Tih dana vreme je bilo ko poručeno kao i prolazak kroz kanjon... veliki i mali ili mali pa veliki svejedno, zavisi s koje strane gledaš ... privilegija je kad u ovim situacijama ne kormilariš te možeš da se smestiš na nejlepši deo plovila i slušaš Štrausa dok bela ladjica klizi po Dunavu a oko tebe jake jesenje bolje, sunčano podne i mirisi divljine.

 Dani su se nizali kao da smo ih birali, sve lepši od lepšeg, ne reci sem velikih ladja i barži ponekog ribara nije bilo malih plovila kao što smo mi. To popodne dodjosmo i do uvalice ne bi li bili spremni i odmorni za veliki dan D. Lokalni ribar ostavio je svoje čamče tik do nas, mahnuo i brzim koracima nestao negde u šumi, a mi ostali u nadi da će do jutra nešto upecati, a mi to nešto baciti na roštilj. Pun mesec još uvek je obasjavao terasicu pasare i uz živeli i zvuk vinskih čaša ljuljuškali smo se i ćaskali dok su se kapci sami sklapali...