Akonkagva (6962m.), najviši vrh Ju?ne Amerike, ali ujedno i najviši vrh van Azije. Nalazi se u Republici Argentini, blizu same granice sa Čileom, u masivu Anda koji se prote?u du?inom od 7200km. Sam uspon nije tehnički zahtevan, ali visina, vremenski uslovi i du?ina puta koji se prelazi (normalnom rutom, od početka do vrha 40km + aklimatizacije) čine ga teškim, u šta smo se i mi uverili. Odluku da pokušamo da popnemo Akonkagvu, nas troje (Zoran Kovljenić - Soko, Aleksandra Stiković i ja) doneli smo krajem avgusta prošle godine, kontaktirali Dragana Jaćimovića (Extreme Summit Team) i nakon upoznavanja, počeli  sa ubrzanim pripremama.

  Nestrpljivo smo čekali kraj januara, a na kraju nam se činilo da je tih šest meseci prošlo kao tren, te je opet kao i ko zna po koji put, većina stvari ostavljena za sam kraj, pa je bilo i malo panike.

  Na Svetog Savu smo divno ispraćeni u Pobedi (i Oraču), a već sutra smo bili na Aerodromu.

  28.01 - sreda

  Skupili smo se na aerodromu Nikola Tesla i upoznali se sa većinom iz grupe, njih troje će nam se priključiti u Mendozi. To je značilo da će grupa na odredištu brojati 22 člana + vođa ekspedicije, brojevima to je nas 5 iz Srbije, 7 Crnogoraca, 9 iz BiH (5 Hercegovaca i 4 Bosanca), Goga iz Zagreba + Miloš, kao naš veliki i neustrašivi vođa, takođe iz Srbije. Rastanak na Aerodromu sa najmilijima je bio dirljiv i mi poletesmo. Do Londona 2 sata, ali na Hitrou 6 sati čekanja. Vreme smo ubijali vrteći se u krug po terminalu, kao po tr?nom centru, ali smo nakon par sati odlučili da se opru?imo na tatamiju, koje je zapravo bilo dečje igralište od nekih 100 kvadrata, potpuno ignorišući upozorenje da je deci iznad 7 godina zabranjen pristup. Iako je u početku igralište bilo prazno, ubrzo je došla jedna Austrijanka i ostavila nam jednu malu princezu od 3 godine. Mi smo to malo čeljade razvlačili i zabavljali, mama ga je pokupila nakon nekih 2 sata i otišle su na svoj avion. Potom smo se i mi ukrcali u za naše pojmove veeeeeeeliki avion Boeing 747-400 i krenusmo na dugi let preko bare.

  Na Aerodromu: Milan, Aleksandra i Soko

 29.01 - četvrtak

  Rano jutro, sletanje na aerodrom Sao Paolo, čekanje od nekih sat vremena u avionu, favele koje se vide kroz prozore i nastavljamo za Buenos Aires. Za 2 sata bili smo na međunarodnom aerodromu, tumbanje sa stvarima i prelazak na lokalni aerodrom –udaljen sat vremena autoputem (Aeroparque Jorge Newbery), tamo smo čekirali karte i dobili slobodno do 5 popodne. Nakon kratkog cenkanja, sedosmo u taksije i pravac grad (15 min vo?nje). Upoznavanje sa novim kontinentom, je za mene bilo dosta upečatljivo, prvo, upadljiva je velika vla?nost u argentinskoj prestonici, drugačiji vazduh, čak su mi se i boje činile nekako drugačije, a mo?da sam samo bio umoran od letenja.

  Ono što je takođe upalo u oči su vedra i nasmejana lica ljudi koji su zujali po gradu, a nakon za naše pojmove komplikovane procedure da zamenimo eure za Argentinski Pezo (1EUR = 4.4 Pesa) krenusmo u akciju da se dobro najedemo. Argentina je svetska prestonica govedine i mi smo to rešili da iskoristimo, doduše imali smo sa sobom u grupici jednog od 3 vegetarijanca iz grupe, Gogu, koja je ovog puta dobro prošla što se tiče izbora i kvaliteta hrane, ali joj to kasnije (na planini naročito) i nije polazilo često za rukom. Mislim, stvarno.... biti vegetarijanac u Argentini, nema smisla :o)) Nakon protrčavanja kroz grad, opet taksi pa na Aeroparque.

