Kada proleće najzad dođe i kada se slučajnom putniku ukaže nekoliko slobodnih dana u vidu prvomajskih praznika, iz godine u godinu se nameće pitanje: kuda? Njegov izbor će biti uslovljen onim što priželjkuje u predstojećoj sezoni: ako želi prekookeansku plovidbu, za Prvi maj verovatno će otići na more, ako je u planu vrh od šest hiljada metara popeće će se na visinu od bar dve hiljade, ako sanja o Amazoniji skoknuće do Perućice, a ako čezne da se pridruži nekom od pustinjskih karavana, pešačiće po Deliblatskoj peščari. Tako to rade pravi slučajni putnici. A neki drugi, više tumarala i lutalice nego ’slučajni’ a kamoli putnici, odu tamo gde ih prvi prvomajski povetarac odnese. 

 A odneo ih u Vilove. Ako su romantične duše, pomislile da ovo ima neke veze sa vilama i vilenjacima, e nije...  Vilovi su selo, na pola sata vožnje automobilom, istočno od Nove Varoši. Ime mu je takvo jer je vilovito,  sazdano od valovitih, nežnih pejzaža. A ako ovo selo potražite na geografskoj karti, videćete da je baš znalo da se smesti. Toliko toga je od njega blizu: Zlatarsko i Uvačko jezero, Kremna, Sirogojno, Mokra gora, Zlatibor, Štitkovo, Mileševa, Pribojska banja... sve očas posla. 

 Jesmo mi tumarala ali i tumarala imaju svoj kodeks časti. Nije lepo da ispadnemo i totalne auspuhlije, tako da rešavamo da od Vilova idemo samo tamo gde naše noge mogu da nas nose. Nikakvi točkovi, ni kopita, ni krila, ni peraja, ne dolaze u obzir. Gledamo u one naše topografske karte iz hiljadudevestošezdesetineke, u  one naše ispisnice, ne bi li nam se razjasnilo kako da se popnemo na Kobilju glavu a posle da se spustimo do brane na Uvačkom jezeru. Gledamo, gledamo,  ali ne možemo da se opasuljimo ni gde smo mi a kamoli jezero. Srećom, tu je ljubazni domaćin kome nije teško da nam detaljno objašnjava, pa čak i crta. 

 Ujutru smo poranili. Niski jutarnji zraci rasplamsavaju mlade livade i polja žita. Tako rano, a sve već bukti od fluoroscentnog zelenog. Seljaci radno praznuju Praznik rada. Traktorski raonici prevrću i uredno slažu brazde crvenkaste, masne zemlje. Svašta još srećemo usput: odane, vesele avlijanere; zaboravljene Fiće bez točkova; počasne straže stogova sena; ta divna stvorenja, ovce i njihove jaganjce; nasukanu olupinu čamca koja nam se nudi da postane naša za samo 200 evra; razigrane šumarke koji samo što ne progovore.

 Sa Kobilje glave je zaista divan pogled, baš onako kako su nam i rekli, ali mi baš nismo sigurni – na šta? Na sve strane je puno velike razlivene vode. I tad mi najzad ukapiramo, da je to što je iscrtano u našim kartama, u međuvremenu potopljeno, da se ovaj krajolik za samo četrdeset godina veoma promenio i da mi sad gledamo na jedan od sporednih rukavaca Uvačkog jezera. Lakne nam – eto nismo, bre, mi glupi, krive su bajate mape. 

 Koristeći ubuduće isključivo metodu vizuelne orjentacije, spuštamo se do brane Uvac. To je bilo hodanje slobodnim stilom po grebenu visoke litice jezera sa pogledom koji je non-stop beskonačan i sa dostojnim završnim spustom – kotrljanjem po ogromnoj livadi i lometanjem po kamenolomu.

 Za tumarala je ovo do sada, dovoljno pređenih kilometara i dovoljno savladane visinske razlike. Dovoljno da se ipak izneveri kodeks časti i da se malo vozika. To malo je četiri sata vožnje čamcem po Uvačkom jezeru. Opet više sreće, nego blagovremene rezervacije i ukrcavamo se na veoma udoban i tih čamac. 

 Klizimo po srebrnkastoj površini vode. Nad nas se čas naginju zelene visoke stene, čas goli strmi rtovi, da bi nas zatim sa pristojne udaljenosti posmatrale neobične šume i spokojne lagune. I tamo negde gde je Veljušnica, vratiše mi se davno pročitani stihovi: „To je Dezirida... O, Dezirido, kako smo ti se malo obradovali kad iz mora izrastoše tvoje padine obrasle mancenilovim šumama“. Pitaće neki, ’ma-šta-ti-sad-pa-to-znači’. Ne znači ništa i znači sve što hoćeš, to je jednostavno ta pesma, taj stih, to je to isto opčinjavanje. 

