FoTo Galerije

1810.jpg

Š.L.A.G.

Švajcarska, Lihtenstajn,

Austrija, Nemačka


  0130_1_juhor.jpg

Južna Šumadija


zd_250.JPG

Uskršnja

neočekivana tura


  0270.JPG

Gvozdena kapija


 

IMG_7519_c.jpg

Čenejski salaši


15

Kažu da prva tura ostaje u sećanju. Godinu i po dana kasnije, posle nekoliko drugih tura, ova se nekako izdvaja. U planu je bio put do Crnogorskog primorja, ali je nekako bilo sudjeno da to ipak bude ciklo tura od Smedereva do manastira Ostrog. 

 

  No, da krenemo iz početka ili još bolje da malo zavirimo negde ispod, tačnije pre početka. Nekako s proleća 2012. počeo sam po malo da vozim bicikl kupljen prethodne jeseni. Kao da sam početnik a nisam jer sam u onim ludim godinama dok sam bio srednjoškolac intenzivno vozio bajs. Posle dodje vojska, a nakon nje ubrzo se preselio u Beograd, zaposlio se i biciklizam je za mene postao gotovo prošlost. Godine su prolazile, oženio se, rodilo se dete, bla bla bla... prodje 10 godina začas. Ipak, kada je nešto sudjeno ne može se od toga pobeći. Seo sam ponovo na bajs i počeo da vozim po malo. Nedugo posle toga brat mi je iz zezanja predložio da idemo na more biciklima što sam i prihvatio. U medjuvremenu saznao sam za cikloturizam i igrom slučaja upoznao Snežanu Radojičić dok je prolazila kroz Smederevo u povratku iz Rumunije (ona je tačnije krenula iz Bratislave na put oko sveta). Tog dana sam pored nje upoznao i Rajka Jankovića koji je došao u Smederevo kako bi video Snežanu. Eto, imao sam priliku i čast da upoznam dve srpske legende u bajkerskom svetu. Praktično, tog dana sam se zarazio onom malom gomilom aluminijuma na dva točka. 

  Da se vratim na temu, dosta je bilo istorije... Vreme je prolazilo i bližio se dan kada je trebalo poći za Crnu Goru. Nekoliko nedelja pred polazak moj brat odustaje iz samo njemu poznatih razloga. Razradio sam plan puta, prikupio većinu potrebnih stvari, uzeo godišnji odmor u avgustu... i ostanem bez suvozača. Nisam mogao da verujem da se to dogadja. Tada sam odlučio da idem sam pa kud puklo da puklo. Mali problem su predstavljale finansije. Nisu bile u najboljem stanju pa je ostala opcija da se spava u šatoru i trebalo je probiti led, podići šator tamo negde i sam spavati. U glavi mi se motala misao: kad može Rajko mogu i ja. Za datum polaska odredjen je 13.avgust 2012-te (na sreću nije bio petak).

18_cr

Smederevo-Topola-Rudnik-Čačak-Užice-Višegrad-Goražde-Foča-Plužine-Nikšić-Ostrog


 

  Veče pred polazak... montiranje bisaga koje sam pozajmio. Moram da priznam da nisam hteo da ih kupujem jer sam pomislio da će mi možda presesti tih 900 km pedaliranja pa mi više neće pasti na pamet da sednem na bajs. Desilo se medjutim suprotno ali o tome ću kasnije. Dakle, počinje pakovanje bisaga, šatora, vreće, itd... Pokazalo se da nije bila dobra ideja da sve to pakujem veče pred polazak pogotovo što to radim prvi put a nisam čak ni probao bisage. Bio sam, verovatno znate taj osećaj, toliko ponesen mišlju da idem na cikloturu da na moguće teškoće, probleme i ostale stvari nisam ni pomišljao...Što bi rekli: bio sam k'o drogiran. Ostaće mi zauvek u sećanju taj osećaj... skoro da se može porediti sa rodjenjem deteta. Naravno, pošto sam prvi put u životu pakovao bisage to sam uradio dva puta te večeri (prvi put nije bilo dobro te sam skoro sve izvadio pa opet ispočetka) tako da do planiranog leganja u kevet oko 21h nije ni došlo. Legao u jedan iza ponoći i kao nešto odspavao.


