| Indeks članka |
|---|
| AKONKAGVA (6962m.) |
| Strana 2 |
| Strana 3 |
| Sve strane |
10.02 - utorak
11.02 - sreda
12.02 - četvrtak
Porušili šator, neki kreker u usta, pa natovareni do Berlina na 5900m. Usput smo videli Stevu (60 god), koji je sa kćerkom Jelkom bio u grupi od 4 Subotičana. Imao je zanimljiv sistem penjanja, zaleti se 10 koraka, pa padne... pokušavali smo da ga uključimo u našu grupu, ali d?aba, staro, tvrdoglavo..... Mi se nismo razdvajali, i od samog početka, pa posle, do zadnjih 300m uspona išli smo kao grupa i kao pilići pratili i slušali Miloša... dečko od 31 godine, a mi kao sa ćaletom, te koliko vode da pijem, te šta da obučem, te gde da kakim.... Berlin je prilično uređen kampić u zavetrini, ima i nekoliko baraka-skloništa, pa su neki od naših odlučili da ne di?u šatore, nego da se tu skuće. Ima i dosta smeća koje se neko seti pa ponese sa sobom, a neko baš i ne... mi smo pa?ljivo pazili da ništa naše ne ostane za nama. Jedan Holandez mi je, kad smo sišli pričao da je do pre 10ak godina Akonkagva bila pravo đubrište, ali da su onda isterali mule do Berlina, pri čemu su mnoge nastradale, očistili planinu, te da su tada uveli i kese za kakanje i one za smeće. Kazne ako se ne razdu?e i jedna i druga su po 200 USDa, i Holandjanin je tvrdio da ima velike razlike u količini đubreta pre i posle toga. Nervoza, sutra krećemo.... Na spavanje, koje i nije spavanje..... više polu-san...
13.02 - petak
Ustajanje u 1 ujutro, petak je 13., temperatura je -15, vetra skoro da i nema, deluje optimistično, ali kad se krenulo uzbrdo... muke je?ove.... iako su tvrdili da nije hladno kako zna da bude.. bilo je hladno... i naporno... i teško... Do Indepedensie (srušena kolibica na nešto preko 6000m, su odustali još Edo, jako iskusni planinar i Goga zbog hladnoće. Posle Indepedensie, kreće traverza do Canalete (završnog sipara), navodno po azimutu... malo morgen, nema nego uzbrdo, i ponekad nizbrdo... Ja sam se zbog svoje gluposti iscimao na traverzi oko jedne dereze i to me posle mo?da koštalo uspona, jer više nisam mogao da spustim puls... nekako sam ga osećao u grlu...Na ulazu u Canaletu, Miloš vraća ?eljka, kojega je udarila visinska bolest, krećemo u grupicama na uspon, Miloš ostaje sa nas 4,5 najkritičnijih...
Na pola puta odustaje Dragan, a na 50ak metara od vrha i ja. Popeo sam onaj najdu?i i najstrmiji deo Canalete, ali kad sam došao do zadnjeg dela bla?eg nagiba, morao sam da sednem, pa da otkunjam... i više nisam mogao ustati da krenem uzbrdo. Nisam ni znao gde sam u odnosu na vrh, tek posle sam video da sam bio blizu. Soko i Alehandra su se popeli na mišiće, oni su mi pre pričali da su slične uslove imali na Elbrusu, to kunjanje i umor, ali za mene je to bila nepoznanica, na mom Mont Blanu, koji mi je bio najviši vrh do tada, toga nije bilo u tom obliku., plus prevelika telesna te?ina.... sa 115kg se ne ide na 7000m.... svako kilo viška na sebi, je kao 2 kg u rancu, jer to sve troši kiseonik.... kojega i tako nema.
Nije mi bilo previše ?ao, a ni sada, jer sam stvarno dao preko maksimuma. To se videlo i kad me Miloš pokupio da silazimo, jedva nekako, sporije sam maltene silazio nego se penjao. 10 koraka, pa disanje... do Berlina. Neki naši su pokupili šatore i sišli na Nido, gde se organizam bolje obnavlja. Nas 10ak je rešilo da opet prespava na Berlinu. Umoran nisam ni pokušao da topim sneg, velika greška, morao sam to da se nateram, jer sam do sutra popodne kad smo sišli u bazu, malo dehidrirao. Videli smo Stevu i Jelku kad su sišli, jedva su hodali... sutra smo saznali i da to nije sve.
Dan zaljubljenih... i silaska u bazu... Prvo
do Nida, pokupili đubre koje smo tamo ostavili, pa do baze, jedva nekako opet.
