FoTo Galerije

Elbrus_1144.JPG
KAVKAZ - ELBRUS

durmitor60_210.jpg

DURMITOR

IMG_0124_resize.JPG

Stara planina - Dojkinci


stara_100.jpg

MIDŽOR


007.jpg

RILA - MALJOVICA


KACKAR_160_ZC.JPG

KAČKAR DAG 

 Ararat_1350_ZC.JPG

ARARAT


 080_cvrsnica.jpg

ČVRSNICA 


musala_230.JPG

RILA - MUSALA 


 

ni_na_nebu,_ni_na_zemlji.jpg
KOMOVI

 


  KANJON REKE MRTVICE


 kapetanovo_jezero_105.JPG

KAPETANOVO JEZERO

KAPA MORAČKA

STOŽAC, MAGANIK



269.jpg

OLIMP 


 Deo Dunava koji je zasigurno najlepši i najatraktivniji za plovidbu je svakako Djerdapska klisura. A njene najsvetlije tačke, a nakada strah i trepet za brodare, Veliki i Mali kazan su gotovo uvek ostavljali bez daha putnika-nautičara koji svojom lađicom remeti danas mirne, gotovo jezerske vode ovog dela reke. Ovaj put, nije nam bio cilj da plovimo klisurom, to smo do sada uradili više puta. Naravno nikad dovoljno, ali... idemo trupa-trupa

    Posmatrajući iz lađice stene koje su se izdizale nad rekom imao sam želju da se teleportujem gore, samo na par sekundi i da vidim odozgo kako izgleda taj čamčić što hrabro plovi delom reke kojim nekada ni vrlo iskusni evropski kapetani nisu smeli, gde su predavali kormila svojih brodova nekim tamo seljacima kako su ih zvali, a koji su eto umeli te njihove ladje da proteraju kroz te famozne kazane. Eeehhh, lako je sada tu ploviti, kada je voda mirna...

2010-10-30_00152

  Ovaj put, cilj nam je bilo baš to teleportovanje. Kad već ti smotani naučnici nisu napravili taj famozni teleport, napravu koja u naučnofantastičnim filmovima funkcioniše decenijama, i kad je već ta želja da se ova voda vidi odozgo postala toliko jaka, nije nam bilo druge, nego lepo jesenje vreme da potrošimo na jednu planinarsku posetu nerečnom delu ove reke.

  Sada nam je cilj planina “Miroč”, vrhovi “Veliki Štrbac” i “Mali Štrbac” i nešto tih vidikovaca za koje smo znali da postoje, ali nismo znali koliko ćemo ih pronaći. Klasično naoružani Garmin GPS uredjajima, trekom sa sajta “Staze i Bogaze”, Infotimovom vektorskom kartom “SCG Route” (nisu nam sponzori, ali jesu prijatelji :), krenuli smo tog jutra u neko vampirsko doba put Smedereva, Požarevca, Velikog Gradišta, Donjeg Milanovca... Nije nam smetao jutarnji mraz, čak šta više, kao da nam je govorio da smo dobro odabrali, da idemo u pravo vreme da bi doživeli jesenje boje prelepog jugoistoka Srbije.

Miroc_10_2010_50000

  Bilo je i nešto magle, taman onako kako javiše na televiziji. Ali umeju oni svašta da jave, tako da bojazan u prognozu uvek postoji. Još posebno kada smo ušli u prvi deo klisure. Negde sam pronašao da se ovaj deo zove “Golubačka klisura”. Magla koja više nije magla nego niski oblaci, vetar koji moćnu Vladinu mašinu na par momenata usporava, postaju krivci za par misli. Pa nije valjda da mikroklima ovog dela odstupa toliko da nećemo imati lep pogled, da će to opet biti neki nevidjeni vrhovi...