  Usput sam malo više obratio pa?nju na Rio Plata (Srebrnu reku), stvarno je nepregledna, članovi grupe su bili ubeđeni da je more, a i nisu bili prvi. Taksista mi reče da su Španci, kad su došli, mislili da je u pitanju slatko more, a da je zapravo pravo more 400 km daleko. Koliko ima do susednog Urugvaja, koji je sa druge strane, nije znao da mi ka?e. Kratak let do Mendoze (manje od 2 sata). Smeštanje u hotel , odlazak na prvu od brojnih ekskurzija u “All you can eat” restoran u kome smo od tada na dalje često maltretirali naše digestivne traktove obiljem raznovrsne klope.

  Te večeri odr?asmo i prvi u nizu večernjih sastanaka, koji su toliko bitni koliko da se grupa informiše, toliko i da se sama grupa formira, sinhronizuje i njeno delovanje usaglasi sa mogućnostima pojedinaca. Ipak je te večeri glavna atrakcija na sastanku bila Aleksandra (u daljnjem tekstu Alehandra) koja je zaspala umorna od puta, pa su svi više pa?nje posvećivali njoj, nego onome što Miloš priča. 

 30.01 - petak

  Mendoza je grad otet od pustinje, neki rekoše 2 miliona stanovnika, a videh da je Stepa napisao 700 000 stanovnika. Ja lično, na licu mesta, nisam mogao o samoj veličini ništa da zaključim, osim da je veći od Pančeva, a manji od Londona... Čitavim gradom prote?u se dugačke ulice, koje se seku pod pravim uglom, a du? trotoara posađeni su nizovi platana, koji se navodnjavaju podzemnim kanalima. Bez njihove hladovine kretanje gradom tokom dana ne bi bilo moguće.

  Toga dana smo već krenuli u akciju, pre ručka smo otišli u ministarstvo turizma i popunili dozvole za penjanje (200e svaka) koje će nam na planini slu?iti i kao zdravstvena knji?ica i osiguranje i lična karta. Popodne krenusmo u kupovinu namirnica za visinske kampove, kartuša za gorionike (propan-butan boce sa plinom), koji nam trebaju kako za spremanje hrane, tako i za topljenje snega, jer vode preko 4400m nema. Na sastanku te večeri, većinu vremena smo proveli rešavajući te?ak matematički problem: kako smestiti 7 Crnogoraca u 3.5 šatora u 2 visinska kampa.

  31.01 - subota

  Ujutro smo se sa svim stvarima ukrcali u 2 minibusa i krenuli na jug niz Ande. Za par sati smo stigli u Penitentes, u suštini zimovalište na 2800m visine koje leti slu?i kao odskočna daska za mnoge ekspedicije na Akonkagvu. Smestili smo se u dom Cruz de Caňa (Kruz de Kanja – Krst od trske) tu smo izvagali opremu i do 30 kg maksimalno predali agenciji Lanco, da se prebaci na mulama do Plaza de Mulas, baznog logora na 4400m, ostalo ide non stop na našim leđima. Sedeli smo ispred doma i gledali u nestvarne prizore Anda oko nas.

  01.02 - nedelja

  Opet minibusima, prevezli smo se do Horconesa , (u daljnjem tekstu, čita se Orkones) ulaza u nacionalni park, na 2950m. Zapravo Horcones je rečica, koja izvire iz glečera iznad baznog logora i od ulaza u nacionalni park put non stop prati njeno korito sve do baze. Natovareni krenusmo uzbrdo do Confluensie, logora na 3300m, polako se navikavajući na potrebni ritam. Ide se korak po korak, prateći duboko disanje, tako se puls dr?i u aerobnoj zoni i štedi snaga. Snaga treba da potraje još 14 dana, do kraja ekspedicije, jer na tim visinama organizam se jako sporo oporavlja, pa jednom kad se pretera, nema nazad. Nakon 4 sata stigli smo u kamp i smestili se u saćasti šator, nalik na rekvizit iz sf filmova.

