Jutro je trebalo iskoristiti za nabavku, sredjivanje čamaca i naravno za kaficu sa novim komšijama. Doduše malko se to razvuklo, te smo dosta kasno isplovili i krenuli nazad. Šta ću kad kapetan voli da ćaska.

  Sad je trebalo ponovo proći isti ritual kao prethodnog dana. Sačekati da doplovi veći brod i sa njim preći na drugu stranu prevodnice. I ovoga puta to je trajalo i trajalo. Sunčali smo se na palubi, ispijali sokiće, blejali okolo dok se u neko doba nije pojavio gospodin ‘veliki’.

  Sad već poučeni iskustvom od prethodnog dana uplovljavamo bezbrižno u prvi deo prevodnice sigurni da nas ništa ne može iznenaditi. Sa leve strane je tanker tj. Gosn veliki, a mi sa desne i polako kreće punjenje vode, dakle proces je isti sa malom razlikom jer se sada podiže nivo vode. Sve ide k’o po loju, gvozdena kapija se otvara i sad očekujemo prolaz u drugi deo za punjenje... ali ispred nas, na našoj strani, da budem preciznija... Ispred nas je veliki brod!!!

  Stoji nepomičan i strelja nas pogledom, svakog časa moze da upali svoje moćne motore i da krene ka nama. A gde cemo mi? Zoran se snalazi i vešto okreće pasaru ne bi li je sklonio sa puta grdosiji i parkira se iza tankera premda je tu ostalo malo mesta a i turbolencija njegovih motora nije poželjna za nas male. Al nema se kud. Totalno zbunjeni i u haosu skrenuli smo pažnju posade sa tankera od preko puta te nam u nekom momentu par mornara mahnuše i pokazaše mimikom da se privežemo uz njih.

  Neko tvrdi da je moja lila haljinice bila uzrok ipak bilo kako bilo, uskoro smo bili bezbedno uvezani za baržu i sretni ko mala deca. Dok je grdosija mirno prolazila pored nas, mi smo sem pomoci ‘drug na drumu’ dobili i ponudu da sa novim prijateljima privezani otplovimo čak do Novog Sada. Eto kad te krene krenulo te, sad još i gratis vožnja, ma mnogo bi bilo, ipak idemo našu laganu vožnju kako smo i zacrtali. Hvala drugari, izmahasmo se i odosmo po drugi put na najatraktivniji deo plovidbe, da ponovimo i zauvek zapamtimo vožnju kroz Kazane djerdapskog kanjona uživajuci u svakom minutu provedenom na pasari.

  Veče je padalo, a mi još nismo našli smeštaj. Tačnije po planu to je trebalo da bude Porečka reka, ali do nje je trebalo dosta sati uzvodne, a samim tim i sporije plovidbe. Mrak nas je hvatao pa i opasnost od zlih mreža, plutajucih predmeta, te je trebalo dobro paziti. Natukla sam sve džempere koje sam našla, bili moji ili ne, nekoliko čarapa i ozbiljno se prihvatila dužnosti izvidjača na pramcu. Ako je uopste neko mogao da me vidi mora da sam mu ličila na čoveka koji se sprema da hoda po mesecu. Dobila sam i oružje u obliku čaklje, a čak i kapetanovu kapu. Površina vode bila je osvetljena mesečinom, i svakako da nam je to pokazivao put, ipak bilo je tesko uociti i prepoznati tačku za pristajanje.

  U neko doba, skoro pa sam obnevidela, te mi se svaka senka cinila kao neka neman iz mraka, pojaviše se u daljini neki beli čunjevi, mislim bove ili ti plastični kanisteri što nas je zaustavilo jer to su ipak bile ribarske mreže u koje se nikako ne bi valjalo uplesti, te tako neplanski skrenusmo sa plovnog puta. I za divno čudo ispred nas je bilo baš to mesto koje smo tražili. Toliko uzbudjenja za jedan dan, previše je bilo i za iskusnog dunavoplovca a kamoli za mene pripravnika. Dakle umor je prevladao tako da smo te noći i od večere odustali.