1

KTM je spreman za put... a ja? 

  


Dan 1.

 Ujutro budilnik vrišti u 6h...dižem se onako pospan,oblačim podgaće sa uloškom koje su mi stigle nove dan ranije. Ispostaviće se da je to bila jaaaako loša ideja. Trebalo je da ih kupim 10-ak dana ranije, ali o ovome ću kasnije (i sad kad se setim tog dela nije mi dobro). Dakle, oblačim se, iznosim bicikl sa svim stvarima ispred kuće i pri tom razmišljam kako ću ja sve to isterati uz mnoga brda koja me čekaju na tom putu. Sedam na bajs i... KREĆEM... više mi ništa nije bilo važno, samo da se ide. Kez mi se nije skidao sa lica tokom celog dana... a bogami i duže. Počinju prvi kilometri, već je toplo, oseća se onih 15-ak kg na prtljažniku. Naime, kuća mi je ispod samog brda i u samom startu čeka me kraći uspon. Narednih dana shvatio sam da je kratak uspon blizu kuće zapravo kao ravna livada naspram onih uspona koji su me čekali usput.Prolazim kroz Topolu i tu se zaustavljam kako bih nešto na brzaka pojeo i tada napravim jednu grešku koju sam platio nekih 20-ak minuta kasnije. Naime onako  baš gladan, vodeći se poslovicom "auto bez goriva ne ide", smažem burek i dva jogurta, krenem dalje i posle nekoliko kilometara naidjem na solidno brdo. Tu mi onaj burek dodje glave. Morao sam pauzirati dok se burek malo nije slegao. Ne može se sve znati, nešto se mora i naučiti.Posle nekoliko sati pedaliranja našao sam se u podnožju Rudnika...bogme, opak uspon...duša mi je bila u nosu. 


2
Pauza u podnožju Rudnika

  Dodatnu poteškoću predstavljalo je i to da ja vozim treking bicikl (točak 28) sa jačim pogonom u odnosu na MTB ali šta ću, volim treking bajk, baš mi mnogo dobro leži. Nekako sam savladao uspon uz Rudnik i ubrzo izbio na Ibarsku magistralu. Odatle je sve išlo kao po loju...em je sve nizbrdo i naniže, em ono o čemu bajkeri sanjaju - vetar u ledja. Skupo sam platio ovaj vetar u ledja jer je u povratku iz Crne Gore bio vetar u lice. Nakon Rudnika prodjoh kroz Čačak. Nisam se ni zadržavao u Čačku jer  me nešto nije ni zanimalo  i žurio sam da stignem do kraja dana u Požegu. Tamo sam imao noćenje kod Zorana, mog prijatelja kojeg tada nisam ni poznavao. Čovek mi ponudio noćenje jer je na FB video moju objavu u vezi polaska. Zna fejsbuk ponekad da bude i koristan. Put je dalje vodio kroz Ovčar Banju. Taj deo mi je oduvek bio privlačan. U Požegu stižem oko 18h sa predjenih 158km. Sebe sam iznenadio jer sam samo jedanput vozio krug od 120km (ostale vožnje bile su duge po 30-40km).Adrenalin je čudo. Veče protiče u bajkerskim razgovorima i upoznavanju sa domaćinom koji je već nekoliko puta ugostio i Rajka Jankovića.Svet zna ponekad da bude baš mali.

3
Moj domaćin Zoran Raković. biciklista iz Požege


Dan 2.

  Ujutro se pozdravljam sa mojim domaćinom i na moje hvala reče mi: "Ne treba da mi zahvaljuješ,umesto toga ugosti nekog cikloturistu kao što sam i ja tebe". Krećem lagano put Užica, usput svraćam na neku benzinsku pumpu i kupujem laka peciva za doručak (prethodnog dana mi preseo burek). Užice je fin grad, malo sam se motao po njemu, kupio nešto hrane i krenuo dalje. Pauzu za klopu napravio sam negde na brdu ka Zlatiboru odakle je put vodio nizbrdo. Poučen iskustvom sa jelom iz prethodnog dana skapirao sam da treba pogledati na mapu kako bih znao gde je uspon da mi ne bi jelo preselo. Imao sam odštampane mape sa "ride with gps" na kojima je i prikaz visinskih razlika.(možda ima i neki drugi sajt ali ja sam već navikao na ovaj).