 Tu smo počeli torturu vodom, koja je neizostavni deo svake ozbiljne visokogorske akcije. Od vitalne je va?nosti unošenje beskrajnog niza litara vode koja sprečava dehidraciju (iako nema znojenja, voda se najviše gubi disanjem), ali i slu?i kao pomoć u borbi protiv visinske bolesti.. Piju se minimum 4 litre, sve dok mokraća ne bude sasvim prozirna... Nusproizvod toga je i često trčkaranje na wc, ispred kojeg nam se i odvijao gro društvenog ?ivota. Tu sam u šatoru prvi put video i Ivanovu metalnu bocu za vodu, koja je sva izvitoperena i zgu?vana. Uspomena kad je na alpinističkom usponu padao 40m, pa nije siguran da li je na tu bocu slomio vrat, ili mu je spasila ?ivot...Sve u svemu, nakon više dana borbe za ?ivot, sve je išlo kako treba i sad je nosi stalno u planinu kao dragu uspomenu. Nakon toga smo otišli na prvi od medicinskih pregleda. Na moje zaprepaštenje izmeren mi je previsok pritisak, rečeno da ako ne padne do sutra nema ništa od aklimatizacije. Asko mi je predlo?io da “ga bačim” (da pridavim petla, iscimam majmuna....) kao stari letački trik za brzo obaranje pritiska, 10 minuta pre novog pregleda. Posle sam čuo da je to isto predlo?io ?eljku kao lek... za proliv. Bit će da je to u Mostaru univerzalni lek za sve i svašta :o)))

 02.02 - ponedeljak

  Odlučih da poslušam drugi deo Askovog saveta, duboko disanje i još du?i izdisaji. Ne znam da li zbog toga ili zato što je to bila samo trenutna reakcija organizma na visinu, drugo jutro sam imao uredan pritisak. Što se ?eljkove muke sa stomakom tiče, ne znam da li je primjenjivao Askov recept, ali nije bio jedini sa prolivom. Kamp Confluensia se vodom snabdeva sa obli?njeg glečera. Ta voda je bakteriološki ispravna, ali je prepuna magnezijuma, što za posledicu ima da je ujedno i odličan diuretik, ljudi su se nakon odlaska iz tog kampa još danima mučili sa stomakom.

 Tog jutra smo otišli u pravcu Plaza de Francia na aklimatizaciju. Bio je to put za u?ivanje, mali rančevi, samo voda i nešto za gric, lagan tempo i predivni pejsa?i. Kako je priroda uspela da umeša toliko boja u Ande? Tu su u istoj steni, zelena, crvena, ?uta, ljubičasta, roze, plava, pa u krug...

 Penjali smo se prvo kroz pustinju, pa uz planinski potok, a na kraju preko prašinom prekrivene staze nekog davnog glečera. Nismo došli do Plaza Francie, jer se put zadnjih 10ak kilometara ne penje, što onda i nema smisla što se aklimatizacije tiče, nego samo do jednog platoa n oko 4000m.  Potrpali smo se u neki jarak da se sklonimo od vetra i oblaka prašine i u?ivali u pogledu na Ju?nu Stenu preko koje alpinisti (ima čak i “Jugoslavenski smer”) pokušavaju da preko Plaza Francie popnu Akonkagvu. Uz veličanstven prizor Ju?ne Stene. Bili smo počašćeni i pogledom na lavinu koja se obrušila niz već pomenutu stenu.. i bili sretni što nismo tamo. Povratak u Confluensiu i odmor do sutra. Miloš nam je prepričao svoj razgovor sa doktorom koji nas je pregledao, koji se čudio odakle mi svi zajedno, jer mu se čini da smo do neku godinu ratovali. Miloš je probao da mu objasni da kad treba da se ratuje, ratujemo, ali da je sada pauza, pa se u poluvremenu dru?imo.. Da, uto smo naletili i na Subotičane, grupa od njih 4... tipično, skoro čitava bivša Juga zajedno, samo Vojvođani posebno..... Pomagali smo naravno jedni drugima i dru?ili se koliko smo mogli, ali svako ide onako kako misli da treba...