  Ma ne želimo da verujemo da sunce nije dovoljno jako da podigne te oblake, ne želimo da verujemo da će taj vetar duvati posle Milanovca. Želimo da verujemo da ništa ne može da pokvari ovaj izlet. A kad se nešto želi nadje se i način. Način da vetar stane, da sunce jače zasija, da pogledi zablistaju... Pozitivna energija je čudo.

  Eto nas kod izvora u podnožju velikog Štrbca, ostavljamo autić da odmara na svežem đerdapskom vazduhu, pakujemo šta nam treba, a što je moguće manje. Kabanice izbacujemo, ostavljamo u gepeku, ne pada nam na pamet da bi mogle da nam zatrebaju, a samim tim i neće. Ma iskusni smo valjda dovoljno da možemo da procenimo :) a ako se ispostavi da nismo, pa šta onda, pokisnućemo, ionako nismo poneli rezervnu garderobu.

  Točimo vodu na izvoru. Veliko Hvala svima koji su zaslužni za ovaj vodeni tok pijaće vode. Od izvora krećemo lagano putem, nepunih stotinak metara, do dela gde je neko stavio rampu i katanac tek da se ne može na mali parking. Ispred rampe zabrana prolaska. Pa nije valjda da se više ne sme u ove delove. Prolazimo pored i nailazimo na sledeću gde se fino vidi da je prolazak parka na pogon sopstvenih mišića dozvoljen. E pa fino, baš tako i nameravamo, al ova rampa je ipak mogla da bude malo višlje, tamo gde je godinama i stajala i da ovaj parking posluži za ostavljanje prevoznog sredstva.

2010-10-30_00002

  Stojimo ispred table na kojoj je upustvo za korišćenje NP “Đerdap”:

  • Divlje životinje: Ostavite na miru!

  • Smeće: Nosite sa sobom

  • Kućni ljubimci: Držite na uzici

  • Pešačke staze: Ne idete van njih

  • Cveće, insekti, minerali: Ostavite ih gde su bili

  • Kampovanje, vatra: Samo kontrolisano

  Pa dobro psa nemamo da bi pravili prekršaj, jer ovo na uzici mi se baš ne dopada. Ima sto smisla za neke opasne pse, ali opasan pas ima i opasnog gazdu i njima niko ništa ne može. A neki drugi psi, dobrice, eto ne smeju da slobodno trčkaraju okolo nego treba da budu sputani. Mislim da bi moj pas, (zlatni retriver koji se zove “Maza”) bio vrlo uvređen kada bi ovo video.

  Lepo informisani trupkamo uzbrdo. Nestalo je magle, ali nekako ni sunce da nas obasja. Vidi se ono tamo negde gore, postoji još malo strepnje da li će biti naše, u toj strepnji i prolaze te prve stotine metara uspona, i onda tamo negde gore sve to se rasplinjuje. Tu je sunce, tu smo mi, tu je staza fino markirana, tu je skretanje levo, a tu levo je i prvi vidikovac. Uaoooo, fino, baš fino, vidikovac koji nismo ni planirali. Nastavljamo dalje, kad ono još jedan pogled na reku i na Veliki kazan*. Bilo ih je još, naravno fotografišemo iz sve snage, a kao poslednji je bio taj koji smo u stvari i ciljali: Vidikivac “Ploče” ili kod Ploča, kako je već ispravno.

2010-10-30_00014

  Ova serija vidikovaca sasvim lepo omogućava da se oslika ceo Veliki kazan. Sasvim su fino raspoređeni, staza prati greben, i samo s vremena na vreme se odvoji neki krak levo, koji eto dovede do lepog pogleda. Iako se famozna magla podigla, ipak tu neku savršenu vidljivost nismo imali. Vazduh nije bio očito dovoljno providan. Klupice pored poslednjeg u nizu nismo isprobali, dan je kratak, a imali smo lepu kilometražu zacrtanu dok je sunca, pa ostavljamo sve ovo, krećemo desno, i posle nesto malo preko pola kilometra nailazimo na tablu koja nas informiše o sledećoj tački naše “foto-šetnjice” jednom od vrhova Miroč-a, malom Štrbcu.

