FoTo Galerije

Elbrus_1144.JPG
KAVKAZ - ELBRUS

durmitor60_210.jpg

DURMITOR

IMG_0124_resize.JPG

Stara planina - Dojkinci


stara_100.jpg

MIDŽOR


007.jpg

RILA - MALJOVICA


KACKAR_160_ZC.JPG

KAČKAR DAG 

 Ararat_1350_ZC.JPG

ARARAT


 080_cvrsnica.jpg

ČVRSNICA 


musala_230.JPG

RILA - MUSALA 


 

ni_na_nebu,_ni_na_zemlji.jpg
KOMOVI

 


  KANJON REKE MRTVICE


 kapetanovo_jezero_105.JPG

KAPETANOVO JEZERO

KAPA MORAČKA

STOŽAC, MAGANIK



269.jpg

OLIMP 


MONTBLANC

 I tako, avgusta meseca godine dvadeset-desete realizovana je ekspedicija planinarskog društva „Radnički“ na najviši vrh zapadne Evrope - Monblan. (Mont Blanc  4807mnv). Ekipa mala ali odabrana, posle upornih treninga i rešavanja problema koji su joj se nametali, kreće put Francuske želeći samo jedno, a to su bile dve stvari: Popeti se na vrh; Preživeti; Uživati! (prim.ured.)


 


 
Naša polazna tačka ka Monblanu je Šamoni, mondensko mesto posvećeno alpinizmu, planinarenju i skijanju.

Nedelja, 1. avgust

 U kampu u samom Šamoniju, na 1035 metara nadmorske visine, naspavali smo se i odmorili od napornog puta. Uslovi su bolji nego sto smo očekivali. Pakujemo šatore i stvari i spremamo se da krenemo do prve žice koja se nalazi u Les Houčesu na visini od 1010 metara. Njom bi trebalo da stignemo do zupčastog voza, kojim ćemo se prevesti do Orlovog gnezda (Nid d Aigle) koje se nalazi na 1794 metara visine.

 Ali pošto vozić nije išao do kraja, nego je ranije iskrcao putnike, morali smo jos sat vremena da pešačimo do našeg punkta. Sa teškim rančevima na leđima, u kojima nosimo između dvadeset pet i trideset kilograma opreme, krećemo po kamenim stazama od Orlovog gnezda prema domu Tete Rouse, na 3167 metara nadmorske visine. Staza je uglavnom suva, bez snega, ali nadomak samog doma slika se menja pa na kraju hodamo po snežnim obroncima.

 


 U domu pravimo naš prvi kamp, a ovo je i naš prvi aklimatizacioni dan.

 Šatori su postavljeni, odlazimo na spavanje i ne sanjajući da može da bude problema. Prema prognozi koju pratimo trebalo bi da bude dobro vreme, ali planina je nepredvidiva, te u pola noći počinje nevreme i jak vetar koji je duvao brzinom i do 80 km/h. Na momente smo mislili da ćemo ostati bez naših šatora, koliko je jako udarao.

 Ipak, jutro dočekujemo svi na broju – šatori su izdržali a i mi.

Ponedeljak, 2. avgust

 Ponovo se pakujemo i spremamo za prelazak najzahtevnijeg dela puta – Kuloara smrti ili Grand kuloara. U njemu se, sa visine od 3900 metara, neprekidno odronjava kamenje velikom brzinom, pa je prolazak ovuda poput igre ruskog ruleta. Praksa je da se prelazi rano ujutro, dok su stene još zaleđene i dok je manje aktivan. Tako i mi planiramo, te krećemo već u šest. I eto nas pred njim. Stojimo, gledamo, poneki kamen se odroni, ali sve deluje prilično mirno. Preko samog kuloara postavljena je sajla na koju treba da se nakačimo radi osiguranja. U slicaju da nekog udari kamen, ostaće zahvaljujući sajli na njoj, a drugi će moći da mu pomognu i izvuku ga odatle. Mada je sajla sada prilično nisko i vise nam smeta nego što nam koristi, ipak se vezujemo za nju i jedan po jedan krećemo preko Kuloara smrti. Krenuo sam prvi, ali na pola kuloara manji kamen me je pogodio u kacigu. Malo sam se zaneo, ali sam srećom privezan, pa uspevam da pretrčim kuloar bez posledica. Za mnom to čine i moji drugari, te se svi dokopavamo sigurnog tla.

 

 Predstoji nam uspon od 600 metara, uglavnom uz vertikalne stene i kamene blokove. Deonica je veoma zahtevna, pogotovo zbog toga što nosimo teške rančeve na leđima. Ovde je jako bitno da ostanemo koncentrisani i sabrani, moramo da se krećemo polako jer nema mesta za greške. Penjemo se korak po korak, koristimo navez na sajlu na mestima gde je ima, a gde je nema, puzimo četvoronoške, oslanjajući se i nogama i rukama. Stena je uglavnom suva, bez snega, sto nam dosta olakšava penjane. Podno samog vrha vetar počinje da duva. Nije prijatno, na momente nas pomalo zanosi, a vec smo premoreni i koncentracija nam je prilično opala. Još malo, i eto nas na drugoj našoj aklimatizacionoj destinaciji – u domu Du Gouter, na visini od 3817 metara.