  03.02 - utorak

  Dan predviđen za jedan od tri najte?a poduhvata koji nas očekuju; prelazak sa velikim rančevima do Plaza de Mulas, uspon od 1300m (zbog gubljenja visine) ali zato 18km, većinom opet kroz pustinju. Već naviknuti, počeli smo mackanje kremom protiv sunca (50+ faktor, minimum) koju smo bogoradili sve vreme na planini, naočale za sunce sa opet maximalnom mogućom zaštitom koje nismo ni skidali za sve vreme osim u šatoru kad legnemo na spavanje, zaštita preko lica kako je ko umeo, jer su nas peščane oluje opet pratile i taj dan i polako krenusmo. Polako od Confluensie nizbrdo, pa preko rečice Horcones, pa uz nju uzbrdo uz kanjon, do jedinog izvora na putu. Tu smo dopunili vodu i nastavili, putem su nas prestizali mnogi koji ili su već bili aklimatizovani ili nisu znali da ne treba toliko ?uriti, pa smo ih sretali unezverene kasnije. Dalje smo išli širokim vijugavim putem dolinom Horconesa, koji nismo ni videli veći deo puta.

Put na Jug

 Duvao je sada već jak vetar, puneći prašinom sve nepokrivene delove tela, a i neke pokrivene. Neki su gunđali, ali ja sam se zbog nestvarnih prizora osećao kao da sam na nekoj drugoj planeti, a u najmanju ruku kao da sam na divljem zapadu, pa sam čitavo vreme očekivao da se pojavi D?on Vejn na konju. Bilo mi je super, bar prva 2 sata, a onda se pešačenje pretvorilo u tihu patnju i mislili smo da nikad nećemo izaći iz te doline. Nije joj bilo kraja, nizale su se okuke, pa okuke iza okuka... i tako. Nekome pade na pamet, članak jednog od učesnika prošlih ekspedicija pod nazivom “Akonkagva, predvorje pakla”, nisam čitao, ali sam se prepoznao. Napokon, izlaz iz doline i tabla koja ka?e još 4 sata, već smo tabanali 6, pa nas je obradovala vest da smo prešli pola, barem. Takođe nas je radovalo to što smo najzad dobijali na visini, pa gubili i tako u krug, sve do napuštene kasarne Argentinske vojske (zbrisala je lavina) gde smo došli do zavrsnog uspona pred kampom. Konačno Plaza de Mulas, premoreni počeli smo u?urbano da di?emo šatore, ali kako je zašlo sunce (logor je naravno u rupi) počela je da me trese groznica. Jedva nekako potra?ih spas u vreći za spavanje i bilo bi super da nisam morao 4 puta da puštam vodu.

  04.02 - sreda

  Prvi dan odmora na planini, gegali smo se po kampu, kao po mesecu, onako lelujavo nestvarno... Obavezan pregled kod doktora, zadu?ili smo i kese za kakanje u visinskim kampovima (Nido, Berlin...). Ko izgubi numerisanu kesu plaća 200 USDa. Niko nema nameru da na visini kenja u kesu, o sadr?aju ćemo razmišljati kad budemo trebali da je razdu?imo. Inače fiziološke potrebe se obavljaju u monta?nim wc-ima u kampovima Confluensia i Plaza de Mulas, koji su vlasništvo agencija preko koje ste došli, i ključ se ljubomorno čuva. Kazna za olakšavanje van toaleta, bacanje opušaka, ili pranje čarapa u potoku je 500 USDa, jer je svuda ispod nas unaokolo glečer koji posle vodom snabdeva druge.

 Otišli smo do Miguela (čitaj Migela), slikara koji tvrdi da ima najvišu galeriju na svetu (4400m). Slike su mu 15000 USDa pa na ni?e... naravno da niko ne kupuje slike, ali mogu da se kupe reprodukcije, uredno zapakovane za transport, a i tu mo?e da se telefonira za 2 USDa po minutu, i koristi internet 15min za 10 USDa. Internet ne preporučujem kod Miguela, iako je blizu, svaka druga tipka na tastaturi ne radi..... Svako veče Miguel trubi u rog na 3 strane sveta, nemam pojma zašto. Inače za boravak u logoru preporučujem da se nabave dolari i to u malim apoenima, više se isplati, nego plaćati u njihovim rođenim pezima, a i jednostavnije je.

