Bio je to pokušaj da na pravi način potrošimo sunčane dane Miholjskog leta. Sezona, zbog visokog vodostaja i nije bila pogodna za plovidbu, pa eto ajde na samom kraju da napravimo neku lepu plovidbu. Pet dana odmora, nekako jedva izboksovanih i dva vikenda koji ih okružuju su bili ono što smo nameravali da potrošimo na plovidbu po kojoj ćemo ipak pamtiti tu dvadeset-desetu godinu. Planirali smo da dosta vremena provedemo ploveći, ali da kao i uvek, uživamo za vreme te plovidbe. Posle relativno kratkog dogovora, u fazonu da je bitno da negde idemo, a gde god to da bude, biće lepo, zevrteli smo rulet i pustili da kuglica sreće odluči za nas. Gde god da stane doneće dobitak, a ovaj put taj dobitak je bila plovidba ka Đerdapu...

Plovili: Lađica Beogradac, Violeta Bojović, Zoran Čubrilo

  Kako to već red nalaže u startu nazdravismo jednom s’ nogu, onako domaćinski za sretan početak i mirno more, oću reći reku, jer za neverovati početak je bio prava avantura, bar za mene početnika, pomoćnika, saputnika, sagovornika, sobarice, kuvarice, dodavača, pomagača, dobavljača, izvidjača... ma jasno, dužnosti su mi bile zanemarljivo male. Dakle ta dotična gromovača, došla mi je glave, te mi je u prvim satima plavidbe, čim smo uleteli u pravo nevreme, a negde oko Rama, pomogla da osetim čari rečne morske bolesti. Napolju se spojilo nebo i zemlja duvalo je i pljuštalo i ljuljalo pa sam dan provela u utrobi čamca. Družila se sa čašom vruće supe, ugrejala prstiće i smirila stomak, gledala nemirnu reku, molila se bogu i svim svecima, dok je kapetan ostao za kormilom broda, bos i promrzao pevušio: - Zima, zima, e pa šta je...

  Preživesmo nekako olujni dan, te sledeće jutro Golubačka marina, okupana i čista zamirisa na jesenju svežinu i doručak. E’ ni kapetani nisu k’o što su nekada bili te su u medjuvremenu naučili štošta, pa čak i da prave najukusnije i najoriginalnije prženice sa šećerom, posle kojih mi ni pranje sudova, a ni nabavka nisu teško pali. Recept u reči i slici u sledećem broju Beogradca, ako se kapetan ne uobrazi u međuvremenu.

  Eh da je bilo vremena za bar još par dana, ali čekalo nas je dosta kilometara i valjalo je krenuti plovnim, nizvodnim putem. Baš kao posle kiše, reka mirna i pitoma, te sa blagim vetrom u kosi i punih stomaka, još istog dana, lagano uklizasmo do sledećeg prenoćišta u bajkovitoj uvali kampa Toma. Van sezone je bio prazan, izuzimajući par pitomih, razdraganih a istovremeno i dosadnih lokalnih kucova. On i ona, naizmenično su se smenjivali u igri i pratili svaki naš korak.

  Ceo kamp je bio naš, te se zavalismo na široke klupe isturene drvene terase, tik uz parkiranu lađicu. U neko doba večeri privukosmo sa broda i nešto klope i buteljku vina te uz zvezdano nebo i lagano talasanje ostadosmo do kasno u noć. A gde je jedna tu je i druga flajka naizgled posebna i nekada donesena sa putovanja po Francuskoj i dvorcima Loare, nekako je prilika nalagala i nismo se pokajali, veče je bilo posebo.

  Dunav se utišao a mesec osvetljavao kratak put do kabine, al’ ni to nije bilo dovoljno jer trebalo je na kraju balade utrefiti ulaz u pasaru. Iz n-tog pokušaja, ne sećam se baš najbolje detalja čini mi se da smo se ipak zaglavili kod ulaznih vrata al definitivno da nam je samo sekund trebao da zahrčemo u duetu, najdubljim snom pravednika. Jutro je počelo kaficom sa šlagom i laganim pakovanjem... ajde požuri, gde je punjač, smotaj tu vreću brzo, spora si, gde je treća baterija od ukupno dve, zašto na teflonu stoji tanjir ogrebace ga, lepo seci taj lukac , baš si... Uobičajene lagane pripreme tog tipa trajale su tokom cele plovidbe.

