Eeee... zato je doručak bio što večera nije, kobaje, reš pečen lebac, salatica iii naravno pivce. Sve smo to u slast smazali, tanjire oprali i što je najvažnije nakupili snage za sledeći dan.

  Vreme je počelo da se kvari i polako ulećemo u nevreme. Sporo se krećemo, jake su struje, povratak je mnogo sporiji. Kamp Toma gostoljubiv, miran bez gostiju kao i prošli put, ali sada samo za kratko zadržavanje.Treba stici do Golubca, gde je planirano noćenje.

  Stigli smo u neko doba, nekako boreći se sa snagom talasa. Neko ležeći u kabini, a neko okrećići kormilo nizvodno radi većeg užavanja u nečemu što je komentarisao kao: -Rodeo, veliki rodeo!

  Noć u marini je protekla u stalnom budjenju, privezivanju, nameštanju. Napolju je duvalo i fijukalo. Jutro nije ništa bolje obećavalo, bilo je oblačno, kišno i tmurno. Ostali smo zarobljeni, na sreću blizu grada, gde smo imali sve na dohvat ruke. Šta preostaje sem izležavanja, čatovanja, filmovanja i knjigovanja. Ne mogu reći da mi nije prijalo. Posle toliko dana uzastopne plovidbe taj dan je za mene bio k’o poručen. U malenoj kabini i nekoliko probranih filmova stereo ozvučenjem osećali smo se kao u kućnom bioskopu, uz palačinke i domaći pekmez mame Savke ništa nije falilo.

  Nekoliko najupornijih jedriličara izašlo je na Dunav tog dana. Kao da nisu osećali promrzle prste i ako se na jarko rumenim obrazima videlo koliko je bilo prijatno na reci. Predposlednji dan bio je red kise red sunca, protekao u lepoj plovidbi i razmisljanju o proteklim danima. Pred sumrak zanoćismo u rukavcu Žarkovačke ade.

  Lepa uvala još, lepši pesak, te topla voda ne dadoše nam mira, te se okupasmo se za sve pare. Plaža je (zamislite) bila samo naša. Jos jedna lepa noć i san pravednika. Sa mirnom rekom spavanje je bilo lepše nego ikada, a jutro nikad dovoljno dugo da se dospava još malo.

  Kao što uvek i biva zadnji dan bude takav da poželiš da još ostaneš. Kao da su svi pecaroši sveta izašli na obale Dunava. Uživali su u svom miru okruženi zelenilom i strpljivo čekali svoj trenutak da voda zatalasa i udica zaigra ili su bili tu samo da bi nama mahnuli i pozdravili klimanjem glave. Svejedno, dan kao da je isklizao, a da nismo ni bili toga svesni. Tog popodneva lađica je završavala svoju plovidbu i iščekivala čas kada će se odmarati u svojoj marini.

  Bila je vredna i pouzdana te smo je lepo ušuškali, rasteretili suvišnog prtljaga i ostavili u sigurnim rukama lepog Mike.

  Dok smo hodali polupraznim beogradskim ulicama ljuljalo nam se tlo pod nogama i mantalo u glavi kao da smo još uvek bili na talasima reke, tako je bilo (nekome:) i sledećeg i onog tamo dana. Neki bi rekli ko bunike da ste jeli, iskreno nikada ih nisam probala, al pretpostavljam da je to taj osećaj. Trebalo je vremena da se vratimo u realnost. Kažu iskusni da je uvek je to tako posle dugih talasastih plovidbi...

Nadam se da će plovidbi biti još, pa pisaćemo...

Tekst: Violeta Bojović

Fotografije: Zoran Čubrilo