05.02 - četvrtak

  Noćas je tukla oluja, sneg je prštao po šatoru kao sačma, šator se savijao i cvilio, a mene i Šlagija (cimer u bazi) je probudio helikopter, nismo znali ali imali smo uzbunu u grupi. Asko je počeo da se davi i bunca u bunilu, doktor je na pregledu ustanovio šum na plućima, ali zbog najavljene oluje nije ništa rekao, jer je znao da helikopter sigurno neće dolaziti bar do jutra. U 3 sata ujutro, Dragan je alarmirao Miloša da sa Askom nije nešto u redu, njih 6 ga je nosilo do doktora, koji ga je jedva primio i priključio na kiseonik, ka?u, da se čekalo do jutra, bio bi bivši.... Asko je polomio rebro 10 dana pred put skačući iz (opet) helikoptera, zbog visinskog pritiska, otvorila se ruptura na plućima i ona su počela da se pune krvlju. Prevezen je u Mendozu u bolnicu i nismo imali mira dok se za neki dan nije javio. To jutro smo krenuli na prvu aklimatizaciju na Plaza Canada na 5000m, sa malim rančevima. Opet mic po mic, polako preko stena i sipara i jedva nekako. Ka?u lakša aklimatizacija. Ma da, na toj visini više ništa nije bilo lako. Sišli nazad i pozaspali.

  06.02 - petak

  Danas smo krenuli na Nido de Condores (Kondorovo gnezdo) na 5500m da postavimo šatore. Do Kanade je bilo lako, jer smo do te visine bili aklimatizovani. Ipak, imali smo još 2 odustajanja, Knez, njemu je visina došla kao dodatak na godine (65) i uprkos zavidnom iskustvu na visini (stari himalajac) odustaje od ekspedicije. Do Nida je bilo još problema, Boris, ovog puta najmlađi učesnik, je odustao 200m ispod Nida, ali još će pokušati. Nas troje smo se popeli uz glavobolje i nekako postavili šator. Soko je bio glavni arhitekta i monter, ja sam bio kotristan utoliko, što sam kao Obelix nosao kamenje i dovlačio ga do šatora, jer nama drugog načina da se obezbedi šator (klinovi ne ulaze u zemlju). Preneseš 2,3 kamena pa pauza, kamenje je izrazito lagano, ko zna kojeg je sastava, mada Soko reče da sam ja u stvari mnogo jak, fala mu :o) Nakon što smo osposobili šator, siđosmo u bazu, a kućicu nek nam čuvaju kondori.

  07.02 - subota

  Drugi dan odmora, proveli smo u prepakivanju i odlasku do obli?njeg doma-hotela To treba videti, uređen i prepun zastava, amblema i poruka ekspedicija koje su ga pohodile, ima i 2 telefonske kabine, za koje treba d?ak kovanica i pristojan internet. Reč, dve i o penitentesima, to su zapravo sne?ni nanosi, koji kopne na suncu, pa ostaju da stoje kao skupovi šiljaka između kojih se prolazi. Njih je bilo i kad se krene iz baze uzbrdo i na dva mesta do hotela. Sam naziv potiče od imena katoličkog monaškog reda “Penitentes” –latinski: pokajnici, svi se sećaju jadnog Salvatorea iz filma “Ime ru?e” koji je na iskvarenom latinskom stalno vikao “penetenziagite!!!!! (pokajte se)”. Po tim penitentesima je dobio ime i naš zadnji dodir sa civilizacijom,  zimovalište na 2800m, gde smo zadnji put spavali u zidanom objektu.