4
Pauza u hladovini

  Negde usput ka Mokroj Gori sretnem dvojicu bajkera, jedan iz Italije a drugi iz Španije, obojica na putu za Istanbul. Pozdravismo se u spidu i nastavili svako svojim putem.Oko podneva izlazim na Mokru Goru gde je na vrhu pored puta predobra i 'laaadna voda od koje se maltene ukoči vilica. Nekih 100 metara dalje na početku nizbrdice je tunel dužine oko 700m - umal' ne s'radah u njemu. Uletim u tunel mnogo brzo, bogme sa dobrih 50-ak km/h a tunel neosvetljen. Ima tunel osvetljenje ali nije radilo...to mu dodje kao i da ga nema. Nadležni rešili da štekaju lovu pa ajd i u tunelu da štede struju,uglavnom ja se jedva održah na točkovima. Nije bilo druge nego da se gura. Nešto niže je skretanje za Drvengrad. Do Drvengrada je toliko strmo i guranje je jedina opcija. Železnička stanica u Mokroj Gori je neki kilometar niže...već sam bio tu al' ajd da ne bude da nisam bio bajsom pa reših da svratim. Na železničkoj stanici podno Mokre Gore javlja mi se par na motociklu koji me je obišao tog jutra tamo negde na Zlatiboru. Mi biciklisti jesmo spori ali uvek stignemo tamo gde i ostali. Nakon kraćeg zadržavanja teram dalje. Nedugo zatim stižem na granicu, obavljam formalni pregled i ajd dalje ka Višegradu. Zaustavljam se usput preko puta manastira Dobrun kod neke žene koja prodaje suvenire u simpatičnom drvenom kiosku i kupujem srpsku zastavu...tek da se vidi da nisam tamo neki stranac iz EU.Dalje sledi prilično dobar put ka Višegradu koji vodi uz Drinu.

  Automobili retko prolaze a kamiona i autobusa nigde nema. Nekako je pomalo i jeziv osecaj. Navikli smo na gradsku buku te je ovaj osećaj malo stran. Nedugo zatim stižem do Višegrada. Prvi put sam ovde. Zastajem na čuvenom mostu preko Drine poznatom kao na Drini ćuprija, razgledam malo okolinu. Dvoje mladih me posmatraju i spostavilo se da je devojka iz Smedereva, negde iz mog komšiluka. Eto, ne možeš se od svojih ni u Bosni sakriti. Pade na mostu i poneka fotografija, i nakon kratke pauze nastavljam dalje ka Goraždu. Od Višegrada nastaje prava noćna mora u vidu bezbroj mračnih tunela..što jes,jes,preseli su mi. Neke sam izvozao a one mračne i neosvetljene pregurao. Budući da Marfi uvek dežura ispostaviće se da su oni u kanjonu Pive još gori ali, o tome ćemo kasnije. Nakon serije mračnih tunela stižem u malo mesto Medjedja. Lagano prolazim razmišljajući kako bi bilo fino zanoćiti u nekoj kući obzirom da je uz Drinu prilično nepristupačan teren za šator. U tom trenu neki čiča me pozdravlja i zaustavlja me sa uobičajenim pitanjem: sinko,kuda si se uputio (Srpska zastava na biciklu daje pozitivan efekat. Meštani u mestima kroz koja prolazim vide da smo svoji pa lako započinju razgovor). Reč po reč i tu se nadje još par ljudi koji mi nadjoše smeštaj nedaleko odatle za 5eur. Bolje nije moglo ispasti budući da se bližio kraj dana. Domaćini, stariji bračni par iz Sarajeva imaju kuću u Medjedji i često tu dolaze da provode dane u penziji pa usput prime i ponekog putnika koji se tu zadesi.



Dan 3.

  Nakon odlično prospavane noći ujutro ustadoh svež i odmoran te izadjoh malo na terasu. Pogled sa terase pruža se na Drinu i to je jedan od onih trenutaka koji predstavljaju lek za dušu.

