malo tom visoravni i nailazimo konačno na vrh.

DSC_0934  DSC_0938

 Pravimo kratku pauzu, a zatim tražimo stazu za povratak. Pokušavamo da pratimo markaciju ali uskoro ponovo nailazimo na sneg i tu već nismo mogli da rizikujemo da se izgubimo tražeći nepoznatu stazu i odlučujemo da se ipak vratimo istim putem. Po sećanju nekako silazimo tražeći tragove u snegu, interesantan je osećaj kada si na nepoznatoj planini, van markacije, u magli, već je 1 popodne i duva vetar koji će po prognozi još da se pojača. Eto malo avanture... ali ubrzo nailazimo na stazu i jedino što ostaje kao izazov je onaj zasneženi sipar. Rešili smo da napravimo pauzu za ručak, ali da prvo zaslužimo to – dakle kada siđemo sa sipara i nađemo se na rubu šume.

DSC_0942

DSC_0945

 Konačno nas je i Bog pogledao i oblaci su se razmakli, otvorili su se vidici – čak smo i more videli kako se nazire na horizontu! Više nema razloga za žurbu, pauza za ručak je baš dugačka, a i kasnije stajemo da pomalo uživamo. Toliko je lepa planina kada nema dosadne kiše koja dobuje po kabanici.

DSC_0953

Uveče sedimo ispred doma i posle večere se grejemo i sušimo pored vatre. Već pogađate čime su domaćini bili preokupirani...


Nedelja je ujutru osvanula već nešto optimističnija. Počinje da duva i bura, oblaci se razređuje i konačno se pomalja i plavo nebo. Silazimo kanjonom ka ulazu u Nacionalni park i ovog puta uživamo u prirodi.

DSC_0996  IMG_9085

Paklenica

 Jedino je Robert bio raspoložen da samnom klinom izbije klin. Naime, imali smo neku upalu mišića od juče, a prava stvar za ublažavanje bolova bi bio još jedan uspon. Izabrao sam Anića kuk, kome se pristupa sa ulaza u kanjon Velike Paklenice i sa čijeg vrha bi trebalo da bude fin vidik na more. Dakle, spuštamo se sa ostalima kanjonom do oko 200m nadmorske visine i tu se opraštamo na nekoliko sati. Gordan, Petra i Česi nastavljaju do Starigrada gde će se odmarati pored plavog mora, a Robert i ja krećemo na uspon na taj kuk. U početku staza liči na onu prethodnog dana – kroz šumu je, uspon je solidan ali nije ništa posebno problematično niti zanimljivo. A onda izlazimo na prevoj, na visini skoro 600m i poslednjih 120m visine do vrha potpuno drugačije izgleda.

DSC_1001

DSC_1005

DSC_1009

 Teren je otvoren, kamenit, suv, svuda okolo su vrtače, strme litice i oštar kamen. Sva je sreća pa imamo i ruke kojima se pomažemo. Vreme je predivno i jako smo zadovoljni što smo izbijali ovaj klin. Pogled je savršen!

DSC_1012

IMG_9099

 Silazimo sa planine do mora, ostali se nisu dosađivali. Lukaša i Radku nalazimo na obali kao dvoje male dece opčinjeni morem i shvatam koliko sam dobar plan napravio kad smo se jutros podelili. Oni su uživali u moru i traženju suvenira (školjki i kamenčića), a mi smo ojačali mišiće i načinili nekoliko finih snimaka.

DSC_1026

 Vikend završavamo posetom Zadru. Atrakcija grada iz novog doba su morske orgulje, melodija je u skladu sa talasima tako da kako se vetar nije menjao u toku tih 20min koliko smo tamo bili – jednolična melodija nam je pomalo dosadila. Iz starog veka su tu Crkva svetog Donata (9. vek) i rimski Forum.

DSC_0003

DSC_0013

DSC_0017

DSC_0018

 I tako, poseta Hrvatskoj se bliži kraju. Program je ispunjen, uveče se častimo preostalim sarmama (Roberte, svaka čast!) u ponedeljak ujutru sa Petrom još jednom šetamo ulicama Zagreba kako bi kupili par sitnica – ja mogu da pohvalim hrvatske sireve, a Česima se svidela smokovača rakija...  
 


Robertu, Petri i Gordanu hvala na gostoprimstvu i društvu, nadam se da ćemo sličnu akciju ponoviti u sličnom sastavu.

 

Učestvovali: Petra, Robert, Radka, Lukaš i Nenad

Tekst: Nenad Jovanović

Fotografije: Robert Bernat i Nenad Jovanović

http://nenad.rajce.idnes.cz