Bio je to pokušaj da na pravi način potrošimo sunčane dane Miholjskog leta. Sezona, zbog visokog vodostaja i nije bila pogodna za plovidbu, pa eto ajde na samom kraju da napravimo neku lepu plovidbu. Pet dana odmora, nekako jedva izboksovanih i dva vikenda koji ih okružuju su bili ono što smo nameravali da potrošimo na plovidbu po kojoj ćemo ipak pamtiti tu dvadeset-desetu godinu. Planirali smo da dosta vremena provedemo ploveći, ali da kao i uvek, uživamo za vreme te plovidbe. Posle relativno kratkog dogovora, u fazonu da je bitno da negde idemo, a gde god to da bude, biće lepo, zevrteli smo rulet i pustili da kuglica sreće odluči za nas. Gde god da stane doneće dobitak, a ovaj put taj dobitak je bila plovidba ka Đerdapu...

Plovili: Lađica Beogradac, Violeta Bojović, Zoran Čubrilo

  Kako to već red nalaže u startu nazdravismo jednom s’ nogu, onako domaćinski za sretan početak i mirno more, oću reći reku, jer za neverovati početak je bio prava avantura, bar za mene početnika, pomoćnika, saputnika, sagovornika, sobarice, kuvarice, dodavača, pomagača, dobavljača, izvidjača... ma jasno, dužnosti su mi bile zanemarljivo male. Dakle ta dotična gromovača, došla mi je glave, te mi je u prvim satima plavidbe, čim smo uleteli u pravo nevreme, a negde oko Rama, pomogla da osetim čari rečne morske bolesti. Napolju se spojilo nebo i zemlja duvalo je i pljuštalo i ljuljalo pa sam dan provela u utrobi čamca. Družila se sa čašom vruće supe, ugrejala prstiće i smirila stomak, gledala nemirnu reku, molila se bogu i svim svecima, dok je kapetan ostao za kormilom broda, bos i promrzao pevušio: - Zima, zima, e pa šta je...

  Preživesmo nekako olujni dan, te sledeće jutro Golubačka marina, okupana i čista zamirisa na jesenju svežinu i doručak. E’ ni kapetani nisu k’o što su nekada bili te su u medjuvremenu naučili štošta, pa čak i da prave najukusnije i najoriginalnije prženice sa šećerom, posle kojih mi ni pranje sudova, a ni nabavka nisu teško pali. Recept u reči i slici u sledećem broju Beogradca, ako se kapetan ne uobrazi u međuvremenu.

  Eh da je bilo vremena za bar još par dana, ali čekalo nas je dosta kilometara i valjalo je krenuti plovnim, nizvodnim putem. Baš kao posle kiše, reka mirna i pitoma, te sa blagim vetrom u kosi i punih stomaka, još istog dana, lagano uklizasmo do sledećeg prenoćišta u bajkovitoj uvali kampa Toma. Van sezone je bio prazan, izuzimajući par pitomih, razdraganih a istovremeno i dosadnih lokalnih kucova. On i ona, naizmenično su se smenjivali u igri i pratili svaki naš korak.

  Ceo kamp je bio naš, te se zavalismo na široke klupe isturene drvene terase, tik uz parkiranu lađicu. U neko doba večeri privukosmo sa broda i nešto klope i buteljku vina te uz zvezdano nebo i lagano talasanje ostadosmo do kasno u noć. A gde je jedna tu je i druga flajka naizgled posebna i nekada donesena sa putovanja po Francuskoj i dvorcima Loare, nekako je prilika nalagala i nismo se pokajali, veče je bilo posebo.

  Dunav se utišao a mesec osvetljavao kratak put do kabine, al’ ni to nije bilo dovoljno jer trebalo je na kraju balade utrefiti ulaz u pasaru. Iz n-tog pokušaja, ne sećam se baš najbolje detalja čini mi se da smo se ipak zaglavili kod ulaznih vrata al definitivno da nam je samo sekund trebao da zahrčemo u duetu, najdubljim snom pravednika. Jutro je počelo kaficom sa šlagom i laganim pakovanjem... ajde požuri, gde je punjač, smotaj tu vreću brzo, spora si, gde je treća baterija od ukupno dve, zašto na teflonu stoji tanjir ogrebace ga, lepo seci taj lukac , baš si... Uobičajene lagane pripreme tog tipa trajale su tokom cele plovidbe.