Noću se malo odmorim i krenem kao bolje mi je, ali na pola puta me stigne
iscrpljenost, i opet ajde polako. Od nas 23 popelo se 14... od toga 5 je
odustalo nakon Berlina, što Miloš ka?e da je nezapamćeno, jer su do sada svi
koji su stizali do Berlina izlazili na vrh. On je ocenio našu grupu izvrsnom
što se tiče fizičkih sposobnosti, ali nešto nije štimalo, vreme, pritisak, šta
li...... Tek sad smo uvideli situaciju sa Stevom i Jelkom, promrzli prsti na
rukama. Jelka ima plikove... ali Stevi su prsti crni... doktor ka?e da su male
šanse da ih zadr?i... Silaze helikopterom, neki različito komentarišu tu
olakšicu u silasku, ali ja im ne zavidim. U bazi, nema nekog odmora, pakujemo
stvari koje idu na mule i spremamo se za sutrašnji silazak u civilizaciju.
Krenuli, pa i nema mnogo, samo nešto preko 30km do autobusa... Pošto smo naravno bili rešili da ne kakimo u kese na usponu, jer em nosiš dodatni teret okačen na ranac, em ti smrdulja tvoje vlastito govance... Napunismo kese to jutro, stavismo rančeve na leđa, kese u ruke i pravac do rend?era na ulasku u bazu, tu se slikasmo sa svojim kesama i pobacasmo ih u rečeni nam kontejner. U podno?ju zadnjeg uspona pred bazu, dve mule le?e raspadajući se, često stradavaju, zato je prevoz mulama tako skup... Edo nam je pričao kako je kad je pre više godina bio na Akonkagvi, odlučio da iznajmi mulu i siđe na njoj do ulaza u nacionalni park.... najveća greška po njemu u njegovom planinarenju... nepoznavanje upravljanja datim prevoznim sredstvom, strmina kojom se silazi, a i mula koja je rešila da prati tempo ostalih mula...... horor... ka?e da je sve poze na muli promenio u trku, i da je probao čučeći, pa da se prevjesi, pa svašta.... Za mene, mo?da i najte?i dan u ekspediciji, isprva odmoran i nije bilo teško, pa sunce koje pr?i, pa umor, pa sneg koji šiba po nama, i na kraju ispod 3300m i kiša, a noge boleeeeeeee.... jedva nekako. Pokupili nas minibusevi, na ulasku u park, pa u Penitentes. Te večeri, alkohol i hrpe govedine (a vegetarijanci, neke travke), dru?enje, srećni su bili i oni što su se popeli i mi što nismo, ipak smo prošli puno toga.
Zadnji pogled na Akonkagvu
Ostala su nam 2 rezervna dana u Mendozi, koja su slu?ila da ako se zbog najavljenog nevremena napravi naplanirana pauza na planini ipak ostavi neka šansa da se popne vrh. I dobro je da je bilo tako, imali smo par dana, da nakupujemo suvenira i zalečimo rane junačke, neko ranjave usne, neko otekli nos... u svakom slučaju da se malo upristojimo, pre povratka kući. Sreli Jelku i Stevu, za nju je izvesno da će biti ok, ali njega šalju kući (u Mendozi nemaju ni barokomoru), pa da se nakon mesec dana vidi šta da se radi. On ka?e da mu se to desilo zato što je par puta nameštao dereze.... malo verovatno da je to glavni razlog, bili su pre iscrpljeni (pogotovo on) i verovatno nisu ni topili vode koliko je trebalo. Promrzline uglavnom nastaju, kad organizam nema dovoljnu cirkulaciju (puno vode se i zbog toga unosi), pa toplina koja se stvara ne sti?e svuda i telo se odriče prstiju, nosa, ušiju... Rastanak sa trojcom drugara koj idu za USA, povratak.... ovog puta bez onih pauza u Buenos Airesu i Londonu, naprotiv, sumanuto pretrčavanje do i kroz aerodrome, iako je British Airways tvrdio da se to komotno sti?e. Doček na Surčinu, emocije.... stigli smo. Puno sam iskusio na ovom putu i puno sam naučio, nadam se (da citiram Jaćima) da sam sa ove planinčine sišao kao bolji čovek, nego što sam bio pre toga.....
Prvo ?elim da se zahvalim u ime nas troje svima koji
su mislili na nas za vreme ovog našeg putešestvija.
Dalje ?elimo da se zahvalimo PD Pobeda, na pomoći u
vidu ustupljene opreme, ali i za iskustvo koje smo stekli kroz razne Pobedine akcije,
naročito sa Vladom Matkovićem i Milanom Lončarom.
Dalje, da se zahvalimo i pomenemo one bez čije pomoći
ovaj put nikako ne bi mogao da bude realizovan (čitaj: dali su pare): Frigomeks,
Jezička Radionica Altamont, Taš 011 nekretnine doo, Citinet, Negast doo, Udru?enje
Ratnih Vojnih Invalida Srbije, Diamed doo, Sportski Savez Invalida Srbije,
Rigroup doo, Pokret Veterana Srbije, Cmok, Grahovo.net i Miror Studio.
Tekst: Milan Stevanović
F