2010-10-30_00032

2010-10-30_00034

  Imali smo do tamo još tri i po kilometra, put je vodio preko “Ploča”. Lagano trupkajući izašli smo iz šume na proplanak sa poprilično finom kućom. Skoro tradicionalna gradnja ua ovaj kraj, malo svojom čistoćom i pravilnim formama odudara, bode oči rekao bih, ali put nas vodi baš pored nje. Deluje kao da ima nekoga, kao da tu sada neko živi, ali niko se ne pojavljuje. Nema nikoga ni da obere domaće grožđe koje neki članovi naše male družine degustiraju kao da su samonikle šumske jagode.

2010-10-30_00065

  Na drvetu zakucana tabla: “Ploče”. Ne razumem ljude koji zakucavaju eksere u živo drvo. Kako bi bilo da neko zakuca ekser u njih, bunili bi se sigurno, a drvo se eto ne buni pa im se može? Tjah, nije fer.

2010-10-30_00067

  Prijala bi mi neka kafica ovde, ali nema ko da je skuva, pa hajdemo dalje, hajdemo mi ponovo u šumu, da uživamo i oduševljavamo se bojama lišća na zalasku svoje karijere. Da li lišće veruje u reinkarnaciju? Nastane u proleće, živi do jeseni, onda otpadne, istruli pa kao hranljiva materija putuje od korena kroz stablo do grana gde opet postaje list u proleće? Ili samo živi jednu sezonu da bi postalo hrana za neki drugi list? Pa, možda to tako neko i posmatra, ovo je ipak samo moj lupetarijus, list je deo drveta, drvo živi, a list je sad tu, sad nije. Kao i mi, sad smo tu, a posle nećemo biti. A ta reka dole koja teče, tekla je i pre nas, teče i za vreme našeg života, teći će i posle nas. Da li mi trebamo tim rekama, da li činimo nešto dobro za njih? Mogu one i bez nas, itekako, a da li mi možemo bez njih? A zašto onda pliva to što pliva po površini, da li je to hemija nedavno došla od naših suseda ili su to samo fekalije? Da li je jedan običan list korisnija materija od čoveka?

2003-01-01_00003

  Trenutno reku ne vidimo, krećemo se uz lagano “goredoliranje”, čekajući kada će da nestane ono “dole” i kada će biti samo “gore” kada će ovih tristotinak metara visine da se duplira, da naš vidikovac postane jedan od vrhova ovog masiva. S vremena na vreme upućujemo pogled ka nebu, lepo je videti obrise neba, ali ne zbog samog neba, ono je tu da da kontrast zlatnožutoj boji nečega što se do poslednjeg daha trudi da ulepša naš boravak ovde. Trudi se da u što lepšem izdanju pre puta ka zemlji da svoj odraz kroz staklašca objektiva do tog famoznog senzora fotoaparata koji će trajno zabeležiti scenu jednog postojanja, prolazne, ali obnovljive lepote.

2003-01-01_00040

  Šuškalo je nešto desno od nas, dok smo tako zaneseni danom i lepotom prolazili ove krajolike. Posle nekog vremena se i ukazalo. Pratilo nas na rastojanju dovoljno bezbednom, povremeno nestajalo iz našeg pogleda pa se pojavljivalo. Više nismo bili sami. Ovo je šuma koja ne pripada samo nama, ali poprilično je sve ovo nenaseljeno, čak pomalo i divlje, sa nekim svojim zakonima. Da li smo dobili novog prijatelja, pratnju, vodiča? To pitanje nas nije puno mučilo, ali ipak nas je kopkalo.

