Pa zvuči kao da su osvojili bar Elbrus, al kako god, dobro zvuči, pa će to biti i naziv ove pričice sa uspona na Mid?or. Ne zamerite, ionako kad mogu da dišu od silnih isparenja u svojoj okolini, najviše brdo im bundeva, ako i to brdo imaju, pa je ovakav uspon definitivno kao osvajanje Mt Everesta... Sada je postavka autora ove priče proširena, Violeta Bojović (tekst), Sneza Mitić i Boban Popovski (foto) Vam predstavljaju svoje putešestvije.... iliti kako smo se popeli na vrh najviše domaće bundeve... 
Petak... noć... ispraća nas kiša . Jastuk pod glavu i flis ćebence. Kratak razmak između sedista... bole kolena... budim se povremeno. Odjednom se pale svetla... stigli smo. Da ne poveruješ, tako brzo. Mrak je, presedamo u drugi bus, toplo je, spavamo i dalje, bar većina sudeći po ?amoru koji je naglo utihnuo. U neko doba... jutro ili zora... ili negde između, sa polu otvorenim ili poluzatvorenim očima, napipavam ranac, upadam u planinarski dom i svom te?inom bacam se na prvi slobodan le?aj.
Ustajanje, sad vise nemam nikakvu predstavu o vremenu... trebalo bi da je uveliko jutro. Krećemo! Dan siv i suv... ne osećam hladnocu... ipak taj vazduh je ono sto zna da me razbudi bolje od bilo koje kafe. Slikam se u svojim novim cipelama, ma znate i sami, takve više nikada neće biti. Krećemo lagano po mekoj sasušenoj travi. Ispred nas je čistina, negde u daljini vide se vrhovi u izmaglici, ispod je kotlina po kojoj se kao paučina širi beličasta magla, iz koje stidljivo proviruju šumoviti bre?uljci. Lenjo grickajući jabuku, koračam u koloni prateći ostale. Povremeno zastajemo da se nagledamo, nadišemo, naslikamo.
Dobijamo na visini, uto poče i lagana kišica, uklizavamo u maglu... snega u tragovima, pa sve češće i sve više. Sačekujemo se, sad već ulazimo u deo slabije vidljivosti i jačeg snega. Stavljam toplu kapuljaču, navlačim rukavice. Grizem nešto, što je neko nazvao bon?itom tvrda, smrzla se, ipak prija... ?vacem s'mukom i slašću. Vodu skoro da ne pijemo. Sneg škripuće pod nogama. U zavetrini smo... magla kao da nam se kadkad sklanja sa puta, pa povremeno mozemo da se divimo raskošnim obroncima, plišano zelenih, nepošumljenih planina... tamo negde daleko... skoro da bih sela i u?ivala u pogledu, ali čeka nas vrh MID?ORA od svojih 2169m. Korak po korak, krećemo se jedan iza drugog , dr?im rastojanje... znoj po leđima, hladno je a toplo je...
Otkopčavam jaknu pokušavam da skinem i kapu... a da zastanemo... nego šta... uzgred, da li ste ikada igrali igru zvanu "slike"... to ti je ono kada se baciš koliko si dug, a onda pa?ljivo ustaneš i u?ivaš u oblicima koje je tvoje telo npravilo u svetlucavom belilu zvanom sneg. Trebalo je samo prvi da uskoči, a svi ostali da ga slede... bacali smo se kao sumanuti gde god bi ko namirisao dobro mesto. Ajmo, kratak je dan... vozi dalje, vetar je jaci... a ja jače stezem učkur na kapuljaci, dr?im čvrsto ranac uz leđa i grabim napred. Sad već dovoljno dugo hodamo da bi trebaloooo , da... jos samo malo, još jedan mali bre?uljak, pa drugi, ne vidi se baš dobro , da li smo omašili. .. ne nismo... ipak je tu... iiii mi smo, na krovu Srbije !!!
Dole nas je čekao vruć pasulj salata iz turšije i 'ladno pivo. Pitajte me kako sam posle spavala. E to se zvao popodnevni odmor. Vaše asocijacije na pasulj nisu pristojne pa ih nećemo ni pominjati ovoga puta. Veče smo proveli uz kamin, veselo ćaskajući sa prijateljima i proslavljajući jedan rođendan. Ništa tu ne bi bilo neobično da slavljenica u jednom momentu nije iznela pravu "Vasinu" tortu sa sve ukrasima, koja je rekordnom brzinom nestala sa lica zemlje... a za poklon je između ostalog dobila neplaninarske, čipkane, sexy gaćice sa sve ovacijama muškog dela prisutnih. Naravno. Poklon se ka?u proba, ona svoj nije, ne znam zašto.
U dnevnim boravku uz pucketanje vatrice u kaminu, mokrim cipela poređanim unaokolo, piljili smo u tv iščekujući vremensku prognozu, uzput doručkujući dok su nam samo nosevi virili ispod hrpe kesa papira, posudica i svega što smo od hrane uspeli da istresemo na sto. Punih stomaka, siti i veseli krenusmo put Babinog zuba, omanjeg ali oštrog uzvišenja iznad našeg doma.
Krivudavi široki put vodio nas je pravo do vrha, gde smo zbog jake magle bili uskraćeni za pogled. Nista zato, moraćemo opet da dođemo, ?ivi bili pa videli. Silazimo stazom ?ičare, a potom neprohodnim šumicom pa sve do putića kojim smo ?ivahno švrljali spuštajući se nizbrdo. Malo više nizbrdo, zaboravljajući da nam dom nije tako daleko.
Uz Babin zub pa niz Babin zub, pa nekoliko puta tako. Napravismo mi tu neplanirano, jedno lepo pešačenje. Blago rečeno malko smo se pogubili i sve uz navigacionu opremu zvanu , d?epni računar. Pa dobro, magla i nekoliko plavuša, bili su olakšavajuća okolnost. Druga grupa napravila je jednostavnu kru?nu šetnju kako je i trebalo da bude. Kako došli tako i otišli, kiša nas je pratila i uspavljivala sve vreme. Uz kratak predah na Rtnju bacamo če?njiv pogled, jer smo samo u prolazu, nastavljamo put zavaljeni u sedišta našeg toplog autobusa.
Sti?emo na vreme i po planu, najpre pozdravljajući se sa ekipom iz Beograda, a potom nastavljajući put kući, nevoljno se vraćajući u stvarnost, razmisljamo svako za sebe: "Šta sve ono, beše sutra, imam... ?"
Organizacija: PD Jelenak - PA
Priča: Violeta Bojović
Fotografije: Sne?ana Mitić i Slobodan Popovski
za sajt sklepao ZC