Bilo je kasno jutro ili ti rano podne kada smo, tiho skoro pa nečujno, sa  punim jedrima i povoljnim vetrom zaplovili našom belom ladjom, po beskrajnim ravničarskim prostranstvima nekadašnjeg  panonskog mora, stopljeni sa belilom, praćeni pravom zimskom idilom, ušuškani u svojim mislima, pomalo pospani, a najviše opijeni  ?eljom da pobegnemo negde daleko, van domašaja svih onih koji nas cele godine besomučno gaze, gnjave, muče, ucenjuju, teraju ... 

  Dva draga osmeha i četiri topla oka docekaše nas na kapiji uz čvrst stisak ruke, srdačnu dobrodošlicu, domaću rakiju, vatru koja pucketa  i punu trpezu.  Ako ste se ikada igde osećali kao da ste kod kuce, odmah nakon prvog koraka, prvog gutljaja kafe, prve progovorene rečenice onda ćete me razumeti. Ovde se mo?e jednostavno samo svratiti ili i ručati ako ?elite, pa i prenoćiti ili čak biti i više dana, a da pri tom niste bili  ni u restoranu, a ni prenoćištu, konaku pa čak ni u motelu, a teško je reći i da je odmaralište, a opet ima više od svega pobrojanog. Ako su vam dosadili zadimljeni kafići, isfolirane face, sav taj nametnuti la?ni glamur, ako ?elite par sati mira samo za sebe ili jednostavno ?elite promenu, onda mo?ete kročiti na ovaj salaš.

  Ipak postoji tu ono “ali” … o čemu treba razmisljati pre dolaska … Treba reći da ćete na ovom mestu, uvek biti dočekani jednako bez obzira da li ste gazda, faca, bog  ili ste bez posla, bez obzira da li imate rentiranu gajbu ili luxuzni stan u krugu dvojke… ovde vas niko neće pitati sta vozite ili koliko zaradjujete,  niko nece biti razočaran Vama jer niste u ?ivotu postigli ono što je “trebalo” …opet neće gledati ni koliko ste ostavili, ali vam niko nece primetiti ni vaše najnovije ko?ne talijanske čizmice ako ste ih obuli… Ako ste me pravilno razumeli onda mo?ete kročiti u ovu kucu, a da vam ono “ali” neće smetati...

  Naravno  sve vrednosti poznate zapadnom potrošačkom mentalitetu ovde padaju u vodu. Popićete ono što kuća toga dana ima da vam ponudi, ako prethodno niste poneli nešto svoje, ovde ćete pojesti ono sto je tog dana spremljeno, naravno u društvu domaćina. Niko vam neće zameriti ako posle rucka podignete noge na susednu klupicu, dok veselo ćaskate sa domaćicom i ispijate biljni caj, udišete miris tek sagorelih drva, gladite vučjaka koji vam gura svoju vla?nu umiljatu njusku pod ruku... ili ćete se radije poigrati sa jednom od dve prelepe persijske mačke (obično malo krmeljive) dok  posmatrate vijetnamsko svinjče kako veselo grokće šunjajući se oko prozora. Mo?da vam se pak više svidja da zadremate na kauču posle ručka. 

  Ovde je sasvim uobičajeno da gost donosi pune kofe vode, nacepa drva ili opere sudove. Ali je isto tako uobičajeno da mu se po polasku kući ne servira račun pod nos. Procenićete to već sami, po svojoj savesti.

  Punih stomaka, opušteno zavaljeni u našoj toploj beloj lađi, više nego zadovoljni, lagano smo klizili po beličastim oblacima vojvodjanskih drumova, dok su se negde tamo daleko nazirala svetla civilizacije. Da li to beše java ili san, više ne znam, ali sigurno ja da videsmo nešto nesto novo a opet staro, poznato a opet originalno ...  ili je to “ono” sto smo odavno zaboravili da postoji.