Ujutru se samo mala lasica vrzmala po obali, a od ribara ni traga ni glasa ... u stvari kad bolje razmislim nije nam se ni jela riba,  kad se setim čišćenja, prljanja po pramcu... a tek mirisi... napravismo musli, naslo se i nesto keksa i otplovismo u započeti dan D.

“Prevodnica je u remontu, molim Vas predjite na rumunsku stranu, sačekajte i osoblje će Vam dati znak”... odgovorila je službenica na Zoranov poziv.

  Nismo baš očekivali ovako nešto, na rumunskoj strani beše mnoštvo lučkih radnika koji su spikali samo svoj maternji. Jednog sam razumela onako natucajući neku reč i kapirajuci mimiku da hoće da mu prodamo brodić. Eh, ne zna on, ma ne bi ga mi dali ni za šta na svetu.

  Kao da je večnost prošla, nepomično smo zurili u nekakav semafor u daljini. Na njemu je sve vreme pokazivalo crveno. Skoro da smo odustali od prelaska preko prevodnice kad se u daljini pojavi gurač sa više barži... aha, dakle nju smo čekali. Lica nam se ozariše, obrazi poprimiše boju semafora, semafor promeni u zelenu, ulazi prvo taj sistem plovila, a za njim i naša malenkost... pa sad nemamo kud, nazad nema. Odnekud sa zidina pojavi se nekakva debeljuškasta tetka u plavoj uniformi koja nam pokretima svoje punačke ručice pokazivala gde da se privežemo. Potajno smo se nadali da još neko sve ovo kontroliše, silna skalamerija je pored nas, a mi tako majušni medju tim betonskim i hrdjavo-gvozdenim grdosijama. Svaka od tih barži bila je stoput veća i jača od nas. Škripa ogromnih vrata označila je početak prevođenja.

  Pomalo uznemireni sedeli smo i iščekivali šta će se desiti... oko nas tišina, samo povremena škripa bitvi odzvanjala je prostorom... sve je trajalo nekih 20tak minuta, a mi smo se lagano klizili nadole blago se ljuljuškajući. Za to vreme spustili smo se oko 15 metara dok se ispred nas pomaljao ogorman gvozdeni zid. U momentu kada smo pomislili da je to kraj, i kad se sa jakom škripom otvori i sledeća kapija, ispred nas se ukaza druga prostorija ... postupak privezivanja je bio identičan ... ritual spuštanja takodje... i još kojih 10tak metara naniže, da bi nam se na kraju otvorila ona druga strana Dunava koju do tada nismo poznavali. Totalno zbunjeni i još pod jakim utiskom proživljenog otplovismo ka novoj, mirnijoj drugačijoj reci koju smo do pre samo pola sata gledali okruženu brdima i šumom.

  Nenaviknuti na ravnicu ovo je delovalo pomalo dosadno i monotono te u kasno popodne rešismo da okrenemo nazad i u sumrak uplovismo u Kladovo.

  Veče je bilo toplo ko stvoreno za druženje i šetnju. Grad je imao svoje turiste koji ga posećuju sa reke dolazeći velikim belim brodovima a i nas retke posetioce na malim lađicama. Slatka marina, čista i sredjena sa retko prijatnim ljudima, medju kojima smo našli i nove prijatelje te veče proveli u prijatnom druženju razmenjujući po koju čašicu, recepte i telefone.