5
Odmor za dušu

 

6
Uz Drinu
  
  Posle kraće meditacije sa pogledom na Drinu sedam na moje magare i nastavljam dalje ka Goraždu. Borba sa tunelima se nastavlja. Ima ih uz Drinu i za izvoz. U nekom od tunela sustiže me i policija koja me podseti da obučem fluo prsluk (ja kao zaboravio, jelte). Prsluk jeste dobar ali ja se nekako glupavo osećam u njemu pa sam ga skinuo nešto kasnije. Kroz Goražde sam samo protutnjao bez zautavljanja. Bio mi je bitan samo cilj što se ispostavilo kao pogrešno i to ću shvatiti tek nakon povratka kući (zbog žurbe propustio sam nekoliko lepih mesta tokom ove ture). U Ustikolini koja se nalazi u federaciji BiH zastao sam na kratko da bih fotografisao džamiju i tu primetih da me pojedini prolaznici posmatraju nekako ispod oka. Razlog za to, pretpostavljam beše zastavica Srbije iza mojih ledja. Reče mi lepo ona gospodja od koje sam je kupio da je skinem pri prolasku kroz federaciju BiH ali eto, zanos je čudo pa sam na taj detalj potpuno zaboravio. Naravno, nijednog trenutka nisam osetio neprijatnost zbog srpske zastave te nakon kraće pauze nastavljam dalje. Put u ovom delu Bosne zaista je dobar, vozači su smireni te sve glatko ide.. ali ne zadugo :) 

  Nakon nekog vremena stiže se u Foču. Kraće zadržavanje, rashladjivanje pored fontane i nastavljam dalje ka Crnoj Gori. Za one koji krenu ovim putem, u Foči se mora skrenuti levo preko mosta jer se ka Šćepan polju od Foče ide levom stranom Drine (gledajući uzvodno) a ko želi da nastavi ka Tjentištu treba da ide pravo. Od Foče put je dosta uži i svuda ima zakrpa te je vožnja biciklom malo stresna i drmmmmusavvvva...dobro je za one koji imaju kamen u bubregu jer od silnog truckanja može se i on razbiti. Srećom ova loša deonica je kratka, svega 4-5km a nakon toga je i dalje uzano i krivudavo ali nije drmusavo te je vožnja prijatnija iako put konstantno goredolira. Malo gore, pa dole, pa malo više gore i tako sve do granice. Na graničnom prelazu dočeka me mrzovoljan carinik,valjda mu vrućina jer je napolju preko 30C... u odnosu na njegovu facu moja je onda trebala biti totalno smrknuta jer se satima pečem na suncu. Medjutim ja onako baš raspoložen što je njega malo pogodilo u živac i tu počinje klasika. Pasoš nisam poneo a lična karta je stara a njemu problem da kuca u komp da bi me proverio. Sad bi on mene da vrati nazad (kao, ne može sa starom LK) ali kad je čuo da idem na Ostrog nije imao kud pa me pustio. Da nije, bio bi grešan. Na neki način Vasilije Ostroški (svetac u čiji manastir idem) čuva svoje putnike te carinik verovatno nije smeo da mu se zameri.

  Sleduje kraća peripetija sa mrzovoljnim carinikom, pa prelazim preko drvenog mosta izmedju dve granice (most inače jadno izgleda - meni bi bilo frka da tu predjem sa autom) i iza krivine stižem na granični prelaz Crne Gore.. dočeka me ljubazni carinik, lepo se ispričasmo i nastavljam dalje. Ipak nije teško biti fin. Od granice put vodi naviše kroz izuzetno atraktivan kanjon reke Pive. Priroda i sam kanjon ostavljaju bez daha. Pivski most smešten je na padinama kanjona i nema stubove pa izgleda kao da je rastegnut izmedju ogromnih stena.

7

Pivski most iz daljine

8

Pivski most je mnogima atraktivan...

9

...napravljen između dve stene bez ijednog stuba.