  08.02 - nedelja

  Još jedna aklimatizacija. Krenuli uzbrdo i mic, po mic... pauze na svakih sat vremena, po Borkovom savetu; 20 koraka pa 3 duboka udisaja, ovog puta odustao je i Mašja, Nikšićanin, koji se sa ostalim Crnogorcima spremao za Mt Everest u martu, ali prehlada, bolovi u ramenu i visina su ga demoralisali i on više nije nastavio sa penjanjem. Pred Nidom je opet krahirao Boris, ali ovog puta je procenjeno da je bolje da se popne u kamp pa se mo?da i oporavi do jutra. Smestili smo se Alehandra, Soko i ja u naš šatorčić i bacili se odmah na topljenje snega, to će mi i inače biti glavna razbibriga u visinskim kampovima. Napunili smo 2 d?aka snega i dovukli ih do šatora, stavili šerpe na primuse, ali prvo sipali malo vode, da sneg ne zagori, jer je onda otopljena voda gorka i neupotrebljiva. Topili smo prvo za po litar supe za svakog, pa za paštu, pa za vodu preko noći, pa za sutrašnji dan. Za sutra je planirana aklimatizacija od jedno 300m uvis, ako nas mimoiđe najavljeno nevreme, a ako ne, silazak u bazu. Sam Nido je nalik na veliko sedlo, preko njega se sudaraju vazdušne struje sa Pacifika i iz pustinje, pa je zato čitava okolina nestalna i česte su oluje. U?ivali smo neko vreme u pogledu, pa se spakovali u naše vreće i šator. Ni te noći nas nije mimoišla oluja, opet je tuklo po šatoru i zvi?dalo, ali nije bilo toliko strašno koliko zadivljujuće, jedino što me Alehandra čitavo veče pokušavala izbaciti dupetom u predsoblje –guzonja.

  09.02 - ponedeljak

  Ustali, pa pošto je napadalo snega, a još uvek je duvao vetar, krenuli smo nizbrdo. Boća je jedva stajao na nogama, pa smo se polako spuštali sa njim, meni i nije smetalo, nisam neki ljubitelj brzog spuštanja, naprotiv. Te večeri u bazi, Miloš je vodio razgovor sa Borisom i odlučio da je junoši bilo dosta i da je 5500m u ovom momentu njegov maksimum. Do sada su otpala četvorica.

  10.02 - utorak

  11.02 - sreda

  Krenuli uzbrdo do Nida, opet, polako, polako... Na Nidu, opet topljenje snega, litar supe, pašta, voda, voda voda.. pa opet voda za sutra... svi smo bili umorni i nervozni, glavobolja i manjak kiseonika su već redovna pojava i na to se ne obaziremo, ali umor i stalna pospanost..... spavanje, pa sutra do Berlina...

 12.02 - četvrtak

  Porušili šator, neki kreker u usta, pa natovareni do Berlina na 5900m. Usput smo videli Stevu (60 god), koji je sa kćerkom Jelkom  bio u grupi od 4 Subotičana. Imao je zanimljiv sistem penjanja, zaleti se 10 koraka, pa padne... pokušavali smo da ga uključimo u našu grupu, ali d?aba, staro, tvrdoglavo..... Mi se nismo razdvajali, i od samog početka, pa posle, do zadnjih 300m uspona išli smo kao grupa i kao pilići pratili i slušali Miloša... dečko od 31 godine, a mi kao sa ćaletom, te koliko vode da pijem, te šta da obučem, te gde da kakim.... Berlin je prilično uređen kampić u zavetrini, ima i nekoliko baraka-skloništa, pa su neki od naših odlučili da ne di?u šatore, nego da se tu skuće. Ima i dosta smeća koje se neko seti pa ponese sa sobom, a neko baš i ne... mi smo pa?ljivo pazili da ništa naše ne ostane za nama. Jedan Holandez mi je, kad smo sišli pričao da je do pre 10ak godina Akonkagva bila pravo đubrište, ali da su onda isterali mule do Berlina, pri čemu su mnoge nastradale, očistili planinu, te da su tada uveli i kese za kakanje i one za smeće. Kazne ako se ne razdu?e i jedna i druga su po 200 USDa, i Holandjanin je tvrdio da ima velike razlike u količini đubreta pre i posle toga. Nervoza, sutra krećemo.... Na spavanje, koje i nije spavanje..... više polu-san...