2003-01-01_00059

  U tim i takvim razmišljanima put je počeo da se penje, postaje malo i okrutniji, ništa strašno, provlačimo se između grupe stena, pa onda još malo gore. Ne znam kako sve ovo pada mojim prijateljima, ali meni ipak teško. Vlada bi rekao “efekat ukiseljenih nogu”. Efekat koji se javlja kada se ovako dospe u priorodu posle dana i dana sedenja u gradskim uslovima. Kolima ovamo, kolima onamo, sedni ovde, sedni onde. Do kraja dana će ovaj efekat proći, sutra bi hodanje po planinama bilo tek pravo iživanje, ali eto mi smo sada tu, pa hajde da na “ukiseljenost” ne obraćam pažnju.

2010-10-30_00114

  Provlačimo se između žbunčića malo većih od nas, i to je bilo to. Vidikovac i vrh “Mali Štrbac je tu, i mi smo tu. A tu je i naš novi prijatelj, sada to znamo, veselo je dotrčao do nas. Dovoljno veselo da podelimo obrok sa njim, ispijemo čašicu razgovora. Mada pričali smo samo mi, valjda to tako biva kad Vam prijatelj umesto dve ima čak četri noge!?!

  Uživamo u pogledu na “Mali Kazan”. Pitamo se zašto je mali kada je ovoliki? Pa i deo koji se zove “Hajdučka vodenica” je tu. A onda nam kroz glavu prolazi da je sve ovo trideset metara višlje sada nego nekada, da je i ta vodenica i izvor i ko zna koliko prirode i istorije čovečanstva nestalo negde dole. Da li je moguće da je to čovek zaboravio? Da li je možda sve to potopljeno da bi zaboravili? Možda neko i zna odgovore na ta pitanja. Mi koji smo rođeni posle možemo da volimo ono sto sada vidimo i doživljavamo.

2010-10-30_00119

  Mogao bi se ovde provesti dan, samo na ovom mestu. Tu je i čuvena glava vladara Dakije. Mi smo sada na strani odakle je Trajan krenuo u svoj pohod na narode koji su naseljavali teritorije danasnje Rumunije. Natpis “Decebalus Rex – Dragan Fecit” se odavde ne vidi. Za prvoga zna istorija, a drugi je, tako kazu, nekada davno ovde preplivao Dunav i otišao u Ameriku gde se obogatio. Eto, možda kao hvala, podigao je nešto što sada zovu i rumunski “Mount Rushmore”. Ko zna koliko je Rumuna preplivalo Dunav u to vreme u potrazi za boljim životom. Neki su eto i uspeli.

2010-10-30_00108

2010-10-30_00120

  Naravno da se vidi i manastir “Mrakuna”. Iako je sa strane suseda, mnogo je atraktivniji pogled sa naše strane. Ogromna Decibelova glava na steni deluje sićušno, a ovaj manastir se jedva pronalazi pogledom. Ipak sve to sačinjava pogled sa ovog vrha, i taman su toliki koliko je i njihovo učešće u neprolaznosti prirode. Ipak su oni samo kraj tih famoznih Karpata koje neko ko voli planinarenje i bicikliranje treba bar jednom u životu da poseti. Za sada je to u planovima, u spisku želja, možda baš za sledeću godinu? Možda baš biciklom uz malo lokalnih prevoza i obaveznim planinarenjem?

2010-10-30_00092

  Uputili smo i pogled ka delu gde bi trebala i da je čuvena Trajanova tabla, jedina koja je skoro na svom mestu. Tu je ona negde bila i ranije, malo niže, al eto ostala je i postala čuvena, za razliku od ostalih koje mogu da se vide prilikom posete Hidrocentrali. Postalo je i čuveno njeno podizanje negde gore malo višlje, na sadašnju poziciju. Ali sve to, s obzirom da je moguće videti sa vode samo, nije deo ove priče. Mi ovaj put nećemo ni ići dalje, mogli bi da imamo nekog vozača koji bi nas tamo negde dole čekao, ali tada bi to bila obična klasična planinarska tura, a ova to nije bila. Mi smo imali u planu još čak nešto malo više nego što smo do tog trenutka realizovali. Sada lagano napustimo ovaj vrh, pa do puta gde stoji putokaz ka najvišem vrhu Miroča. Pa onda lagano tim putem. Lagano, jer prvo ide spust, logično zar ne, kako da se penjemo, ako se prvo ne spuštamo.