  Tih dana vreme je bilo ko poručeno kao i prolazak kroz kanjon... veliki i mali ili mali pa veliki svejedno, zavisi s koje strane gledaš ... privilegija je kad u ovim situacijama ne kormilariš te možeš da se smestiš na nejlepši deo plovila i slušaš Štrausa dok bela ladjica klizi po Dunavu a oko tebe jake jesenje bolje, sunčano podne i mirisi divljine.

 Dani su se nizali kao da smo ih birali, sve lepši od lepšeg, ne reci sem velikih ladja i barži ponekog ribara nije bilo malih plovila kao što smo mi. To popodne dodjosmo i do uvalice ne bi li bili spremni i odmorni za veliki dan D. Lokalni ribar ostavio je svoje čamče tik do nas, mahnuo i brzim koracima nestao negde u šumi, a mi ostali u nadi da će do jutra nešto upecati, a mi to nešto baciti na roštilj. Pun mesec još uvek je obasjavao terasicu pasare i uz živeli i zvuk vinskih čaša ljuljuškali smo se i ćaskali dok su se kapci sami sklapali...

 Ujutru se samo mala lasica vrzmala po obali, a od ribara ni traga ni glasa ... u stvari kad bolje razmislim nije nam se ni jela riba,  kad se setim čišćenja, prljanja po pramcu... a tek mirisi... napravismo musli, naslo se i nesto keksa i otplovismo u započeti dan D.

“Prevodnica je u remontu, molim Vas predjite na rumunsku stranu, sačekajte i osoblje će Vam dati znak”... odgovorila je službenica na Zoranov poziv.

  Nismo baš očekivali ovako nešto, na rumunskoj strani beše mnoštvo lučkih radnika koji su spikali samo svoj maternji. Jednog sam razumela onako natucajući neku reč i kapirajuci mimiku da hoće da mu prodamo brodić. Eh, ne zna on, ma ne bi ga mi dali ni za šta na svetu.

  Kao da je večnost prošla, nepomično smo zurili u nekakav semafor u daljini. Na njemu je sve vreme pokazivalo crveno. Skoro da smo odustali od prelaska preko prevodnice kad se u daljini pojavi gurač sa više barži... aha, dakle nju smo čekali. Lica nam se ozariše, obrazi poprimiše boju semafora, semafor promeni u zelenu, ulazi prvo taj sistem plovila, a za njim i naša malenkost... pa sad nemamo kud, nazad nema. Odnekud sa zidina pojavi se nekakva debeljuškasta tetka u plavoj uniformi koja nam pokretima svoje punačke ručice pokazivala gde da se privežemo. Potajno smo se nadali da još neko sve ovo kontroliše, silna skalamerija je pored nas, a mi tako majušni medju tim betonskim i hrdjavo-gvozdenim grdosijama. Svaka od tih barži bila je stoput veća i jača od nas. Škripa ogromnih vrata označila je početak prevođenja.

  Pomalo uznemireni sedeli smo i iščekivali šta će se desiti... oko nas tišina, samo povremena škripa bitvi odzvanjala je prostorom... sve je trajalo nekih 20tak minuta, a mi smo se lagano klizili nadole blago se ljuljuškajući. Za to vreme spustili smo se oko 15 metara dok se ispred nas pomaljao ogorman gvozdeni zid. U momentu kada smo pomislili da je to kraj, i kad se sa jakom škripom otvori i sledeća kapija, ispred nas se ukaza druga prostorija ... postupak privezivanja je bio identičan ... ritual spuštanja takodje... i još kojih 10tak metara naniže, da bi nam se na kraju otvorila ona druga strana Dunava koju do tada nismo poznavali. Totalno zbunjeni i još pod jakim utiskom proživljenog otplovismo ka novoj, mirnijoj drugačijoj reci koju smo do pre samo pola sata gledali okruženu brdima i šumom.