Greben_iznad_doma_Du_Gouter

 Vreme počinje da se pogoršava, pada mrak, pored doma nema mesta za šatore, a i da ima, nemamo vremena da ih postavljamo, mada je to bio naš prvobitni plan. Zbog svega toga odlučujemo da prespavamo u samom domu, što će nas koštati 29 evra po osobi, ali nemamo drugo rešenje, tako da ostajemo u domu.

Utorak, 3. avgust

 Ustajemo u šest i posle lakšeg doručka, pakovanja rančeva i opreme, krećemo na uspon. Plan je da se popnemo iz prvog pokušaja i zatim se vratimo u dom Du Gouter. Čini se da će vreme biti bolje nego juče, jer se razvedrava. Sve ekipe kreću na uspon, pa i mi za njima. Idemo u dve naveze: u prvoj su Darko, Sale i Jagoda, u drugoj Sloba i ja. Posle otprilike dva sata uspona, kreću da se navlače oblaci, pomalo promiče i sneg, ali za sada nije strašno. Nastavljamo dalje ali vetar se pojačava i iz oblaka dolazi prava snežna oluja. Nakon nekoliko prevoja vidimo da se ekipe koje su se ranije uputile ka vrhu vraćaju, promrzli i bledi kao duhovi. Jedino što uspevaju da nam kažu je: „Nemoguće, nemoguće!“

 Zastajemo da se dogovorimo šta ćemo, i odlučujemo da se i mi vratimo jer je rizik prevelik. Stižemo u dom smrznuti, iznureni, ali znamo da smo doneli pravu odluku iako to znači neplanirani trošak za smeštaj za još jednu noć.

posle prvog pokusaja  Slobodan Stokic

 Prema novoj prognozi sutra bi trebalo da bude idealan dan za uspon, sto potvrđuje i dolazak neve grupe penjača u dom. Sada nas je duplo više i nema slobodnih kreveta, pa smo prinuđeni da za 29 eura spavamo u trpezariji na podu sa jos 50 planinara iz raznih krajeva sveta. Stiskamo se kao sardine u konzervi, ali drugog izbora nema, to nam je šta nam je, pa ko izdrži.

 Jasno je da u takvoj atmosferi nema mnogo od spavanja, pa zato odlučujemo da na ponovni uspon krenemo što ranije, već u dva sata iza ponoći. Pakujemo stvari i sa nekoliko grupa Hrvata, Španaca, Kineza, Japanaca i ostalih krećemo na uspon.

Sreda, 4. avgust

 U 2 h ujutro vreme je bez vetra i padavina, ali je temperatura -17 C.


 Krećemo na uspon u dve naveze kao i prošli put. Premoreni od nespavanja, opet s teškom opremom na leđima, hodamo sporo, oprezno. Dolazimo do sklonista Valot , pravimo kratku, petnaestominutnu pauzu da se okrepimo, i odmah nastavljamo dalje. Naši drugari u prvoj navezi bilo su brži pa su nam dosta odmakli. I ne pokušavamo da ih stignemo, jer na ovim visinama je jako važno imati svoj ritam i čuvati snagu, te zato hodamo lagano i trudimo se da se ne zamaramo previše da ne gubimo dah. A i razlika je, na kraju, zanemarljiva jer je prva ekipa stigla na vrh svega dvadesetak minuta pre nas; sreli smo ih na završnom grebenu na samom vrhu, kad su se s njega vraćali.

 Od skloništa Valot do samog vrha Monblan ima dosta opasnih deonica, zapravo sve su eksponirani delovi staze, takozvani noževi, koji su široki tek koliko da se stane stopalom, a ispod su sa obe strane litice i strehe. Na ovim deonicama je koncentracija presudna, mora se voditi računa da se uže ne zapetlja za dereze jer se tada gubi ravnoteža i pad je skoro neminovan. Ispod eksponiranih litica su uglavnom ledničke pukotine, tako da se u slučaju pada, leti pravo u neku od njih.

eksponirani delovi na zavrsnom uspomu 

 Prošli smo noževe i sada smo na samom grebenu ka vrhu, koji je takođe eksponiran sa obe strane. Levo nam je Francuska, desno Italija. Vetar je sve jači, pa se bojimo da ne bude problema jer na samom grebenu čovek nema gde da se skloni, nego je stalno izložen njegovim udarima.

greben na vrhu 

 Vetar nas zasipa zaleđenim snegom u lice, ali nema odustajanja. Sada smo na par minuta do vrha, s kojeg upravo silazi jedna ekipa. Moramo da se sklonimo kako bismo im omogućili da prođu, sto nije lako kada jedva i mi imamo mesta da stojimo. Zabadamo cepine, osigaravamo se i ekipa polako prolazi pored nas pazeći da neko slučajno nekoga ne zakači ili gurne prema litici.