2010-10-30_00130

  Staza koja vodi ka velikom Štrbcu je fenomenalna, prava ona šumska, opuštena, prekrivena jesenjim lišćem. Na trenutak prelazeći preko tepiha koji je napravila grupa javora, osećamo se kao da smo u Kanadi, čiji je zaštitni znak baš list tog drveta. Naš četvoronožni prijatelj nas prati, mada više se trudi da nas vodi. Ide malo ispred pa zastane, sačeka nas, pa opet ide ispred, pa nas sačeka... pa onda lepo omane markaciju, a i mi za njim. Pa hajde vraćaj se, a on baš tada nestane, pa se pojavi opet negde sa strane kada zahvaljujući gps-u i treku se vratimo na pravi put. Ali, šta je pravi put? Dosta je prohodna šuma, može se švrljati sasvim lepo i levo i desno. Al eto poštujemo tablu sa početka ove priče, iako se pokazalo da se naš novi četvoronožni prijatelj baš i ne slaže sa upravom parka. U potpunosti ga razumem.

  Uspon do vrha visokog čitavih 768mnv, kada je krenulo ono “gore” je bio čisto livadarenje. Ništa naporno ili tehnički zahtevno. Efekat ukiseljenih nogu sada manje primetan. Pogled je bio prelep, vredelo je doći, a sve vidjeno je ispunilo očekivanja definitivno. Sa velikog Štrbca se vidi osim velikog kazana i dobar deo klisure ispred. A baš sada je sunce našlo da bude nisko, pa da se reflektuje preko vode, taman kako treba da ulepša fotografiju. Da nam pokaže da se u pravo vreme nalazimo na ovom mestu.

2003-01-01_00067

  Malo uživanja u pogledu, malo uživanja u fotkanju, traženju što boljeg kadra, malo i uživanja u fenomanlnom Jagodinom naučnofantastičnom, a pre svega domaćem namazu od svega i svačega pa u kombinaciji sa bavarskim mikro-kiflama i dvopekom.

2003-01-01_00075

  Ovo se čak i kucovu dopalo. Moram da napomenem da je kucov bio jedan totalni finac. Strpljivo sedi ili leži, ničim nas ne uznemirava. A onda kada spremite zalogaj za njega i ponudite ga, fino ustane, lagano uzme iz ruke, ode par metara i njamne. I tako je radio uvek. Taman posla da ti on tu nesto mljacka ili da ćapa iz ruke. Definitivno mora da je nečiji, ali čiji to nismo uspeli da saznamo. A ako nekome treba fenomenalan ljubimac i misli da zaslužuje jednog ovakvog lika, sad zna gde može da ga upozna.

  Nastavio je kucov dalje sa nama i kada smo napustili najviši vrh Miroč-a. Pa se onda izgubio. A mi smo išli, gledano sa strane Dunava, uzvodno, ka mestu gde bi trebalo da imamo i lep zalazak sunca, ka dijametralno suprotnoj tački od one koju je predstavljao mali Štrbac. Imali smo još dva sata dana. Put nas je vodio pored nekih kućica. Videlo se da tu ljudi žive. Videlo se i da tu ljudi teško žive. Neke kuće nisu imale struju. Vodu takodje nemaju, skupljaju kišnicu, a eto nalaze se iznad jedne takve reke kao što je Dunav. Koliko blizu, a koliko daleko? U dvorištu druge kuće vidimo našeg prijatelja. Kao da nam kaže: -Evo ovo je moja kuća, ovo su ljudi sa kojima živim!