 13.02 - petak

  Ustajanje u 1 ujutro, petak je 13., temperatura je -15, vetra skoro da i nema, deluje optimistično, ali kad se krenulo uzbrdo... muke je?ove.... iako su tvrdili da nije hladno kako zna da bude.. bilo je hladno... i naporno... i teško... Do Indepedensie (srušena kolibica na nešto preko 6000m, su odustali još Edo, jako iskusni planinar i Goga zbog hladnoće. Posle Indepedensie, kreće traverza do Canalete (završnog sipara), navodno po azimutu... malo morgen, nema nego uzbrdo, i ponekad nizbrdo... Ja sam se zbog svoje gluposti iscimao na traverzi oko jedne dereze i to me posle mo?da koštalo uspona, jer više nisam mogao da spustim puls... nekako sam ga osećao u grlu...Na ulazu u Canaletu, Miloš vraća ?eljka, kojega je udarila visinska bolest, krećemo u grupicama na uspon, Miloš ostaje sa nas 4,5 najkritičnijih...

Traverza

Canaleta

  Na pola puta odustaje Dragan, a na 50ak metara od vrha i ja. Popeo sam onaj najdu?i i najstrmiji deo Canalete, ali kad sam došao do zadnjeg dela bla?eg nagiba, morao sam da sednem, pa da otkunjam... i više nisam mogao ustati da krenem uzbrdo. Nisam ni znao gde sam u odnosu na vrh, tek posle sam video da sam bio blizu. Soko i Alehandra su se popeli na mišiće, oni su mi pre pričali da su slične uslove imali na Elbrusu, to kunjanje i umor, ali za mene je to bila nepoznanica, na mom Mont Blanu, koji mi je bio najviši vrh do tada, toga nije bilo u tom obliku., plus prevelika telesna te?ina.... sa 115kg se ne ide na 7000m.... svako kilo viška na sebi, je kao 2 kg u rancu, jer to sve troši kiseonik.... kojega i tako nema.

 Nije mi bilo previše ?ao, a ni sada, jer sam stvarno dao preko maksimuma. To se videlo i kad me Miloš pokupio da silazimo, jedva nekako, sporije sam maltene silazio nego se penjao. 10 koraka, pa disanje... do Berlina. Neki naši su pokupili šatore i sišli na Nido, gde se organizam bolje obnavlja. Nas 10ak je rešilo da opet prespava na Berlinu. Umoran nisam ni pokušao da topim sneg, velika greška, morao sam to da se nateram, jer sam do sutra popodne kad smo sišli u bazu, malo dehidrirao. Videli smo Stevu i Jelku kad su sišli, jedva su hodali... sutra smo saznali i da to nije sve.

  14.02 - subota

  Dan zaljubljenih... i silaska u bazu... Prvo do Nida, pokupili đubre koje smo tamo ostavili, pa do baze, jedva nekako opet. Noću se malo odmorim i krenem kao bolje mi je, ali na pola puta me stigne iscrpljenost, i opet ajde polako. Od nas 23 popelo se 14... od toga 5 je odustalo nakon Berlina, što Miloš ka?e da je nezapamćeno, jer su do sada svi koji su stizali do Berlina izlazili na vrh. On je ocenio našu grupu izvrsnom što se tiče fizičkih sposobnosti, ali nešto nije štimalo, vreme, pritisak, šta li...... Tek sad smo uvideli situaciju sa Stevom i Jelkom, promrzli prsti na rukama. Jelka ima plikove... ali Stevi su prsti crni... doktor ka?e da su male šanse da ih zadr?i... Silaze helikopterom, neki različito komentarišu tu olakšicu u silasku, ali ja im ne zavidim. U bazi, nema nekog odmora, pakujemo stvari koje idu na mule i spremamo se za sutrašnji silazak u civilizaciju.