 Naš čamdžija je i rendžer, čuvar Specijalnog rezervata prirode Uvac. Zato on zna gde da zaustavi čamac da bi mi posmatrali beloglave supove. Škljocaju foto aparati iz sve snage, izvlače se najveće žižne daljine. I čovek ne može da se ne zapita: šta je to u ovom pernatom lešinaru što toliko fascinira ove dvonožne sisare? Da li je to njegov let? Veličanstven, rasterećen svakog bespotrebnog napora, on se podiže, kruži, jedri, a da pri tom nijednom ne zamahne krilima. Savršeno vlada svakim daškom vazduha i njega povetarci ne nose kuda oni hoće, nego tamo gde on hoće. Ili je to, što fascinira, njegov način ishrane? Hrani se isključivo uginulim životinjama, on nikada ne napada živi plen. Niko ne mora nasilno da umre da bi on živeo. On samo čisti prirodu. Sve u svemu, moćan i dobar, pa zato i vrlo koristan i fascinantan. 

 Nije da su tumarala imala želju da još pešače, nego su morala. Valjalo je vratiti se u Vilove. Tokom dana smo se opametili pa smo utvrdili nekoliko činjenica. Ovo je hidroelektrana a mi idemo kroz sela – Akmačići, Komorani, Vilovi a te četiri tačke povezuje jedan pogolemi dalekovod. I krenusmo nepoznatim stazama i bogazama, i rekosmo zbogom putevima kojima smo došli. Držali smo dalekovod na oku i nismo se više plašili da ćemo se izgubiti. 

 I kako to obično biva, malo razmišljanja i ševrdanje koje nakon njega sledi, uvek budu bogato nagrađeni. Tako mi nabasasmo na prizor koji se pamti. Pod toplim predvečernjim svetlom ispružila se padina, koja ima sve. I uzoranu njivu i zelenu livadu, i rascvetale divlje voćke i seoski put koji vijuga i senik pokraj puta. Dok gazim ivicom livade jer nisam baš sigurno da li je to žito ili trava, slučajno nađena etiketa mi daje odgovor na pitanje koga tu sve ima, a ima raznih naroda: lucerke, ježevice, crvenog i livadskog vijuka i italijanskog, visokog i engleskog ljulja.  Džon Denver i ja pevušimo seoskom putu: Contry roads, take me home, to the place where I belong... 

 Nije kraj. Ima i post festum. Uveče, opet zahvaljujući predusretljivom domaćinu, u ruke mi dolazi monografija Uvačkog kraja. Iskrsavaju neke slike i sa ranijih putovanja, i kockice mozaika počinju da se slažu. Deo prvi: Uvac je nekada bio moćna i divlja reka. Dovoljno je samo videti one silne kubike  specijalno ojačanih betona od kojih su građene brane pa da se otprilike pojmi kolika je ta snaga bila. 1960. godine je podignuta HE Bistrica, pa HE Kokin Brod, pa HE Uvac, da bi 1979. godine Elektroprivreda Srbije ponosito objavila: reka Uvac je u energetskom smislu 100% iskorišćena i prestala je da postoji kao reka, odnosno pretvorena je u akumulaciona jezera. Deo drugi: Hiljadama godina, beloglavi supovi su za ljude predstavljali svete ptice, idol koga su drevni narodi, uz strahopoštovanje obožavali.

 Mat, egipatska boginja istine, ravnoteže, reda i pravde, toliko autentična da je zapravo više princip nego boginja, leti na krilima beloglavog supa. Mat je između ostalog preporučivala da se ne zaustavljaju tokovi vode, da se ne tera stoka sa pašnjaka niti lišava bilo ko onoga što je sa pravom njegovo. Umesto zaključka: Ne znam baš koliko je pametno ovima ovde što gaje beloglave supove. Mogli bi oni da prizovu Mat i dođe ona tako jednog dana da ih poseti. I kaže im: „Supovi, moji mili, kraljevske ptice moje, kako vam je ovde, kako izlazite na kraj sa ljudima koji su sada gospodari sveta?“ A supovi odgovore: „O naša zaštitnice, šta da ti kažemo, kako je bilo, sada nije loše. Pre 20 godina bilo nas je samo sedam preživelih. Onda ovim ljudima, nešto dunulo, pa počeli da nas maze i paze, pa nas sad, tebi hvala, ima trista. Dobro nam je, hrane nas domaćinski, jedino što su dosadni,  dolaze i vazda pilje u nas, slikaju nas, dive nam se.“  A ovaj razgovor iz prikrajka sluša Uvac, iskoristi dramsku pauzu i iz sveg glasa zavapi: „Ali, vidi šta su mi od reke uradili, ti ljudi, mama!“

 E šta bi dalje bilo, nemam pojma...

Fotografije i tekst: Biljana Radulović

Tumarali: Tijana, Olja, Bilja i Deki