- posna JUHOR supa - mrsni GLEDIČKI sir - STOLOVI su postavljeni - GOzba Čeka sve ... ili kako smo biciklirali ju?nom šumadijom... ili četri dana, četri planine... Juhor, Gledičke, Stolovi, Goč... 

  Neke stvari su privlačne, to je sve. Iz istog razloga zbog kojeg ljudi prolaze pored pekare kad se vadi pecivo iz peci. Tog jutra nije bilo pekare u blizini, ali smo osetili sličan privlačan miris podno planine Stolovi i nagonski krenuli gore biciklima... 

-posna JUHOR supa, mrsni GLEDIČKI sir-

  Iako se nije ni pošteno raspakovao, Zoki Čubrilo je izrazio želju da vozi u ove praznike, te je stvari iz planinarskog ranca samo simbolično prebacio u bisage, a hodanje zamenio biciklom i nastavio gde je ono stao. 

  A stali smo u Jagodini i pozdravili se sa autom u naredna 4 dana, tu će nas čekati dotle, valjda. Odatle smo načeli tih planiranih 270km. koliko je izlazio ovaj krug. A oni prvi kilometri vodili su do sela Majur, vrlo blizu Jagodine. Tu počinje grebenski put planine Juhor, koji prolazi maltene celom njenom dužinom, i tu je i ležala osnova prvog dana. Iza poslednjih kuća Majura, asfalt lagano nestaje i nastavlja u vidu, prijatnog za tošak, makadamskog puta koji će se protegnuti sve do najviših tačaka Juhora, a potom malo strmoglavije sjuriti na drugu stranu planine. Otuda je i napad planine sa ove strane opravdaniji.

  Nakon obilnijih kiša, potrebno je neko vreme kako bi se ovaj put rehabilitovao, a žedna zemlja usisala nastale bare. Tako je bilo onih šumovitijih delova na kojima se moralo posve sastrane prolaziti, noseci bicikl, ali to nije uticalo na glavnicu puta po kojoj je bio u redu voziti. Prvi izvor, bar koji smo mi primetili, je izletište Dobra Voda, koji dolazi nakon oko 23km od Majura. To je dobar razlog da se bidoni naoružaju pre napuštanja asfalta, posebno po sunčanom danu kakav je bio, iako gusta šuma kojom obiluje Juhor dozvoljava vožnju u senci većinom vremena.

  Nedostatak asfaltnog prilaza grebenu ove planine, čini da se na ovaj sveti praznik u nas, gore pojavi tek par odvažnih automobila. Stoga je ovo izletiste prijatno iznenadilo uprkos očekivanjima, i ponudilo nadasve tihi odmor od puta dotle. Nedaleko od Dobre Vode, naleće se na veću, ako ne i najveću, raskrsnicu gore, gde levi put silazi u selo Potočac, a pravo se produžava za vrh Vetren i nastavak grebenom, kuda smo i produžili. Za koji kilometar se opaze oznake koje signaliziraju, kako to obično ide, put ka vrhu. Satnica je zadovoljavala, pa kad smo već bili tu, nije bilo razloga da ne skoknemo do gore.

  Ipak, da je vredelo i nije, bar za mene. Ponadao sam se da ce se gore šuma malo otvoriti i prikazati šta od okoliša, ali sem stuba koji simbolizuje vrh sa ispisanom visinom (775m), slabo sta se uočava. Probali smo i sa šetnjom po kupi ( Juhor sa autoputa, u neku ruku, izgleda kao mali Rtanj ) i penjanjem na drveće, ali nije vredelo. Vratili smo se na donji put i polako razmišljali o silasku sa planine.

  Sada je jos ostalo donekle napredovati ka manastiru Kalenić kroz okolna sela. Jedno od njih će biti i konačište za tu noć, u to nije bilo sumnje. A praksa je pokazala da najsporednija–sporedna-sporadicna ( ili kako vec ) stvar na svetu tj. fudbal, igra važnu ulogu u životu kampera u nas. Ta seoska igralista su kao stvorena u ove svrhe, a ima ih hvala bogu u svakom poštenom selu, negde i po dva.

  Tako smo odabrali onaj teren u selu Oparić. Medjutim bili smo upozoreni da se moramo pomeriti iz šesnaesterca do nedelje, kada je utakmica lokalnih rivala: Oparić – Milutovac, a planira se i dolazak grupe navijača. Ali kako je bio tek četvrtak, a aranžman obuhvatao jedno noćenje sa doručkom, nije bilo problema. Ovaj teren ipak nije bio nasumično odabran, tik iza njega je Kalenićka reka. Koja ne samo da je poslužila u svrhu lične higijene, vec ce nas sutradan nepogrešivo odvesti do Gledičkih planina, odakle i počinje da curka.

 

-STOLOVI su postavljeni, GOzba Čeka sve-

  Neke stvari su privlašne, to je sve. Iz istog razloga zbog kojeg ljudi prolaze pored pekare kad se vadi pecivo iz peći. Tog jutra nije bilo pekare u blizini, ali smo osetili sličan privlacan miris podno planine Stolovi i nagonski krenuli gore biciklima. Pritom smo stvari ostavili u bakalnici kod koje se i odvaja grebenski put, jer smo se istim putem nameravali i spustiti, i tako krenuli rasterećenim biciklima. Od ovog odvajanja kod Kamenice do vrha ima 10km, i iako je u pitanju put, a ne staza, teško je voziti zbog rastresite podloge i naravno nagiba. Ta prva polovina staze je uglavnom zaklonjena sa severne strane, sto je dobro kada je vetrovito kao tog dana i iz tog smera. Tako je sve do oštre krivine nadesno, gde se levo odvaja put za Breznu, i pocinje pristojnija podloga. Vredi sačekati ovaj momenat, jer se ne samo krene sa okretanjem pedala po izuzetnom predelu, već se i pogled rasprsne na sve strane, Usovica i drugi vrhovi su pogledom dostupni, a to uvek ohrabri, bez obzira na daljinu.