  Medjutim Marfi i ovoga puta nije izostao i opeeeet silni tuneli,ovoga puta još gori od onih u Bosni. Smorio sam se kao napolitanka :(  Tuneli su kameni, mračni, vlažni i hladni i ništa se u njima ne vidi te je bilo dosta guranja. Ne pamtim da sam ovoliko gurao bicikl i to po mrklom mraku usred dana. No, kao što reče moj prijatelj Rajko, što je teže i izazovnije to je i lepše. U jednom od tunela na izlasku nailazim na divokoze koje pobegoše preko kamenja. Verovatno su pomislile "evo ga ovaj, mrtav umoran i gladan kao pas, bolje da bežimo"...  i pobegoše, ali moj fotoaparat je takodje brz. U tom trenu bio sam foto-lovac :)  

10

Nekome ovde nešto nije jasno

11

Jedan od pivskih mračnih tunela

  Posle nekih 49 tunela (toliko bi trebalo da ih ima na ovom potezu) stižem do brane na Pivskom jezeru. Tu nailazim na radnike koji rade na održavanju brane. Tokom kratkog razgovora, jedan od njih (kad je čuo odakle idem) postavi mi zanimljivo pitanje: ''Ko te natera da ideš čak ovamo iz Smedereva?''
  Nisam mogao da mu kažem da sam krenuo svojevoljno - pomisliće čovek da sam lud pa sam mu izmumlao nešto nerazumljivo. Pozdravio sam ih i nastavio dalje. Ispratiše oni mene sa pozdravima (primetio sam tokom narednih dana da Crnogorci iskazuju veliko poštovanje putnicima koji su se uputili na Ostrog) kao i da se maltene poklone kad se pomene Vasilije Ostroški. Ubrzo predjoh mostom preko Pivskog jezera i nedugo nakon toga stižem u Plužine. Plužine-simpatičan mali gradić ispod Durmitora na obali Pivskog jezera (nadjoh ovde Rodu market ?!?) Dan se već bližio kraju a teren u ovom kraju nimalo nije pogodan za šator. U Plužinama nalazim bungalove i kamp odmah ispod hotela koji nije u funkciji. Smeštam se u bungalov i u obližnjem Roda marketu kupujem hranu za večeru i za naredna dva dana (ja praktikujem da višednevnoj turi imam hranu za dva dana koju trošim i ujedno obnavljam novom. Biciklista sa praznim stomakom je napaćeni biciklista. Što se tiče spavanja u bungalovu, umor je čudo, spavao sam što bi rekli "k'o zaklan". 


Dan 4.

  Ujutro se budim kao nov, plaćam bungalov 10 evrića (malo li je na ovu skupoću) sedam na magare i krećem...uzbrdo naravno :(Od Plužina put preko zapadnog dela Durmitora vodi uzbrdo. Duša mi u nos izašla. Eem sanjiv, em gladan, a poučen lošim iskustvom prvog dana zbog bureka, nisam želeo da jedem dok se ne popnem negde gore. Problem je što je to gore negde ko zna gde pa se to penjanje odužilo. Crkoh gladan do gore. Usput nailazim na lep vidikovac, pogled je odličan pa zaboravljam na glad.

12

Vidikovac na zapadnoj strani Durmitora

  Nešto kasnije negde pri vrhu sretnem neku babu sa ovcama na putu i opet isto pitanje: kud si se ti uputio na biciklu (izgleda da baš i nema mnogo biciklista ovuda). Malo zastadoh, red je da ispoštujem babu i da joj odgovorim na pitanje. Nedaleko odatle nailazim na mini odmorište i konačno dodje na red željeni doručak. Imao sam kod sebe odštampanu rutu u više delova sa prikazom terena i visinkim razlikama (nije loše da imate to kod sebe jer uvek znate gde vas čekaju veći usponi) tako da sam uvek znao gde su veći usponi pa sam jelo odlagao dok ne izvezem uspon Od tog odmorišta put ide malo dole pa opet malo više gore ali bitno je da sam izvezao najveći deo uspona. Tako je to u Crnoj Gori, sve brdovito i kamenito. Ko voli hladovinu i ravnije terene ovamo bolje da ne ide jer je ovaj deo Crne Gore slabo pošumljen. Nigde drveta, sve kamen do kamena a uspona koliko bogme ima i previše. Negde usput prolazim pokraj dvojice policajaca koji sede u land roveru, pitam se kako li je njima u autu na ovoj vrućini (temperatura je uveliko prešla 30C) mene bar hladi vetar dok vozim. Negde u tom kraju je i Pivski manastir koji sam hteo da posetim, medjutim bio je zatvoren. Od Pivskog manastira put ide naniže (konačno malo nizbrdo) pa opez uzbrdo i najzad dolazi podugačka nizbrdica koja se proteže skoro do Nikšića. Tu sam naplatio svu onu muku od penjanja... ima tu dobrih 15-ak km nizbrdo. Oko Nikšića ide obilazni put ka Podgorici te u Nikšić nisam ni ulazio. Usput još 3 tunela, srećom dobro osvetljeni i napokon stižem do skretanja ka manastiru Ostrog. Odatle se vidi Ostrog u planini obasjan suncem. Moje zadovoljstvo u tom trenutku teško je opisati. 