  Nenaviknuti na ravnicu ovo je delovalo pomalo dosadno i monotono te u kasno popodne rešismo da okrenemo nazad i u sumrak uplovismo u Kladovo.

  Veče je bilo toplo ko stvoreno za druženje i šetnju. Grad je imao svoje turiste koji ga posećuju sa reke dolazeći velikim belim brodovima a i nas retke posetioce na malim lađicama. Slatka marina, čista i sredjena sa retko prijatnim ljudima, medju kojima smo našli i nove prijatelje te veče proveli u prijatnom druženju razmenjujući po koju čašicu, recepte i telefone.

  Jutro je trebalo iskoristiti za nabavku, sredjivanje čamaca i naravno za kaficu sa novim komšijama. Doduše malko se to razvuklo, te smo dosta kasno isplovili i krenuli nazad. Šta ću kad kapetan voli da ćaska.

  Sad je trebalo ponovo proći isti ritual kao prethodnog dana. Sačekati da doplovi veći brod i sa njim preći na drugu stranu prevodnice. I ovoga puta to je trajalo i trajalo. Sunčali smo se na palubi, ispijali sokiće, blejali okolo dok se u neko doba nije pojavio gospodin ‘veliki’.

  Sad već poučeni iskustvom od prethodnog dana uplovljavamo bezbrižno u prvi deo prevodnice sigurni da nas ništa ne može iznenaditi. Sa leve strane je tanker tj. Gosn veliki, a mi sa desne i polako kreće punjenje vode, dakle proces je isti sa malom razlikom jer se sada podiže nivo vode. Sve ide k’o po loju, gvozdena kapija se otvara i sad očekujemo prolaz u drugi deo za punjenje... ali ispred nas, na našoj strani, da budem preciznija... Ispred nas je veliki brod!!!

  Stoji nepomičan i strelja nas pogledom, svakog časa moze da upali svoje moćne motore i da krene ka nama. A gde cemo mi? Zoran se snalazi i vešto okreće pasaru ne bi li je sklonio sa puta grdosiji i parkira se iza tankera premda je tu ostalo malo mesta a i turbolencija njegovih motora nije poželjna za nas male. Al nema se kud. Totalno zbunjeni i u haosu skrenuli smo pažnju posade sa tankera od preko puta te nam u nekom momentu par mornara mahnuše i pokazaše mimikom da se privežemo uz njih.

  Neko tvrdi da je moja lila haljinice bila uzrok ipak bilo kako bilo, uskoro smo bili bezbedno uvezani za baržu i sretni ko mala deca. Dok je grdosija mirno prolazila pored nas, mi smo sem pomoci ‘drug na drumu’ dobili i ponudu da sa novim prijateljima privezani otplovimo čak do Novog Sada. Eto kad te krene krenulo te, sad još i gratis vožnja, ma mnogo bi bilo, ipak idemo našu laganu vožnju kako smo i zacrtali. Hvala drugari, izmahasmo se i odosmo po drugi put na najatraktivniji deo plovidbe, da ponovimo i zauvek zapamtimo vožnju kroz Kazane djerdapskog kanjona uživajuci u svakom minutu provedenom na pasari.

  Veče je padalo, a mi još nismo našli smeštaj. Tačnije po planu to je trebalo da bude Porečka reka, ali do nje je trebalo dosta sati uzvodne, a samim tim i sporije plovidbe. Mrak nas je hvatao pa i opasnost od zlih mreža, plutajucih predmeta, te je trebalo dobro paziti. Natukla sam sve džempere koje sam našla, bili moji ili ne, nekoliko čarapa i ozbiljno se prihvatila dužnosti izvidjača na pramcu. Ako je uopste neko mogao da me vidi mora da sam mu ličila na čoveka koji se sprema da hoda po mesecu. Dobila sam i oružje u obliku čaklje, a čak i kapetanovu kapu. Površina vode bila je osvetljena mesečinom, i svakako da nam je to pokazivao put, ipak bilo je tesko uociti i prepoznati tačku za pristajanje.