 Prostor koji ovde pukne pred očima je za divljenje, a oblaci koji preleću iznad glave kao na ubrzanom filmu, jos uverljivije dočaravaju da vreme curi za sve, ali ne i za ovu gromadu. Kod udoline podno vrha, dela koji se zove Nilovska prevoja, zastali smo kod neceg neobičnijeg. Neceg sto je bacilo najsjajniju iskru na celokupni dozivljaj.

  Nakon ovog dodira, izlazak na vrh se nije vise činio tako bitnim. Pa ipak smo tamo produžili i stigli za pola sata, pritom se vise osvrćući ka fantasticnoj porodici konja, nego gledajući napred. Ovde se vreme promeni začas, pa te u jednom trenutku greje sunce, dok na susednoj planini tuče grmljvina; sve dok se uloge pošteno ne promene, pa tamo padne koji zrak, a onaj oblak se preseli iznad tvoje glave. Ovde skrivanja nema, greben planine je golem i izlišno je bežati u kakav zaklon. Tako je protutnjao gradonosni oblak, i za 5min. otisao dalje na jug, ka željinu, zaklanjajući sad njega, a nama vrativši sunce. Medjutim onaj pravi prolećni pljusak, potopljanin, nakon koga sve tako utihne, a mirisi ožive, usledio je kada smo se već spustili i bili u zaštiti prodavnice u kojoj smo ostavili stvari. Iskoristili smo to vreme i mesto za ručak, pa krenuli dalje ka Goču.

  U tisini i po vlažnom kolovozu koji je isparavao od ponovorodjenog sunca, stigli smo do Brezne. Donde je glavnica uspona, da bi odatle bilo umerenije do samog centra. Usput se prodje Gočko jezero. Atraktivna destinacija Kraljevačkih biciklista, kojih sretosmo nekoliko. Stacionar hotela i domova nalazi se na 900m, i svežina se i te kako osetila. I bilo je jasno da ce slediti sveža noć, sa par stepeni iznad nule. U zoru je padala i kiša.

  Poslednji dan čekala nas je stotka do Jagodine. Trebalo je najpre sići sa Goča u Vrnjačku Banju. Ali ne tako brzo, a i nije bilo potrebe. Bez obzira na savetovanje da se manemo šumskog puta jer je potopljen zbog kišnog perioda, te da ni džipovi nisu uspevali, krenuli smo tim fenomenalnim putem pored potoka. Do asfalta sa druge strane ima 15km, prvih 10 je lagani uspon uz potok koji ga sve vreme prati. Na prevoju sledi markacijsko odvajanje za verovatno ili Črni Vrh ili Ljukten, nisam siguran, dok oštrim zaokretom levo put nastavlja ka asfaltu za Vrnjačku banju. Odavde je stvarno postojalo u vise navrata zaostalih bara na putu, ali ništa ozbiljnije od onih na Juhoru i nista neprohodno. Ne samo za jedno takvo probojno prevozno sredstvo kakav je bicikl, vec i za običan auto. Velika bi greška bila da smo naseli na tvrdnje i pravili krug od 30km viska do Kraljeva, samo zbog proverenog asfaltnog puta. Ovako, izašli smo iz šume na putni prevoj preko Goča. To je jos jedna, druga, banjska strana Goča, gde takodje postoje objekti od važnosti kao sto su škola, koji hotel, žičara, koji pansion,prodavnica.

 Odavde se perfektnim asfaltom, put spušta do Vrnjačke Banje, koja se vidi odozgore, kao rupa 1100m niže u koju treba propasti i pritom se u slasti nauživati. Kao nagrada koja nikad ne izostane za pošteno zalaganje i trud. Sa svakom stvari koju izgubiš nešto dobijes. Tako smo gubili na visini, a dobijali na toploti od koje gore i nije kipelo. A kada se spusti skroz dole do Banje, nadasve je prijatno i osećaj izgubljenog proleća oživljava. Taj osecaj je jos udobniji nakon pravog obroka, u jednoj od prodavnica koja se bave ishranom ljudi. A njih je mnogo ovde, uostalom ovo mesto je prilično poznato u našoj enciklopediji banja.

  Odavde je ostalo naizgled otaljavanje do cilja. Ali kao sto se može sesti pred drvo i gledati ga godinama, pa opet neces primetiti kako raste, tako nije imalo smisla ni gledati koliko je daleko Jagodina na karti, a ne raditi ništa po tom pitanju. I ipak je i to bila vožnja koja je ispala zanimljivija od mnogih iz okoline Beograda. Imali smo celo popodne, i tako stigli jos dok je sunce celim oblikom bilo na nebu.

  Usput vredi istaci jos jedan izuzetan puteljak pored Juhora, kroz okolna sela, tokom Zupanjevačke reke. Potoka, recica, reka, njih vecih ili manjih, bilo toliko na ovom putu da sam se vec uplašio da cu dobiti neku rečnu verziju morske bolesti.

  U gradu vostanih figura, ostalo je samo popakovati sve u kola i zaploviti autoputem, čežnjivo gledajuci u retrovizor i u ono što je ostalo da leži iza, a sto se prošlo.