2010-10-30_00245

  Bilo nam je drago što eto nije lutalica, što ima kakvu takvu sigurnost. Sigurnost ljudi i kuće do koje se može samo na konju ili motorom koji je stajao ispred. Ponosno je stajao na sredini dvorišta, delovalo je baš da tu pripada. Pas i čovek, prijatelji kroz vekove. Na tremu kuće pojavljuje se mlada žena, pantalone prekrivene blatom, naporno se ovde radi, a radi se stalno. Javljamo se, kažemo i kako je eto njihov pas sa nama bio na vrhovima, kako nas je pratio petnaestak kilometara, kako nam je bio vodič. Ali, ah uvek to ali, pas nije njihov. Da, baš to nam je rekla!?!

  Zbunila nas je tim komentarom, nastavili smo dalje, a i kucov, koji kao da je uhvaćen u laži, je takođe nastavio. Bar je meni tada delovalo da je hteo da nam prikaže da tu živi. Eh šta ti je čovek, razmišljao sam posle i došao do nekih totalno drugih zaključaka. Ali da se vratimo za sada na našu turu. Tu nekako uspevamo i malo da se zagubimo, malo i lutamo, ali lepi su predeli, nije greh i lutati. Sve je to plus. Mislim da tu markacije malo fali. Ali i kako, visoka trava za neki kamen da se ofarba, a drveća ponestalo. Pronašli smo stazu, pronašli smo i lepe kadrove za fotografisanje, eh kako to siromašna seoska domaćinstva umeju da budu fotogenična. Nema ljudi, nešto koza i to je sve. Vidi se da tu neko živi, a naš spretni vodič pokazuje kako može da se uđe kada si mali i umeš lepo da puziš. Ne zadržavamo se, jesenji dan se ne može pohvaliti trajanjem svetla, pa treba i da požurimo. Al eto kad čovek hoće da požuri događa se nešto neplanirano, a ipak fino.

Jos nije kraj... u radu je sve...

 Meso, dimljenje, ljudi, vino...




* Veliki i Mali kazan. Nekada, ne tako davno voda je ovde ključala. Odatle i ti nazivi. Nazalost skoro da nema fotografija kako je to izgledalo pre gradnje Hidrocentrale “Đerdap 1”. Postoje neki bakrorezi, ali sve je to vidjenje umetnika. Ne znam zasto je to tako, a takodje ne znam ni zašto su nazivi pobrljani. Ploveći klisurom sam u daljinaru Dunava pratio gde počinju i gde se završavaju Veliki i Mali Kazan, tako je bilo upisano i u nautičke karte Dunava. Od kako je plovidbe tako se zvalo i tako se plovilo. A onda ispod nekih planinarskih fotografija vidim kontra. Gledajući topografske karte koje izdaje vojska ovih krajeva, primetio sam da je na 1:25000 i 1:50000 kontra upisano sta je veliki a sta mali kazan. Na 1:100000 se poklapa sa nautičkim kartama. Posle vidim da i na geokartinoj karti nacionalnog parka “Đerdap” tako stoji. U karti koju je izdala Huber kartografija za nemačko tržište se nazivi poklapaju sa nautočkim, ali zato u izdanjuna Srbskom je eto neko to obrisao i crnim slovima poprilično jako upisao obrnuto. Da li smo opet kontra svima ne znam, da li smo pametniji od drugih takođe ne znam, ja sigurno nisam. Smatram da su ipak ti ljudi koji vekovima plove ovim krajevima bolji poznavaoci i na ovom sajtu, dok god ne naiđemo na nekoga ko je dovoljno kompetentan da kaže drugčije, a da to i obrazloži, nazivi će biti prema brodarima, nautičarima, plovnom putu, strancima... Tokom nekog sledećeg perioda, kad bude viška vremena, napraviću detaljniji osvrt na ovu problematiku, koja je možda samo meni bitna, možda još nekom broju iskrenih zaljubljenika u Đerdapsku klisuru, dokumentovati sa kartama.... i... i ostaviti za razmišljanje!