 Nastavljamo dalje i, najzad, u 8.05 h, evo nas na vrhu Monblana, na 4810 metara! Vetar je jak ali zadovoljstvo je jos jače. Pogled je fenomenalan, vedro je i sve oko nas i pod nama vidi se savršeno.


 Momenat koji pamtiš celoga zivota, sva patnja i maltertiranje koje smo prošli su iza nas, a jedino što osećamo je sreća i zadovoljstvo koje nema granice.

 Čestitamo jedni drugima i fotografišemo se. Ne može se dugo ostati na tom vetru, pa polako krećemo da silazimo. Spust zahteva možda i više pažnje i koncentracije od uspona, jer je čovek premoren i samim tim podložniji nepažnji i povredama; zato samo lagano, bez žurbe.


 Nakon nekoliko sati, koliko je trajao spust, ponovo smo u domu Du Gouter. Pravimo pauzu za jelo, a onda pakujemo stvari pošto moramo za dana da se spustimo jos niže, bar do doma Tete Rause. Prognoza, naime, kaže da nas sutra nas čeka veoma loše vreme, pa ovaj dan treba da iskoristimo pošto sutra nema garancije da ćemo moci da siđemo. Problem nam predstavlja stena Du Gouter, jer je zbog snega i ledene kiše koji su noćas padali zaleđena i klizava, a mi smo na ivici snaga. Teret na leđima nam se čini još težim, pa zato napredujemo polako, navezujemo se na sajle i korak po korak, sa kamena na kamen i stene na stenu, sa jedne sajle na drugu, sve dok ne stignemo do samog kuloara.

 

 Kuloar je ujutru najsigurniji a sada je podne, oko 15 h. Stojimo pred njim i gledamo lavine kamenja koje se odronjavaju na svakih par minuta. Šta sada, kako ga preći, da li da koristimo sajlu ili ne jer će nas usporiti? Ako pretrčimo, bicemo brži, ali ako nas pogodi kamen bez sajle, gotovi smo. Dilema je toliko, a mi samo stojimo, gledamo.

 

 Od same pomisli šta može da nam se desi hvata nas jeza. U ruskom ruletu nema pravila, te ni mi nemamo odgovor. Odlučujem da prvi pretrčim kuloar pa šta bude. Krećem i oprezno pretrčavam trideset metara po stenama do druge ivice zida. Trčim bez daha, jedva dišem što od panike da me neki kamen ne pogodi, čto od tereta na leđima. Dokopavam se sigurnog tla, dobro je. A ulio sam i samopouzdanje ostalima u ekipi, tako da sada kreću i oni, jedan po jedan i uskoro ćemo biti na sigurnom, još samo malo. Utom se reka stenja sjurila niz kuloar udarajuci o zidove i lomeći se na jos desetine kamenih blokova koje brzinom đuladi proleću pored nas. Polegli smo od straha u sneg, moleći boga da nas nešto ne pogodi. Pršti na sve strane i moramo da bežimo na jos sigurnije mesto te da što pre izađemo odavde. Prizor je zastrašujuci, a adrenalin nas je skroz razdrmao.


 Najzad smo u domu Tere Tause gde pravimo kamp za noćenje. Najgore smo prošli, ostaje nam da ujutru siđemo u Šamoni. Ali ova planina nam ne dopušta nimalo mira. Tokom noći opet je počelo da duva, vetar je bio sve jači, počela je oluja pa ledena kiša, pa smo se bojali da ne ostanemo bez šatora. Ujutru su svi šatori bili okovani ledom i snegom.


 Čistimo ih i otresamo, pakujemo i silazimo do zupčaste železnice. Mrtvi od umora, iscrpljeni od vetra i hladnoće, čekamo vozić da nas spusti do gradića. Gledamo se i, ma koliko lose izgledali, svima u ocima blista sreća i zadovoljstvo sto smo ostvarili jedan san – popeli se na Monblan!


 Stižemo u Šamoni i, posle kraćeg odmora, proslavljamo uspeh uz francuska vina i sireve.


Učesnici ekspedicije:

   Jagoda Noveski - PD Radnički


 

  Aleksandar Tijanić -  PD Radnički

  Darko Torgašev - PD Radnički

  Aleksandar Milenković - PD Radnički

  Slobodan Stokić – KES Kučevo

Autor teksta i fotografija: Ova adresa el. pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli

Redaktor i lektor: Ova adresa el. pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli


 

Z.Č.