  U neko doba, skoro pa sam obnevidela, te mi se svaka senka cinila kao neka neman iz mraka, pojaviše se u daljini neki beli čunjevi, mislim bove ili ti plastični kanisteri što nas je zaustavilo jer to su ipak bile ribarske mreže u koje se nikako ne bi valjalo uplesti, te tako neplanski skrenusmo sa plovnog puta. I za divno čudo ispred nas je bilo baš to mesto koje smo tražili. Toliko uzbudjenja za jedan dan, previše je bilo i za iskusnog dunavoplovca a kamoli za mene pripravnika. Dakle umor je prevladao tako da smo te noći i od večere odustali.

  Eeee... zato je doručak bio što večera nije, kobaje, reš pečen lebac, salatica iii naravno pivce. Sve smo to u slast smazali, tanjire oprali i što je najvažnije nakupili snage za sledeći dan.

  Vreme je počelo da se kvari i polako ulećemo u nevreme. Sporo se krećemo, jake su struje, povratak je mnogo sporiji. Kamp Toma gostoljubiv, miran bez gostiju kao i prošli put, ali sada samo za kratko zadržavanje.Treba stici do Golubca, gde je planirano noćenje.

  Stigli smo u neko doba, nekako boreći se sa snagom talasa. Neko ležeći u kabini, a neko okrećići kormilo nizvodno radi većeg užavanja u nečemu što je komentarisao kao: -Rodeo, veliki rodeo!

  Noć u marini je protekla u stalnom budjenju, privezivanju, nameštanju. Napolju je duvalo i fijukalo. Jutro nije ništa bolje obećavalo, bilo je oblačno, kišno i tmurno. Ostali smo zarobljeni, na sreću blizu grada, gde smo imali sve na dohvat ruke. Šta preostaje sem izležavanja, čatovanja, filmovanja i knjigovanja. Ne mogu reći da mi nije prijalo. Posle toliko dana uzastopne plovidbe taj dan je za mene bio k’o poručen. U malenoj kabini i nekoliko probranih filmova stereo ozvučenjem osećali smo se kao u kućnom bioskopu, uz palačinke i domaći pekmez mame Savke ništa nije falilo.

  Nekoliko najupornijih jedriličara izašlo je na Dunav tog dana. Kao da nisu osećali promrzle prste i ako se na jarko rumenim obrazima videlo koliko je bilo prijatno na reci. Predposlednji dan bio je red kise red sunca, protekao u lepoj plovidbi i razmisljanju o proteklim danima. Pred sumrak zanoćismo u rukavcu Žarkovačke ade.

  Lepa uvala još, lepši pesak, te topla voda ne dadoše nam mira, te se okupasmo se za sve pare. Plaža je (zamislite) bila samo naša. Jos jedna lepa noć i san pravednika. Sa mirnom rekom spavanje je bilo lepše nego ikada, a jutro nikad dovoljno dugo da se dospava još malo.

  Kao što uvek i biva zadnji dan bude takav da poželiš da još ostaneš. Kao da su svi pecaroši sveta izašli na obale Dunava. Uživali su u svom miru okruženi zelenilom i strpljivo čekali svoj trenutak da voda zatalasa i udica zaigra ili su bili tu samo da bi nama mahnuli i pozdravili klimanjem glave. Svejedno, dan kao da je isklizao, a da nismo ni bili toga svesni. Tog popodneva lađica je završavala svoju plovidbu i iščekivala čas kada će se odmarati u svojoj marini.

  Bila je vredna i pouzdana te smo je lepo ušuškali, rasteretili suvišnog prtljaga i ostavili u sigurnim rukama lepog Mike.

  Dok smo hodali polupraznim beogradskim ulicama ljuljalo nam se tlo pod nogama i mantalo u glavi kao da smo još uvek bili na talasima reke, tako je bilo (nekome:) i sledećeg i onog tamo dana. Neki bi rekli ko bunike da ste jeli, iskreno nikada ih nisam probala, al pretpostavljam da je to taj osećaj. Trebalo je vremena da se vratimo u realnost. Kažu iskusni da je uvek je to tako posle dugih talasastih plovidbi...

Nadam se da će plovidbi biti još, pa pisaćemo...

Tekst: Violeta Bojović

Fotografije: Zoran Čubrilo