13

Pogled na manastir Ostrog sa magistrale

  Put do manastira je uzak,krivudav i prilično strm a kako je bilo tek negde oko 16h nisam žurio.Vožnja uzbrdo je začudjujuće laka. Dok lagano savladavam uspon dosta vozača iz automobila me pozdravlja. Zanimljivo je videti biciklistu koji se penje do Ostroga. Od donjeg manastira put je dosta strmiji i odatle počinje guranje. Tad sam saznao koliko je zapravo teško gurati uzbrdo bicikl sa punim bisagama. Nakon više od jednog sata guranja konačno stižem do manastira. 

14

Neposredno ispred manastira Ostrog

15
Ovde je sav umor nestao...

  Ispunivši svoj cilj zaboravio sam na umor. Teško je opisati taj osećaj.20_cr

Obzirom da sam na zadnjoj strani bisaga imao natpis SMEDEREVO bilo je i za očekivati da će me videti neko iz komšiluka. Ubrzo se stvoriše Mladenovčani, par iz Požarevca i jedan turistički vodič iz nekig sela pokraj Smedereva te se malo ispričah sa njima. Nakon obilaska manastira uzimam dušek i dva ćebeta i lagano se pripremam za spavanje. Kažu da se niko nije razboleo iako se spava pod vedrim nebom. Takodje kažu da niko nije sleteo sa puta koji vodi od magistrale do Manastira iako je put krivudav, uzak i bez zaštitne ograde. Kažu da Sveti Vasilije Ostroški čuva svoje putnike. Nekako mi se čini da ima istine u tome što se priča.

 



Dan 5.

  Izjutra već oko 5-5,30 vernici se polako razbudjuju, sledi jutarnja liturgija i negde oko 8h sledi povratak. Do Smedereva ima još ovoliko koliko sam prešao do sada, tačnije još oko 470km. Sitnica u obliku četvorodnevnog pedalanja. Možda bi i moglo za tri dana ali to već prelazi u golgotu.
19_cr

Ostrog-Nikšić-Žabljak-Pljevlja-Prijepolje-Zlatibor-Smederevo

(Požega-Kragujevac: autobusom)

 


 

  Spust do magistrale je prilično agresivan.konstantna nizbrdica začinjena oštrim zavojima na lošem asfaltu dovodi do zagrevanja felni i kočionih paknova. Nekako uspem da se dovučem do Nikšića gde obnavljam zalihu hrane. Po dolasku na Ostrog pojeo sam današnji doručak te sam jedva dočekao da dodjem do neke prodavnice. Put od Nikšića vodio je preko Durmitora ka Žabljaku. Pored dugačkog uspona dužine oko 20-ak km tu se našao i vetar koji me je dodatno kočio (beše lepo dok me je taj isti vetar gurao sva 4 dana do Ostroga). Na sve to dodati još i temperaturu koja se trudila da dotakne 40. stepen, plus teren na kojem je drvo pusta želja. Idealno za preispitivanje sopstvene volje. 