  15.02 - nedelja

  Krenuli, pa i nema mnogo, samo nešto preko 30km do autobusa... Pošto smo naravno bili rešili da ne kakimo u kese na usponu, jer em nosiš dodatni teret okačen na ranac, em ti smrdulja tvoje vlastito govance... Napunismo kese to jutro, stavismo rančeve na leđa, kese u ruke i pravac do rend?era na ulasku u bazu, tu se slikasmo sa svojim kesama i pobacasmo ih u rečeni nam kontejner. U podno?ju zadnjeg uspona pred bazu, dve mule le?e raspadajući se, često stradavaju, zato je prevoz mulama tako skup... Edo nam je pričao kako je kad je pre više godina bio na Akonkagvi, odlučio da iznajmi mulu i siđe na njoj do ulaza u nacionalni park.... najveća greška po njemu u njegovom planinarenju... nepoznavanje upravljanja datim prevoznim sredstvom, strmina kojom se silazi, a i mula koja je rešila da prati tempo ostalih mula...... horor... ka?e da je sve poze na muli promenio u trku, i da je probao čučeći, pa da se prevjesi, pa svašta.... Za mene, mo?da i najte?i dan u ekspediciji, isprva odmoran i nije bilo teško, pa sunce koje pr?i, pa umor, pa sneg koji šiba po nama, i na kraju ispod 3300m i kiša, a noge boleeeeeeee.... jedva nekako. Pokupili nas minibusevi, na ulasku u park, pa u Penitentes. Te večeri, alkohol i hrpe govedine (a vegetarijanci, neke travke), dru?enje, srećni su bili i oni što su se popeli i mi što nismo, ipak smo prošli puno toga.

  Zadnji pogled na Akonkagvu

  16.02 – 20.02

  Ostala su nam 2 rezervna dana u Mendozi, koja su slu?ila da ako se zbog najavljenog nevremena napravi naplanirana pauza na planini ipak ostavi neka šansa da se popne vrh. I dobro je da je bilo tako, imali smo par dana, da nakupujemo suvenira i zalečimo rane junačke, neko ranjave usne, neko otekli nos... u svakom slučaju da se malo upristojimo, pre povratka kući. Sreli Jelku i Stevu, za nju je izvesno da će biti ok, ali njega šalju kući (u Mendozi nemaju ni barokomoru), pa da se nakon mesec dana vidi šta da se radi. On ka?e da mu se to desilo zato što je par puta nameštao dereze.... malo verovatno da je to glavni razlog, bili su pre iscrpljeni (pogotovo on) i verovatno nisu ni topili vode koliko je trebalo. Promrzline uglavnom nastaju, kad organizam nema dovoljnu cirkulaciju (puno vode se i zbog toga unosi), pa toplina koja se stvara ne sti?e svuda i telo se odriče prstiju, nosa, ušiju... Rastanak sa trojcom drugara koj idu za USA, povratak.... ovog puta bez onih pauza u Buenos Airesu i Londonu, naprotiv, sumanuto pretrčavanje do i kroz aerodrome, iako je British Airways tvrdio da se to komotno sti?e. Doček na Surčinu, emocije.... stigli smo. Puno sam iskusio na ovom putu i puno sam naučio, nadam se (da citiram Jaćima) da sam sa ove planinčine sišao kao bolji čovek, nego što sam bio pre toga.....

Prvo ?elim da se zahvalim u ime nas troje svima koji su mislili na nas za vreme ovog našeg putešestvija.

Dalje ?elimo da se zahvalimo PD Pobeda, na pomoći u vidu ustupljene opreme, ali i za iskustvo koje smo stekli kroz razne Pobedine akcije, naročito sa Vladom Matkovićem i Milanom Lončarom.

Dalje, da se zahvalimo i pomenemo one bez čije pomoći ovaj put nikako ne bi mogao da bude realizovan (čitaj: dali su pare): Frigomeks, Jezička Radionica Altamont, Taš 011 nekretnine doo, Citinet, Negast doo, Udru?enje Ratnih Vojnih Invalida Srbije, Diamed doo, Sportski Savez Invalida Srbije, Rigroup doo, Pokret Veterana Srbije, Cmok, Grahovo.net i Miror Studio.

Dalje ?elimo da se zahvalimo Aleksandri Ćeramilac, inače budućoj generalnoj direktorki Pharmanove, za nesebičnu pomoć u smislu opremanja naše dru?ine potrebnim lekovima, kao i za potrebne medicinske savete.

I na kraju da se zahvalimo Draganu Jaćimoviću i Extreme Summit Teamu, na izvrsnoj organizaciji, a naročito Milošu Ivačkoviću, kao što već rekoh, vođa i drug za primer, što je pokazao u toliko mnogo prilika da ni ne mogu da nabrajam.

  Fotografije: Aleksandra Stiković, Zoran Kovljenić, ?eljko Kačarević, Gordana Knaus i Milan Stevanović