16
Uspon ka Durmitoru

  Uspon uz Durmitor traje i traje, zaliha vode koja je negde dole bila u količini od skoro 4 litara smanjuje se svakim predjenim kilometrom. Tog dana sam saznao koliko je voda lepa čak i kada je vruća-  bolje i vruća nego da je nema. Lagano napredujem uzbrdo brzinom od svega 6-7km/h. Čisto da napomenem (možda nekome i zatreba) obavezno na vrućini nositi kacigu jer otvori na njoj potpomažu rashladjivanju glave a ujedno štiti od sunčanice. Ne biste želeli da vas udari sunčanica na ovakvom mestu gde nema mnogo ni automobila  ni kuća.Od Nikšića do vrha prevoja na putu Nikšić-Žabljak treba savladati oko 1000 metara visinske razlike a dužina uspona je oko 20-ak km.No da se vratimo na temu. Posle višesatnog motanja uzbrdo mora doći i ono što biciklisti mnogo vole. Nizbrdo :)Napokon nizbrdica i to duuuuugačka oko 15-ak km. Negde dole nailazim na Božiji dar ljudima zvani "sveža voda sa izvora" (obzirom da mi je ostalo manje od pola litre vruće vode ovaj izvor je došao kao dar sa neba). Ovaj deo Durmitora do Šavnika je izuzetan, priroda je sjajna, ceo teren je šumovit i hladovine ima na pretek. Napokon stižem u Šavnik negde oko 16,30h i tu saznajem od meštana da imam do Žabljaka još jednu deonicu od 22km ljutog uspona. Vremena do mraka nema dovoljno da bih stigao barem do Žabljaka. Plan za taj dan bio je da stignem do kampa pored mosta na Djurdjevića Tari što je bilo apsolutno nemoguće. Nastavljam uzbrdo od Šavnika i nedaleko odatle zaustavljam kombi koji me prebacuje do Žabljaka (ne praktikujem da se šlepam na turi ali kad se mora-mora se). Od Žabljaka grabim ka Djurdjevića Tari a tek po povratku kući saznaću da sam preskočio Crno jezero na Žabljaku, najlepši deo ove ture (naravno,u planu je popravni ispit...opet ću ja biciklom u ove krajeve). Poslednjih 9 km do Djurdjevića Tare je suluda nizbrdica prepuna krivina. Ovaj deo svakako ne treba zaobići. Napokon stižem do mosta na Djurdjevića Tari. E, ovo je most! Kažu da je reka Tara oko 160 metara ispod. Ne znam da li je to tačno ali do dole ima ihahaaa... mnogo bre!!!

 

17
Most Đurđevića Tara

  Bila je ovo do sada,  najbolja noć za spavanje. Nebo vedro i puno zvezda, napolju sveže, mirno i tiho dok se nešto niže ispod kampa čuje huk Tare.

 


Dan 6.

  Start iz kanjona Tare i bukvalno od prvog metra počinje uspon dužine 10-ak km. Duša mi na nos izašla. Ako nešto mrzim to je jutarnji start na samom usponu (lepo je kad je malo ravno u startu da se noge malo razrade,ali nema od toga u CrnojGori ništa, sve same planine). U Crnoj Gori kao da je bog dok je stvarao zemlju slučajno prosuo puna kolica kamenja i napravio teren ovakvim kakav jeste. Sve je neravno, nigde doline. Odavde se priroda menja, goli krš se zamenjuje gustim šumama i vožnja je prijatnija. Nešto kasnije prolazim pokraj Pljevalja i nisam ni ulazio u grad, samo sam ga zaobišao i od Pljevlja opeeeeet uspon, ovoga puta celih 12km. I opet uzbrdo, puf-puf, znoj curi sa lica dok se predjeni metri na ciklokompjuteru sporo menjaju. Srećom, priroda je prelepa pa i ne mislim na uspon. Tu i tamo prodje neki auto i to mi se posebno svidelo jer se može opušteno voziti.
  Konačno dolazi i granični prelaz na Jabuci. Sve pohvale za carinike Crne Gore, pustili me preko reda i dali mi flašu hladne vode. Od graničnog.prelaza Jabuka počinje podugačka nizbrdica sve do Prijepolja. Negde u ovom kraju je skretanje za Kamenu goru, jedno od onih mesta gde je priroda i dalje netaknuta. Od Prijepolja nastavljam ka Zlatiboru svima nama poznatom magistralom. Primetno je da sam Srbiji, nervozni vozači, sirene, jurnjava. Nestaje draž koja me držala sve vreme do sada.Negde na početku ovog teksta pomenuo sam problem sa bici gaćama koji se tokom ovog dana pretvorio u pakleni problem. Čovek se na greškama uči i ja sam debelo platio neznanje.Bici gaće sam dobio dan pred polazak i nisam imao vremena (a nisam ni znao) da treba odraditi nekoliko kraćih vožnji kako bi se uložak upeglao. Zbog toga je došlo do ojeda zadnjice i nakon 4-5 dana to je postalo veoma bolno mesto ali, preživeo sam i to (sve u životu prodje pa tako prodje i bol od odrane zadnjice). Krajem dana stižem na Zlatarsko jezero gde podižem moj apartman ili hotel promaja - zvani šator. Nedaleko od mene e nekoliko pecaroša i kampera sa šatorom. Došli ljudi iz BG-a na kratak odmor.

18

Jutarnji pogled iz šatora

  


Dan 7.

  Jutro započinjem vožnjom od jezera ka Zlatiboru. Put je delimično ravan (taman da se noge razrade) a do Zlatibora ima jedna ne predugačka deonica sa usponom i nakon tri sata pedalanja nadjoh se na Zlatiboru gde sam napravio pauzu koju iskoristih da smotam jednu pljeskavicu. Ja se držim one poslovice "auto bez goriva ne ide" a i nema više uspona jer put od Zlatibora ide naniže do Užica. Onaj vetar iz Crne Gore ne prestaje..rešio da me prati (tačnije da me koči) do kuće pa je spust sa Zlatibora do Užica potpomognut mojim pedaliranjem nizbrdo. Negde oko 13,30h stižem kod Zorana u Požegu i tu odlučujem da ostatak od nekih 90km do Kragujevca predjem autobusom (opet sam bio kratak sa vremenom a nisam želeo da propustim noćenje kod mojih prijatelja u Kragujevcu).


Dan 8.

  Iz Kragujevca krećem oko 8h solidno odmoran i osvežen (tuš i pravi krevet su čudo). Do Smedereva preostalo je još oko 90km. Dan je bio izuzetno topao,sa temperaturom iznad 30C, a svih 90 km vode po ravnici uporedo sa auto-putem. Negde oko 13h stižem do table Smederevo na ulazu u grad i nakon nekih 15 min stižem tamo odakle sam pre 8 dana i krenuo. 
Home sweet home.Konačno porodica, tuš, hrana za trpezom i sve ostale pogodnosti pirodičnog života, ali ipak u istom trenu pored svih izveženih uspona, guranja kroz mračne tunele, spavanja po kampovima i raznim livadama nedaleko od puta zaboravih na sve te poteškoće i beše mi malo i žao što se tura završila. Bilo je sjajno tokom svih osam dana biciklom na putu i tu je zapravo nastala moja opsednutost cikloturizmom. Što bi rekli:

jednom cikloturista - zauvek cikloturista.



 

Malo informativnih podataka za kraj. Nadam se da će neko imati motivaciju nakon čitanja ovog putopisa pa će razmišljati o nekoj turi ka CrnojGori.
- krug iz Smedereva do Ostroga i nazad iznosi oko 950km (slična dužina je i iz Beograda)
- put uz Drinu kroz BiH je fantastičan
- vode ima svuda pored puta na uglavnom uredjenim česmama duž Drine.
- kampova za noćenje ima svuda od Foče do granice sa Crnom Gorom kao i na Žabljaku i njegovoj okolini...bungalovi su oko 10 evra po osobi a mesto za šator oko 5 evra... u cenu je uglavnom uključeno i korišćenje tuša sa toplom vodom a možete dopuniti baterije fotoaparata i mobilnih telefona.
- tuneli u kanjonu Pive su izuzetno mračni te je svetlo na biciklu neophodno.
- na Durmitoru i u njegovoj okolini ima vrlo malo izvora pored puta i tu je poželjno imati rezervu.
- na obali Zlatarskog jezera možete postaviti šator... ne naplaćuje se jer nije uredjeno mesto za kampovanje (poželjno je da mesto gde ste prespavali ostavite uredno i čisto.. isti slučaj je i sa kampovima)

 


 

  
  
  


  
Autor teksta i fotografija: Igor Jerosimović